У Канади је у припреми подмукли напад на слободу говора, савести и научног истраживања. Законски пројекат којим би се забранило „порицање сребреничког геноцида“ ускоро ће бити на гласању пред парламентом у Отави. Спонзор ове мере је посланик Брајан Маси (brian.masse@parl.gc.ca). Овај законски пројекат настао је по основу петиције коју је поднела бошњачка лобистичка група у Канади, Институт за истраживање геноцида, на челу са самозваним „професором“ Емиром Рамићем. Није познато да је ова претенциозно названа установа икада објавила макар једну академску књигу или научни рад на било коју тему, а најмање о Сребреници. То је напросто једна комично погрешно именована етничка група за притисак. Међутим, узимајући у обзир исфабриковану климу мишљења, уколико овај законски предлог не наиђе на снажан отпор, вероватни исход је унапред предвидљив.
Ево основних информација са сајта канадског парламента (https://petitions.ourcommons.ca/en/Petition/Details?Petition=e-1837) о појединостима петиције, која је поднета Доњем дому 29. маја, 2019 (Петиција бр. 421-03975).
А ево каквим је срцепарајућим будалаштинама спонзор Брајан Маси колегама објаснио значај мере коју предлаже:
“Госпођо спикер, уочи дана када се носе Бели повези за руку, време је да размислимо о порицању геноцида, зарази која и даље трује свет. Петиција e-1837, са потписима 2,134 лица, пружа нам прилику да размотримо могуће правце деловања и иницијативе које би држава требало да предузме како би се сузбио овај грозан образац понашања. Овај Дом је април једногласно прогласио месецом ‘Сећања, осуђивања и свести о геноциду,’ и тада је набројао геноциде које је Доњи дом признао, укључујући геноцид у Сребреници. Време је да Влада издвоји средства да ода почаст жртвама и преживелима геноцида, да образује јавност у овој материји и да се супротстави порицању геноцида, погубном облику мржње који поново отвара ране и изазива поделе. Истина је правда; поштење је пут који води помирењу и миру.“
Да неко случајно не би насео на овако заводљиву реторику, упутно би било подсетити на геополитички значај Сребренице (при чему слободно можете заборавити на опојне флоскуле као истина, правда, помирење и мир). Наводни пропуст колективног Запада, у јулу 1995. године, да интервенише да би се спасило 8,000 „мушкараца и дечака“ у Сребреници убрзо је претворен у изговор за доктрину „права на заштиту“, која се не обазире на одредбе међународног права и сувереност држава нациљаних за ликвидацију. Тај лажни изговор ускоро затим био је искоришћен за извођење бројних „хуманитарних интервенција“ широм света, наводно да се не би „поновила Сребреница“. Услед тога, пола туцета земаља уништено је и опљачкано, а све по цени од око два милиона углавном муслиманских живота.
Насупрот поједностављеним и дилетантским наглабањима политичара, који без престанка воде кампању да би привукли још по неки мањински глас и да би жреце политичке коректности импресионирали својом лојалношћу, у стварном свету постоји ипак извесан број сложених питања која нису подложна свођењу на пуке баналности. Једно од тих питања је Сребреница. (Такође види овде, овде, овде и овде.) Да парафразирамо Шекспировог Полонија, заиста има „више под капом небеском, него што може стати у главе политичара,“ ревносних да задовоље сваки посебан интерес од којих би могли имати корист.
Једно од кључних питања, наравно, односи се на чињеничку расправу о томе шта се стварно догодило у Сребреници. Количина истраживања на ову тему је позамашна. Канадским политичарима, који су школовање завршили вероватно одавно, могло би се чак и прогледати кроз прсте што нису у току сребреничке приче, поготово када се има у виду да су им руке препуне да би испратили неке геноциде ближе својој кући (и овде).
Једно од основних питања које се намеће у поступку усвајања оваквог закона (не само тренутно у Канади, него свуда где се сличне мере разматрају) не односи се на то да ли се у Сребреници догодио геноцид, него на масивну повреду зајемчене слободе говора и савести. Одељком 2 канадске Повеље о правима и слободама недвосмислено се гарантују „слобода говора, мисли, убеђења, мишљења и испољавања тог мишљења, укључујући слободу штампе и других средстава обавештавања“ – као фундаментална људска права. Како посланик Маси и колеге које би му се придружиле у гласању за ову меру, чиме би се кажњавало „порицање геноцида,“ усклађују ограничења која се спремају да наметну са слободама које су уставом зајемчене свим канадским грађанима (и странцима на територији Канаде)? Или, са чињеницом да је Канада такође потписница међународних уговора којима се штите слобода савести и говора, примерице Међународне повеље УН о правима човека? На чланове 18 и 19 Повеље, који се односе на слободу говора, мишљења и изражавања, требало би посебно скренути пажњу нехајних канадских законодаваца.
Овде је најгрозније од свега то да усвајање закона о порицању геноцида не би променило ничији став у односу на Сребреницу. Међутим, то би сузбило јавну расправу по овом питању и самим тим представљало би озбиљну повреду људских права свих грађана Канаде, а истовремено и преседан за даљње сужавање тих права, по нахођењу законодавца. То питање је од суштинског и начелног значаја за све Канађане. То је нешто на чему би готово сви могли лако да се сложе, са могућим изузетком острашћених балканских лобиста, и на то се мора неуморно указивати свим посланицима у канадском парламенту. Као појединац, посланик може да има какав било став у овој материји, укључујући мишљење да је Сребреница геноцид, и о томе може бити довољно обавештен или потпуна незналица. Али са становишта свих Канађана, без обзира на порекло, право суграђана на слободу говора и савести у апсолутној је предности у односу на агенду неког балканског лобија. Посланик који искрено сматра да је Сребреница геноцид требало би да гласа против петиције 421-03975 само по основу заштите слободе говора и савести, чак када други разлози и не би постојали.
Случај је хтео да наведени лажни „Институт за истраживање геноцида“ има историјат покушаја да се сузбије слобода говора, уз таргетирање оних који размишљају другачије од њега. „Институт“ је 2011. године безуспешно покушао да кроз канадски парламент прогура сличан закон за кажњавање порицања геноцида. Усвајање тога закона блокирао је тадашњи премијер Стефан Харпер преко своје већинске странке у парламенту. Побеснели „научници“ из састава „института“ за пораз су се осветили преко проф. др. Срђе Трифковића, онемогућивши му улазак у Канаду да одржи предавање у Ванкуверу подношењем лажне пријаве имиграционим властима да је опасан заговорник мржње. У време када се догодио, инцидент је био нашироко коментарисан у јавном простору (овде и овде). Проф. Трифковић се на канадском суду енергично успротивио подметачинама бошњачког „института“ – и однео је победу. Као последица свега тога, канадски порески обвезници су изгубили знатна средства која су њихове власти страћиле у јаловом судском сучељавању које су покренули страни лобисти, руковођени искључиво својом уском, секташком агендом. То би свима требало да буде наук и за ову прилику.
Поред осталог, предложени законски акт у односу на заједницу канадских Срба отворено је дискриминаторски, што му даје посебно одиозну димензију са становишта не само канадског закона, него пре свега декларативних вредности канадског друштва. Имајући у виду истакнуту културолошку улогу коју пакост (инат, на домородачком језику) игра у региону одакле лобисти воде порекло, могуће је да баш то и јесте крајњи циљ и извор надахнућа њиховог потеза. Има ли макар једног канадског Србина који сматра да се у Сребреници догодио геноцид? Баш зато, предложени закон би се дискриминаторски одразио на могућност заједнице канадских Срба, као таквих, да користе слободу говора коју им устав Канаде јемчи једнако као и свим другим грађанима те земље. Управо као канадски Срби, они би били принуђени или да у сфери јавног дискурса остану неми по питању од виталног значаја по њихову заједницу и народ, или – уколико би се огласили по упутствима своје савести – да буду подвргнути кривичном гоњењу.
На срећу, у Канади већ делује ефикасан систем за подношење пријава против субјеката који врше дискриминацију по верском, етничком, расном или неком другом основу. У случају да парламент усвоји закон којим би се забранило јавно испољавање мишљења да Сребреница није геноцид, оштећене странке имаће законску могућност да те анти-дискриминаторске механизме искористе у своју заштиту. Пријаве за дискриминацију зато треба поднети одмах против чланова парламента који подржавају овај законски предлог и руководства њихових лобистичких подстрекача, као упозорење. На такав начин, порука би стигла и свим њиховим колегама да ће одговарати уколико гласају за овај илегални и дискриминаторски акт.
Канадски законодавци би добро учинили да обрате пажњу на чињеницу да Канада нема закон против порицања Холокоста, чиме би се заштитило достојанство шест милиона жртава, али да се упркос томе њен парламент спрема да наруши људска права својих грађана у вези са наводних 8,000 неутврђених смртних случајева. То је деградација и ругање у лице јеврејској заједници за губитак и бол који је претрпела. Међутим, ствар стоји још горе, или трагикомичније, тачније речено. У првостепеној пресуди Толимиру 2012. (потврђено у жалбеном поступку) многохваљени хашки Трибунал је пресудио да убиство три појединца у суседној енклави Жепа (обухваћене истим пакетом са Сребреницом) представља геноцид. (Првостепена пресуда, пар. 1147 – 1154). Наводни разлог за то је да су наведене личности тобоже биле од толиког значаја за преживљавање жепанске заједнице да је њиховим убиством та заједница постала „неодржива“, па самим тим и подвргнута геноциду. Суштина је у томе да би порицање, одн. довођење у питање правне сувислости овог апсурдног и натегнутог закључка хашког Трибунала у вези са Жепом (места за које јамачно ни један посланик у канадском парламенту ни чуо није) дејством пројектованог закона свакога, ко се тако изјашњава, довело под удар кривичног законика. То је раван апсурда на који се реторика „порицања геноцида“ срозала. За понадати се је да је преостало будних и разборитих припадника јеврејске заједнице у Канади који ће ово јасно сагледати, као и очигледну математичку разлику између тројице и шест милиона, и да ће се и они придружити свим Канађанима којима је стало до грађанских слобода, у противљењу овој репресивној мери.
Писац ових редова је спреман, као амерички грађанин, да стане на било који трг у Канади и да објави да Сребреница – није геноцид. У ствари, представљало би му лично задовољство да га власти Њеног величанства ухапсе како би се постигао узвишени грађански циљ од користи свим Канађанима. Процес који би уследио унапредио би јуристичку културу Канаде зато што би уставност ове законодавне травестије коначно морала бити тестирана пред канадским врховним судом.
По бесмртном слову Дајане Џонстон, које лажном професору Емиру Рамићу засигурно неће значити ништа, „порицање“ сребреничког „геноцида“ довољно је оправдано чињеницом да није истина да се догодио. Сребренички лоби и његови услужни шегрти у федералном парламенту Канаде требало би да се отрезне и да ту чињеницу најзад прихвате.
Стефан Каргановић.
председник, Историјски пројекат Сребреница
