Foto: Privatna arhiva
Maja Milatović-Ovadia, rediteljka koja predaje na Kraljevskoj centralnoj školi za govor i dramu (eng. Royal Central School of Speech and Drama), odlučila je da napusti Srbiju na proleće 2003. godine i nastavi svoj život u Londonu.
Uprkos tome što glavni i najveći grad Engleske i Ujedinjenog Kraljevstva, kako Maja kaže, nije idealan, polifonija kultura i misli, kao i koegzistiranje različitosti i raznolikosti čine život u njemu zanimljivim.
Odluku da napusti Srbiju donela je zbog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg muža. Iako već 18 godina živi u Londonu, ne misli da će zauvek ostati u tom gradu, te naglašava da su se sa nacionalističkom retorikom Brexita pojavile misli o odlasku negde drugde.
– Nisam došla u London za stalno, a ni sada ne mislim da ću zauvek ostati u ovom gradu ili u ovoj zemlji. Koliko dugo ću još živeti ovde i gde ću živeti posle, stvarno ne znam. Danas razmišljam o tome gde će moja šestogodišnja ćerka odrastati i sa čime će morati da se nosi u procesu, kao i u odnosu na koje vrednosti će stasavati. Za vreme Brexit kampanje, koja je bila bazirana na širenju straha od imigranata, mitologizaciji britanske prošlosti i nepodnošljivom populizmu, grubo sam se šalila da ako žele da odem iz zemlje moraju da prestanu da čine da se osećam kao kod kuće sa populističkim premijerom, korumpiranim političarima i vladom koja ne haje za ljudske živote.
Kada su objavljeni rezultati Brexit referenduma, dobila je nekoliko poruka i mejlova od ljudi sa kojima se u nekom trenutku svog života srela ili sa kojima je radila, a koji su osetili potrebu da joj kažu da je dobrodošla, da je deo njihovog društva i da ih je sram zbog takvog razvoja događaja.
To je, kako kaže, uticalo na odluku da se ipak zadrži u Londonu.
– Taj čin lične akcije i odgovornosti me je dirnuo i to je jedan od razloga zašto smo još uvek na ovom malom separatističkom ostrvu. Sve te inicijative i protesti koje se dešavaju, od „Refugees Welcome“ do „Extinction rebellions“, čine ovo društvo dinamičnim i živim, te bude nadu da se stvari mogu promeniti.
Naglašava i da u gradu mogu uglavnom da se sretnu ljudi koji su odnekud došli, ne samo kada su u pitanju stranci, već i Englezi, jer većina njih zbog posla, studija, avanture ili ljubavi dolazi u London iz nekih manjih gradova.
– Prvi rođeni Londonac kojeg sam upoznala bio je naš prijatelj Moiz čiji je otac iz Pakistana i majka iz Irske. Ta Londonska (ne)pripadnost je nešto što je jako bitno i posebno. I danas me jako raduju ti susreti u pozorištu, školi, prodavnici ili komšiluku sa različitim ljudima iz drugih gradova ili delova sveta. Letos sam radila predstavu zasnovanu na svedočenjima o ruandanskom genocidu i tekst predstave sam razvila sa pesnikinjom koja je polu Engleskinja, polu Pakistanka i scenaristkinjom koja je iz Ruande. Glumačku ekipu je činio tim glumaca koji su bili poreklom iz Etiopije, Somalije, Ruande i Engleske, i sve to za šarenu londonsku publiku. Priča o podelama, identitetima, porodicama i ljubavi svima je bila razumljiva. Duboko verujem u pozorište i priče koje prevazilaze nacionalne, etničke, rasne, klasne, religijske, seksualne i sve ostale podele. Ta šarenost me je naučila da smo svi mnogo sličniji nego što mislimo, da su strahovi i predrasude nametnuti i da se moramo truditi da ih razbijemo.
Maja dodaje i da joj je žao što danas kod nas vlada homofonija, jer ranije to nije bio slučaj.
– Često pomislim kako je moj razred u Osnovnoj školi „20. oktobar“ bio polifon davnih osmadesetih. Moji drugari su imali roditelje koji su došli sa Kosova ili iz Makedonije ili drugih delova Jugoslavije i svi su slavili različite praznike. Danas se to nekako zaboravilo i preovlađuje homofonija. Žao mi je što se podrazumeva da u Srbiji žive Srbi, a ne građani srpske nacionalnosti i različitih etničkih pripadnosti. Isto tako, žao mi je što se prečesto kada kažem da nisam pravoslavne vere, već ateista, neko žacne.
Zbog toga smatra da je neprocenjivo što njena ćerka ima mogućnost da odrasta u raznolikoj, odnosno multikulturalnoj, multikonfesionalnoj i višenacionalnoj sredini.
– Ona je rođena u londonskoj polifoniji sa mamom iz Beograda i tatom iz Sarajeva, a priča „naš“ i engleski jezik. Odrasta sa našim prijateljima koji su sa različitih strana, sa svojim drugarima i njihovim roditeljima koji su odasvuda. Htela ona to ili ne, uronjena je u londonsko-jugoslovensku multikulturalnost. Njeni prijatelji iz razreda su deca različitih rasa, kultura i religija. Pola razreda je dvojezično i pored engleskog i „našeg“ jezika, priča se i španski, arapski, poljski, kineski. Njen dobar drug ima dve mame, a roditelji njene najbolje drugarice su došli iz Kolumbije. Ta mešavina identiteta i različitosti je jednostavna normalnost sa kojom moja ćerka odrasta i to je dragoceno.
Ipak, kako ističe, London kao grad nije lagodan za život. Prvenstveno je jako skup, distance su prevelike i vreme uvek nedostaje, ali ono što čini balans tom svakodnevnom hrvanju sa vremenom i zaradom jeste mogućnost da se vidi neverovatna umetnost.
– London je (još uvek) jedna od par velikih svetskih metropola, pa u grad stižu jako zaminljive izložbe, koncerti i pozorišne predstave. Ta izloženost fantastičnoj umetnosti predstavlja balans surovoj svakodnevnici, te čini to jurcanje i egzistencijalnu nesigurnost smislenim. Sa druge strane, ono što mi nikada neće prijati i sa čim se neću pomiriti je duboka klasna podeljenost, sveprisutna komercijalizacija i utemeljenost društva u neoliberalnom kapitalizmu.
Uprkos tome, Maja je zahvalna što je u Londonu imala priliku da nastavi svoje obrazovanje i profesionalno se usavršava.
– Ovde sam imala šansu da u radu otkrijem nove pristupe i mogućnosti. Kada sam došla u London, upisala sam master studije (MA Advance Theatre Practice) na Kraljevskoj centralnoj školi za govor i dramu, gde sam se susrela sa drugačijim pristupom pravljenja pozorišta koji se zasnivao na kolaboraciji i odsustvu dramaskog teksta kao inicijalnog pokretača predstave (devising). Od tada sam uradila oko dvadeset različitih predstava – od dramskih predstava, do eksperimentalnih opera i mjuzikala. Rad ovde mi je pružio mnogo izazova, umetničkih preispitivanja i uzbudljivih eksperimenata. Danas, kada režiram predstave ili radim sa studentima, mogu sa sigurnošću da kažem da mi je naša akademija (FDU) dala odlično znanje, zanat i razumevanje pozorišnog jezika, dok mi je London dao slobodu eksperimentisanja i nadorgadnju.
Dodaje i da je često tamo ljudi pitaju odakle je i da se dešava da ljudi misle da je došla iz Sibira.
– Nekada ljudi (uglavnom iz Afričkih zemalja) znaju dosta o Jugoslaviji, dok su pojedini samo čuli da je bio neki rat. Neki Srbiju vezuju za Đokovića, a drugi pogrešno razumeju da sam iz Sibira. U zavisnosti od situacije i raspoloženja objasnim grešku ili samo ostavim ljude da misle kako su u Sibiru jako topla leta.
Na pitanje da li joj fali Srbija kaže da je nedostajanje stalno prisutno i da je jednostavno deo nje.
– Beograd je kuća. Kada ga posećujem, na oba jezika kažem da idem kući. Beograd su prijatelji, familija, poznatost mesta, lakoća jezika i uspomene. Nedostajanje Beograda i ljudi u njemu je stalno prisutno, kao i nostalgija za vremonom mog života koje je prošlo. Sve je to jednostavno deo mene. I dalje volim da dođem ovde i rastuži me kada mi ćerka kaže da ga i ona voli, ali da je prljav grad (a verujte London nije Singapur!). U toku sam i pratim šta se dešava preko Peščanika, Kesića, Kulturnog dnevnika i Danasa, kao i preko prijatelja i njihovih priča. Beskrajno me raduje kada ekipa iz bloka uspe da spreči seču platana i zasadi mlade sadnice ili drugari sa Zvezdare sačuvaju parkić od rušenja. Duboko verujem da će se pozitivne promene, ne samo kod nas već i u svetu, desiti upravo kroz ekološke pokrete koji će prevazići, već pomenute, sitničave etničke, lokalne i nacionalne podeljenosti, zaključuje Maja.
