Pre dve godine Sara Šomštajn je shvatila da ne može da zamisli jabuku.
Ova naučnica je sedela na seminaru i slušala jedan naučni govor. Narator je zamolio publiku da zamisli jabuku. Šomštajn je zatvorila oči i učinila to što je rečeno. A onda ih je govornik zamolio da otvore oči i ocene koliko je živopisna jabuka koju su videli u svom umu.
Videli ste jabuku? Šomštajn je bila zbunjena. Ona zapravo nije videla ništa. Mogla je da razmišlja o jabuci: njenom ukusu, obliku, boji, načinu na koji bi sunčeva svetlost mogla da je obasja. Ali je nije videla.
Ispred njenih očiju „bilo je potpuno crno“, priseća se.
Većina njenih kolega je reagovala drugačije. Rekli su da su zapravo videli jabuku, neke živopisno, neke slabo, kako lebde kao hologram ispred njih.
U tom trenutku, Šomštajn, koja je provela godine istražujući percepciju na Univerzitetu Džordž Vašington, shvatila je da doživljava svet na drugačiji način od drugih. Ona je deo grupe ljudi – koju čini oko 1 do 4 procenta opšte populacije – i kojima nedostaju mentalne slike. Taj fenomen je poznat kao afantazija.
Iako je opisan pre više od 140 godina, termin afantazija je skovan tek 2015. godine, piše The Atlantic. Odmah je skrenuo pažnju mnogih koji su zainteresovani za to kako funkcioniše mašta. I, naravno, neuronaučnike.
Do sada su otkrili da afantazija nije poremećaj – to je drugačiji način doživljavanja sveta. Rane studije su pokazale da razlike u vezama između delova mozga uključenih u vid, pamćenje i donošenje odluka mogu da objasne varijacije u sposobnosti ljudi da formiraju mentalne slike.
Pošto mnogi ljudi sa afantazijom sanjaju u slikama i mogu da prepoznaju predmete i lica, to znači da njihovi umovi čuvaju vizuelne informacije, ali oni, jednostavno ne mogu da im pristupe dobrovoljno i ne mogu da ih koriste za stvaranje iskustva slika.
To je samo jedno od objašnjenja za afantaziju.
U stvarnosti, subjektivna iskustva ljudi se dramatično razlikuju i moguće je da različite podgrupe afantazičara imaju svoja neuronska objašnjenja. Postoje afantazija i hiperfantazija, koji su suprotni fenomeni o mentalnim slikama.
„Mislimo da znamo šta su mentalne slike, ali kada se zadubimo u to, shvatimo da svi doživljavamo nešto potpuno drugačije. To čini proučavanje afantazije, hiperfantazije i drugih unutrašnjih iskustava teškim, ali ne i nezamislivim“, kaže Nadin Dijkstra, postdoktorski istraživač na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
Proces u mozgu koji stvara mentalne slike može da se opiše kao percepcija. Kada uočimo nešto ispred sebe, pokušavamo da zaključimo značenje iz slike, kaže Dijkstra. Elektromagnetni talasi ulaze u naše oči, pretvaraju se u neuronske signale, a zatim teku u zadnji deo mozga, gde se obrađuju u vizuelnom korteksu. Informacije zatim teku napred ka prednjem delu mozga u memoriju ili semantičke regione – to se završava tako što znamo da gledamo u mačku ili šoljicu kafe.
„Tokom maštanja, mi u suštini radimo suprotno“, kaže Dijkstra.
Počinjemo sa idejom šta želite da zamislite, poput mačke, a informacije teku iz memorije mozga i semantičkih regiona do vizuelnog korteksa, gde se slika skicira.
Ovi procesi su bili još manje definisani početkom 2000-ih, kada je 65-godišnji muškarac ušao u kancelariju Adama Zemana. Zeman, sada neurolog na Univerzitetu u Ekseteru, koji proučava vizuelne slike, slušao je kako pacijent priča kako, nakon srčane operacije, više nije mogao da dočara mentalne slike. Ranije, kada je čitao roman, mogao je da vidi likove i scene. Kada bi nešto izgubio, mogao je da zamisli gde bi to moglo da bude.
U to vreme su se gomilali dokazi da se vizuelni korteks aktivira kada ljudi nešto zamišljaju ili percipiraju. Zeman se pitao da li se vizuelni korteks njegovog pacijenta nekako deaktivirao. Poslao ga je na magnetnu rezonancu koja meri protok krvi u mozgu, a onda mu je pokazao slike poznatih ličnosti i zamolio ih da ih zamisli. Na snimcima, vizuelni korteks pacijenta je bio značajno osvetljen tek kada je video fotografije. Zeman je to u svojoj studiji slučaja iz 2010. godine opisao kao „slepu maštu“.
Onda se pojavilo još 20-ak ljudi koji su rekli ni oni ne mogu da vizualizuju slike u svojim umovima. Međutim, za razliku od Zemanovog pacijenta, ovi ljudi nisu izgubili tu sposobnost. Nikada je nisu ni imali.
A onda je sa kolegama 2015. skovao naziv za ovaj fenomen. Iskoristili su Aristotelovu reč fantazija – za „umno oko“ – i nastao je termin afantazija.
Njujork tajms je ubrzo objavio priču o afantaziji koja je izazvala ogromno interesovanje, a Zeman je dobio na desetine hiljada poruka od ljudi koji žele da saznaju više o svom „umnom oku“ ili njegovom nedostatku.
„Termin, onakav kakav je, pokazao se kao odličan za privlačenje pažnje“, kaže Zeman.
Za trpezama širom sveta, prijatelji i porodice raspravljali su da li mogu da zamisle jabuku. Na umetničkim izložbama prikazani su radovi koji su ilustrovali afantaziju. I naučnici su smislili nove načine proučavanja afantazije.
Proučavanje afantazije nije bilo lako. Kao da merite nečiju unutrašnju viziju. Godinama je, kaže Šomštajn, istraživanje bilo „fokusirano na to da se pokaže da ovo stanje postoji“.
Najpoznatiji test se zove Upitnik za živopisnost vizuelnih slika, kreiran 1973. godine i koji je proučavao snagu mentalnih slika, mnogo pre nego što je afantazija dobila ime. Međutim, takvi testovi se oslanjaju na introspekciju i iskustvo samoprocena, zbog čega su neki neuronaučnici sumnjali da je afantazija stvarna.
Da li bi uzrok prijavljenih razlika u vizuelnim slikama mogao da bude jezička nepovezanost, s obzirom na dvosmislenost u načinu na koji interpretiramo svoje unutrašnje svetove?
„Može biti da svi mi zapravo doživljavamo potpuno istu jabuku na različite načine. Da je drugačije opisujemo“, kaže Rebeka Kog, istraživačica iz kognitivne neuronauke iz Sidneja.
Godine 2015, kada je Zeman skovao afantaziju, Kog je završavala doktorat kod Džoela Pirsona, profesora kognitivne neuronauke na Univerzitetu Novog Južnog Velsa. Osmislili su nekoliko testova – jedan koji je ispitivao sposobnost uma da zadrži vizuelnu sliku, a drugi koji je merio napor i reakcije zenica na mentalne slike. Njihovi rezultati su pokazali da postoje razlike doživljajima ljudi.
Ono što su dalje otkrili i drugi istraživači jeste to da ljudi sa afantazijom zaista imaju slabija autobiografska sećanja i manje aktivnosti u hipokampusu, koji pomaže kod kodiranja i vraćanja takvih sećanja. Na njihovo iznenađenje, međutim, vizuelni korteks je imao jaču aktivnost kod tih pojedinaca nego kod ljudi sa tipičnijom vizuelnom maštom.
Paolo Bartolomeo, neurolog sa Pariskog instituta za mozak, kaže da ovi ljudi „imaju pristup vizuelnim informacijama, ali nekako ne mogu da ih integrišu u subjektivno iskustvo“. Većina njih, dakle, može da prepozna predmete i lica, a mnogi mogu da vide slike dok tonu u san i u svojim snovima.
Zeman je skenirao mozak dobrovoljaca dok su se odmarali. Pokazalo se da ljudi sa afantazijom imaju slabiju vezu između kontrolnih centara višeg nivoa mozga (prefrontalni korteks) i njegovih centara percepcije nižeg nivoa (vizuelni korteks) u poređenju sa onima sa hiperfantazijom.
Te nalaze je potvrdilo i istraživanje Bartolomeove laboratorije. Istraživači su naveli učesnike da leže u skenerima i aktivno zamišljaju oblike, lica i mesta. Kod ljudi sa afantazijom i bez, aktiviraju se slična područja mozga. Međutim, kod onih sa afantazijom ne postoji povezanost između prefrontalnog korteksa i fuziformnog čvora slike (region, koji je Bartolomeo identifikovao pre nekoliko godina, uključen u vizuelnu obradu višeg nivoa).
Centri za vid i drugi integrativni regioni mozga se razlikuju od kod ljudi koji imaju afantaziju i kod onih koji je nemaju.
Međutim, i ljudi sa afantazijom prijavljuju različita iskustva. Neki mogu da „čuju u mislima“, dok drugi ne mogu da zamisle ni sliku ni sluh. Neki imaju odlično autobiografsko pamćenje, dok mnogi nemaju. Neki imaju nehotične bljeskove mentalnih slika. Mnogi sanjaju u slikama, ali neki ne mogu. Većina se rađa sa afantazijom, iako je neki dobijaju tokom života.
S druge strane, ljudi sa hiperfantazijom vizualizuju mentalne slike koje im se čine stvarnim i stvari koje zapravo vide. Slike koje hiperfantazičari vide nisu iste kao halucinacije, jer su svesni toga da one nisu stvarne.
Ljudi sa izuzetno živom maštom su poznati kao „neprilagođeni sanjari“. Neki biraju da žive u svojoj mašti, a ne u stvarnom životu, kaže Dijkstra.
„Sede na kauču, ne izlaze iz kuće, ne idu u školu, ne viđaju se sa prijateljima, ne idu na posao. Oni samo zamišljaju ceo svoj život onako kako žele. Jer za njih se to čini realno isto koliko i stvarnost.”
Međutim, naučnici se slažu kada tvrde: afantazija i hiperfantazija nisu poremećaji. Ljudi sa „obe strane“ nemaju problema sa navigacijom po svetu.
„Svet, onaj kakavim ga vidimo, mirišemo, čujemo, i kako razmišljamo o njemu, rekonstruisan je,” kaže Šomštajn.
Čak i ako dvoje ljudi slično zamišljaju jabuku, njena slika može potpuno drugačije da izgleda u njihovim umovima.
Šta vidite kada zamislite jabuku?
Post Views: 159
