„Aušvic i Jasenovac ne smeju nikada da se ponove”, naglasio je izraelski istoričar, profesor Gideon Grajf na prvoj video konferenciji o Jasenovcu, koja je nedavno održana, na engleskom jeziku, u organizaciji Saveza srpskih udruženja u Norveškoj, uz podršku ambasade Republike Srbije u Oslu. Grajf je naglasio da je „poricanje ustaških zločina u Jasenovcu ponovno ubijanje već mrtvih žrtava“, kao i da je „koncentracioni logor za Jevreje, Srbe i Rome bio carstvo okrutnosti Nezavisne Države Hrvatske bez presedana“. Profesor Gideon Grajf autor je knjige „Jasenovac – Aušvic Balkana“. Za njega su ustaše „najveće ubice u istoriji“ koje su u Jasenovcu ubijale lično, svojeručno i iz strasti, za razliku od nacista u Aušvicu, koji su pri zločinima nastojali da čuvari imaju što manje direktnog kontakta sa žrtvama. „Ustaše su uživale u ubijanju u Jasenovcu i nije im bila potrebna bilo kakva fizička distanca“. Grajf je rekao da je nacistička Nemačka u Drugom svetskom ratu priredila zločin protiv čovečnosti kakav svet nikada do tada nije video, ali da su zločini ustaškog režima bili gori od nacističkih. Tehnike ubijanja, koje su ustaše koristile bile su brutalnije, divlje i zlonamernije u odnosu na naciste.
Pored prof. Grajfa na onlajn konferenciji učestvovali su i Karina Češuiko litvanska glumica i pozorišna rediteljka kao i Knut Fluvik Turesen, norveški istoričar. Karina Češuiko, je obišla logor Jasenovac za koga je čula od istoričara Sime Brdara. Bila je šokirana i smatra da se zločini koji su tamo činjeni nikako ne smeju zaboraviti. Rediteljka je organizovala prikazivanje Brdarevih filmova u Litvaniji, Kazahstanu,Rusiji, BiH i Srbiji.
Norveški pisac i istoričar Knut Fluvik Turesen istakao je, da je tokom Drugog svetskog rata bilo poslato više od 4.000 dečaka i muškaraca iz bivše Jugoslavije, većinom Srba. Oni su služeni kao ropska radna snaga. Više od pola njih je nastradalo u kampovima. Živeli su u veoma nehumanim uslovima. 2.398 izgubilo je živote. 82,5 odsto umrlih nastradalo je u jesen i zimu 1942-43. godine. Toresen je opisao da je postojalo pet kampova u kojima su uslovi bili naročito okrutni i da su se nalazili u severnom delu Norveške. Tim kampovima upravljao je SS, a komandati su bili regrutovani iz sistema koncentracionih logora. Pored ubistava, zatvorenike su ubijale bolesti i glad, kao i oštra klima, a u najsevernijem kampu zimu 1942-43. preživela je samo četvrtina zatvorenika. On je navodio detaljnije stradanje srpskih zatvorenika, kao i podatak da je na „listama umrlih i onih koji su vraćeni u Jugoslaviju posle rata 4.050 imena i da su ona zapisana u norveškom državnom arhivu“.
„Neki od Srba poslatih u Norvešku bila su deca stara samo 14 godina. Većina te dece stigla je iz Korduna i Banije, a uhapsile su ih ustaše i poslale u Jasenovac pre slanja u Norvešku. Jedan od njih bio je Milivoje Pajić iz Korduna. Imao je samo 14 godina kada je stigao u Norvešku i preživeo je najteže uslove i masakr u (prvom) kampu. Milivoje je umro u kampu blizu Trondhajma 1944. godine“ naglasio je Knut Fluvik Turesen uz pitanje da li „ćemo ikada postaviti spomen-ploču u znak sećanja na Milivoja i ostalu decu koja su poslata da umru u koncentracionim kampovima u Norveškoj samo zato što su bili srpski dečaci?“
Konferenciju je vodila Mirjana Živanović ispred Saveza srpskih udruženja u Norveškoj.
