Poštovani mediji i prijatelji,
molimo vas da obavestite javnost i svoje prijatelje da se u Novom Sadu osniva
Udruženje ruskih potomaka u Srbiji, koje želi da okupi, organizuje
potomke Rusa, pokaže značaj Rusa i ruskih potomaka na istoriju i
život Srbije i ostvaruje i razvija saradnju srpskog i ruskog naroda.
Osnivačka skupština Udruženja ruskih potomaka u Srbiji će se održati u Novom Sadu
tokom aprila meseca.
Molimo sve zainteresovane da se prijave za učešće u osnivačkoj skupštini,
uključe se u stvaranje evidencije o ruskim potomcima, u organizovanje ruskih potomaka
u Srbiji, u zajedničko rešavanje svih problema i interesovanja ruskih potomaka i njihovo povezivanje
sa ostalim sličnim organizacijama u svetu.
Ruski, odnosno potomci Imperatorskog doma Romanovih su i Karađorđevići.
Poslednji jugoslovenski kralj, Petar II je preko majke, Marije od Hoencolerna, u četvrtom kolenu potomak ruskog cara Aleksandra II Nikolajeviča Romanova. Prema tome, kralj Petar Karađorđević je i potomak Petra Velikog u devetom kolenu.
Svi Karađorđevići su i Romanovi, kneginja Olga, mati Jelisavete i Aleksandra je unuka Aleksandra Drugog, po mami, mlađoj sestri imperatora Aleksandra Trećeg, V.Kneg. Eleni, Olgin otac, grčki kraljević Nikolaj, je sin V.K. Olge, unuke Nikolaja Prvog, ali kraljica Marija je takođe unuka V.K. Marije, ćerke Aleksandra Drugog.
Ova inicijativa se ostvaruje zalaganjem unuka ruskog emigranta sa početka 20. veka mr. Jovana S. Ivanova, Svi zainteresovani koji žele, mogu da se uključe u inicijativni odbor za osnivanje, upoznaju se sa idejom, dogovore dalje delovanje i zajedno doprinesu još jednom mostu srpsko-ruskog prijateljstva.
Kontakt: Jovan Ivanov 066/5045144, e-mail: mrjovanivanov@gmail.com .
Milioni ruskih izbeglica su, nakon izbijanja Oktobarske revolucije, napustili svoju otadžbinu. Očekivali su da će crvena revolucija kratko trajati i ni slutili nisu da će izbeglička tuga biti velika kao ruska stepa. Prve izbeglice iz građanskim ratom zahvaćene Rusije u Srbiju su došle krajem 1919. godine, posle francuske evakuacije Odese, ali je najveći broj njih na Balkan stigao posle zauzimanja Novorosijska od strane boljševika. Srbija ih je primila bez ograničenja, viza, kvota, traženja pasoša, bez komplikovane administracije koja im je trebala za ulazak u evropske zemlje ili Ameriku, ( Vladimir Albinovič Majevski, istoričar ruske emigracije i savremenik događaja). U novoj domovini, u kojoj je o njima brinula specijalno formirana Državna komisija za smeštaj ruskih izbeglica, novopridošli Rusi su se uglavnom lako uklapali, zadržavajući i nešto svoje posebno, rusko. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević smatran je najvećim prijateljem Rusa. On je, kažu, bio iskreni rusofil i bivši polaznik Paževskog korpusa, elitne ruske vojne škole. Uz njegovu i podršku srpskog patrijarha Varnave i akademika Aleksandra Belića, 1933. godine otvoren je Ruski dom. Bio je to najstariji inostrani kulturni centar u Beogradu. U svetu postoje 64 ruska doma, ali je samo ovaj u Beogradu namenjen za druženje Srba i Rusa.
Bilo je među njima ljudi svih uzrasta i profesija – radnika, seljaka, omladine, sveštenih lica, ali najviše je bilo visokoobrazovanih Rusa čija su znanja dobro došla, tek završenim ratom razorenoj Srbiji. Bilo je među njima čuvenih arhitekata, inženjera, lekara, profesora, umetnika. Početkom dvadesetih godina prošlog veka ruski emigranti činili su četvrtinu profesora Beogradskog univerziteta, a na nekim fakultetima, poput Poljoprivrednog i Medicinskog, bilo ih je i više od 50 procenata. Rusi su bili osnivači Interne i mnogih drugih klinika Medicinskog fakulteta. Balet i Operu beogradskog Narodnog pozorišta obnovili su, takođe, Rusi.
Srbiji su ruski emigranti i njihovi potomci dali 12 redovnih akademika Srpske akademije nauka i umetnosti. Među njima je naučnik svetskog glasa, vizantolog Georgije Ostrogorski. Ipak, velika i posebna stranica istorije o Rusima koji su, bežeći od boljševika, novu sreću potražili na našim prostorima, pripada ruskim arhitektama. Pomenimo samo da su njihovih ruku delo projekti današnja zgrade Vlade Srbije, zgrada Ministarstva spoljnih poslova i, u bombardovanju 1999. godine teško oštećena zgrada starog Generalštaba, zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta (nekadašnji Manjež),kao i brojne građevine u Ap Vojvodini. Osim toga, tadašnja vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koristila je iskustva stotina ruskih vojnih stručnjaka, a ogroman doprinos stvaranju jugoslovenskog vazduhoplovstva dali su ruski piloti. Postoji, kažu, samo jedan primer u svetskoj istoriji da je na tlu jedne države koja nije bila okupirana, neka druga država imala svoje vojne škole i akademiju, nezavisne u potpunosti. Vitez i spasitelj, kako Rusi nazivaju kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, pomogao je ruskim izbeglicama da na tlu Kraljevine Jugoslavije oforme četiri Kadetska korpusa i vojnu akademiju. Vremenom, tri korpusa su prestala da postoje, ali se u Beloj Crkvi, u Južnom Banatu, do kraja Drugog svetskog rata zadržao korpus Velikog kneza Konstantina Konstantinovića.
Brojnost ruske populacije u Srbiji s godinama je opadala. Procenjuje se da ih je tridesetih godina prošlog veka bilo dvadesetak hiljada. Posle 1945. bilo ih je, procene su, pet do sedam hiljada. Prema popisu iz 2002. godine, u Srbiji je živeo svega 1.521 Rus, pri čemu treba imati u vidu da nisu svi oni potomci emigranata. Deo potomaka je izgubio svest pripadnosti, a deo se jednostavno asimilovao.
Uz ogromnu zahvalnost,
Mr Jovan S. Ivanov,
066 50 45 144
U Novom Sadu, 28.03.2013.
