O Slavku Vojvodiću iz Silaša pisali smo u našim novinama, sada već davne, 2009. godine. Rođen je u Benkovcu 1944. pred kraj Drugog svetskog rata, a u Silaš je doselio nakon njega 1947. godine i tu je i ostao. I te 2009. godine bilo je čudno da neko u njegovim godinama, a tada je imao 65, istrčava kilometarske deonice i učestvuje na polumaratonima i maratonima, ali saznanje da on i danas trči i to s još većim žarom je prosto neverovatno. Gotovo deset godina stariji čika Žućo, kako ga zovu njegovi sumeštani, svakodnevno trenira i pretrčava bar deset kilometara.
– Ima već sedam godina kako sam ponovo počeo da trčim. Osetio sam nekakav nalet snage, energije i volje tako da sam u tih sedam godina istrčao pedesetak polumaratona i jedan maraton. Na devedeset odsto tih trka osvojio sam prvo mesto ili sam bio među prvima. Trčao sam na polumaratonima u Somboru, Paliću, Apatinu, Osijeku, na baranjskom polumaratonu, banjalučkom, u Našicama i Beogradu. Ja bez trčanja jednostavno ne mogu da živim. Trčim svaki dan. Za mene nema ni Nove godine ni praznika i prosto moram da trčim, da trčanjem nahranim svoje telo. To mi pričinjava zadovoljstvo i čini me zdravim – priča danas sedamdesetpetogodišnji Slavko iščuđavajući se svojim mlađim kolegama koje se stalno žale na povrede.
– Kažu, Žućo pozajmi mi svoja kolena, neki kažu da im pozajmim nogu i tako. To je zato što troše svoje telo trčeći na betonu na kome zbog tvrde podloge stradaju kolena, kukovi, odnosno zglobovi koji su na to osetljivi. Ja, hvala Bogu, ništa od toga ne osećam i kod mene je volja još uvek veoma jaka. Volim da trčim i pobeđujem. Ne volim poraze i uvek sam voleo da ako i ne pobedim bar budem među prvima. Ne volim ni mlitavost i bezvoljnost, jednostavno, takav sam – ističe Žućo svoj životni stav.
– U Rimu sam ove godine istrčao maraton, 42 kilometra i 145 metara, i kada sam prešao trideseti kilometar video sam oko sebe mlade ljude kako padaju jer ne znaju da rasporede snagu. To su masaže, hitne pomoći, sve u svemu neopisivo i to čovek treba da doživi. Sa svojih 75 godina, neću da kažem da sam taj maraton s lakoćom istrčao, ali sam već sutradan opet išao na trčanje. Nisam bio ni ubijen ni istrošen – kaže čika Žućo.
Na maratonima je uvek u centru pažnje
Slavko je član osječkog Udruženja „Zdravo trčanje“ koje ga i finansijski pomaže. Kada trči u Srbiji tamo mu niko i ne naplaćuje startninu jer ga svi već od ranije poznaju. Naime, popularni Žućo bio je 24 puta državni reprezentativac Jugoslavije. Član jugoslovenske nacionalne selekcije postao je 1969. godine kada je na državnom prvenstvu u Celju u cilj utrčao odmah iza čuvenog Daneta Korice. Pored pobede na prvenstvu Balkana najdraži rezultat mu je onaj sa 6. atletskog Kupa Jugoslavije 1970. godine kada je u trci na 3.000 metara sa preponama osvojio prvo mesto. Redovno trenira i istrčava kilometre kojih se ne bi postideo ni dobar automobil, a kamoli čovek njegovih godina.
– Penzija je mala i ja ta moja takmičenja jedva pokrivam, ali ne mogu bez toga. To je moj život. Redovno treniram i mesečno pretrčim između 400 i 500 kilometara plus što istrčim te maratone. Imam i nekoliko mlađih koje treniram i sa mnom svi vole da trče jer ja trčim u prirodi, a ne po asfaltu. Trčim u šumi gde je vazduh čist i gde nema automobila. Moje telo tamo diše, puls mi je normalan i trčim koliko mi on dozvoljava. Ne nosim sa sobom ni štoperice, ni nikakva pića, samo trčanje – priča čika Žućo.
I sredina u kojoj živi Slavka je oduvek podržavala. Na svakoj priredbi, manifestaciji ili zabavi poklanjaju mu pažnju. Kako i ne bi kada se i u tim, za mnoge poznim, godinama on i dalje bavi onim što je njegov život odredilo još od samog detinjstva.
I možda je baš u tom detinjstvu sadržana sva tajna života i dugovečnosti, jer što duže čovek u sebi sačuva duh dečaka to mu je i život duži, bolji, zdraviji i lepši. Zato i ona čuvena izreka „u zdravom telu zdrav duh“ u stvari treba da glasi: „U zdravom duhu zdravo telo“, jer ne može telo da bude zdravo i jako ako je čovekov duh slab. Čika Žućo je pravi primer jakog i zdravog duha, a njegovom telu to je dovoljno.
Atletika nije jedina njegova ljubav, bavio se Žućo i fudbalom i to punih 18 godina, a sa svake utakmice kući se vraćao trčeći, nije koristio prevoz. To je pravo sportsko srce koje ga i danas odlično služi. Neka tako i ostane.
The post U osmoj deceniji života i dalje trči maratone appeared first on srbi hr.
