Svega nekoliko hiljada mladih Braničevaca iz inostranstva došlo je ovog leta sa roditeljima na odmor u zavičaj. Mnogo više njih nije ni pomislilo da krene put otadžbine, već su odmor potražili na plažama širom sveta.
– Mladi retko dolaze u zavičaj – sa žaljenjem kaže LJubiša Nastasijević iz Klenja.
Svadbe i veselja u otadžbini jedino privlače mlade.
– U selu Ranovcu je bilo šest gastarbajterskih veselja u julu i avgustu. Došao sam sa sinom i ćerkom iz Ciriha u selo, gde gradim hotel – kaže Branimir Obretković iz Ranovca.
Mladi zmeljaci su stigli i u sela čašljeva Bara i Topolovnik kod Velikog Gradišta, Mustapić i Kaona kod Kučeva, Starčevo i Šetonje kod Petrovca na Mlavi, Kobilje i Boževac kod Malog Crnića.
– Kad god dođem kući na odmor ili za novogodišnje praznike, evro pada – žali se Nadica Maksić iz Ciriha, rodom okoline iz Kučeva. – Da li to naši u domovini misle da mi skupljamo pare lopatom? Sve manje dinara dobijamo za 100 evra. Kad dođem, naglo skoče cene po kafićima i ostalim radnjama, kao da će trgovci i kafedžije tada da nadoknade sve ono što nisu zaradili tokom godine.
– Rođeni u evropskim zemljama bolje govore nemački i engleski jezik nego srpski – kaže politikolog Svetlana Josimović iz Požarevca. – Prošlo je vreme klasičnih gastarbajtera prve i druge generacije koji su u inostranstvo odlazili, mukotrpno radili i onda taj novac trošili na gradnju kuća i dvoraca u Srbiji. Stigla je nova, treća generacija koja se rodila, školovala i rasla u inostranstvu. U razgovoru s njima saznala sam da se oni ne osećaju kao Srbi i to je osnovni razlog njihovog sve ređeg dolaska u domovinu. Oni dobro znaju kako se tamo živi, tamo su im svi prijatelji, tamo im je ceo život, radno mesto, ljubavi, budućnost. Zasto bi želeli da dođu u prazne očeve kuće. Oni koji su vezani da dede i babe dođu samo da ne bi naljutili roditelje, na nekoliko dana i brzo se vraćaju u Beč, Cirih, Pariz…
– Primetio sam da u poslednje vreme sve više i više ima naših ljudi koji u državi u kojoj žive, kupuju kuće i stanove. Ne verujem da će iko što je kuću kupio u Austriji da se vrati da živi u Srbiji. Infrastutura u selima i manjim gradovima je izuzetno loša, putevi takođe, nove fabrike nisu otvorene, poljoprivreda je zapuštena. To je tužno, ali svako gleda kako je njemu najbolje – kaže Toplica Stojanović.
Branislav Jović iz okoline Velikog Gradišta već šest godina je u Beču na studijama. On je jedan od retkih koji često dolazi u zavičaj. I ne samo da dolazi, nego rado sedne za traktor, pomaže dedi u skupljanju letine. Ali, nema nameru da se vraća.
– Ne žalim za Srbijom, nego guram dalje i mislim na sebe kad već Srbija nije mislila na mene kad je trebalo – ističe Branislav. – Nisam mogao da se zaposlim u zavičaju, bio sam posle završene Više poljoprivredne u fabrici voća u Petrovcu na Mlavi i kad sam video da je na rubu propasti, spakovao sam se i odmah na Zapad kod roditelja.
Više je hiljada mladih u Braničevu koji i danas traže način da odu iz zemlje.
– U Beču radim više od osam godina. Navikao sam na život u inostranstvu i tuđina mi polako postaje kuća koju ne bih nikada dao za drugu – kaže mladi kamiondžija Toplica Stojanović iz okoline Petrovca na Mlavi.
Jasminka i Zlatko Bogićević iz Krnjeva povremeno žive i rade u nemačkom grad u Diseldorfu.
Sa familijom su pre nekoliko dana proslavili seosku slavu Trnovu Petku.
– Voleli bismo da naši sinovi Aleksandar i Stefan ne zaborave korene i rodni kraj. Moj brat Goran i snaha sa decom već 15 godina su u Nemačkoj. Dolaze dva puta godišnje, deca im se tamo školuju, stekli su drugove i drugarice i drugačije navike i teško da će se vratiti da žive u Srbiju.
