U prijatnoj kućnoj atmosferi, u ukusno nameštenom stanu dočekala nas je šestočlana porodica Ilijin: Dejan (39), zaposlen u velikoj firmi za transport, Hima (37), koja radi u kantonalnoj bolnici u Arau i četiri preslatke devojčice – najstarija Anastasija (10), Anabela (9), Aleksandra (6) i Andre, koja ima tek sedam nedelja.
Dejan je u Švajcarsku došao pre 20 godina iz rodne Uljme kraj Vršca, a Hima je Bosanka iz Velike Kladuše. Zabavljali su se četiri godine i posle „malih“ prepreka zbog protivljenja njenih roditelja (različite su veroispovesti) svili su svoje gnezdo u Švajcarskoj i uplovili u bračnu luku.
– Volimo se i sve prepreke smo uspeli da prevaziđemo, ljubav je pobedila – prisećaju se ove dve simpatične i drage osobe.
– Moji se nisu bunili – objašnjava Dejan – a njeni malo, ali danas sam ja najomiljeniji zet njene majke. Nikada nismo razmišljali ko je koje vere, bilo je važno da se mi slažemo, volimo i poštujemo. Imamo četiri divne devojčice, oboje smo odrasli u porodicama sa puno dece, tako da nam je to normalno što nas toliko ima.
– Vremena nisu laka i život je težak u tuđini – nadovezuje se Hima. – Kada su Anastasija i Anabela bile sasvim male, dolazili su nam moji i njegovi i čuvali nam decu, pomagali koliko su mogli. Ali, nakon nesrećnog rata u bivšoj Jugoslaviji, sve se promenulo, teško ili gotovo nikako se dolazilo do viza za ulazak u Švajcarsku, pa smo se morali dovijati na razne načine i sami čuvati decu. Uspeli smo da uskladimo radno vreme, pa kada je Dejan na poslu, ja sam sa decom, a kada se on vrati, ja odlazim. Tako već godinama i dobro funkcioniše. Ne žalimo se, deca polako rastu, svako ima svoju obavezu u kući – smeška se Hima, milujući očima svoj podmladak.
Bosna, Srbija, pa Crna Gora
– Kada idemo na godišnji odmor, tako je već godinama, krenemo od Bosne za Srbiju, pa odatle za Crnu Goru. Obiđemo svu familiju i muževljevu i moju i srećni smo kada smo svi na okupu, jer nas ima poprilično – dodaje Hima. – Deca jako vole kada su tamo i mesecima nakon povratka u Švajcarsku samo o tome pričaju.
Kaže da se mladi ljudi danas teško odlučuju za više dece uglavnom zbog teške ekonomske situacije:
– Po mom mišljenju, dece nikad dosta. Deca su pravo blago, ona su, jedino što sigurno ostaje iza nas. Sve drugo je prolazno. I još nešto – drugačije je vaspitanje kada je više dece u porodici. Roditelji ne mogu da ih kontrolišu onoliko koliko bi ih kontrolisali kada je jedno ili dvoje. Smatram da je to dobro za decu. Naravno, ne treba sve da im se dozvoli. Roditelj mora da odmeri dokle dete može, a kada treba da kaže „dosta“. Međutim, kako god okrenete, dete je „kreacija“ svojih roditelja, genetski i vaspitno. Roditelj mora da oseća odgovornost. Iza svakog postupka deteta“čuči“ roditelj – konstatuje Hima Ilijin.
– Sve odluke donosimo zajedno – ubacuje se Dejan u priču. – Kada su neki, nama važni datumi, rođendani i slično, uvek poželimo istu želju i supruga i ja. Mislim da ćemo imati još dece, ništa ne forsiramo, ako ima mesta za četvoro, biće i za peto.
Hvali svoju suprugu, kaže da pored svih poslova i dece sve uspeva da stigne i da joj ništa nije teško:
– Dobra je domaćica i požrtvovan roditelj, pomažem joj u svemu, „teške“ stvari u kući su rezervisane za mene, deca takođe pomažu, naravno ove dve starije, onoliko koliko one to mogu. Bitno je da imaju volje i da žele da pomognu – kaže tata Dejan. – Nikada nisam pomislio: „Eh, što su sve devojčice!“ Dete je dete, iako tipični Balkanci žele uvek sina, ja sam valjda drugačiji, svakom detetu sam se izuzetno radovao i s istim emocijama to preživljavao.
đaci Anastasija i Anabela kažu da bi volele da se vrate da žive i u Srbiji i u Bosni:
– Tamo nam je jako lepo, i kod jedne bake i kod druge, volimo da idemo i u Srbiju i u Bosnu. Imamo mnogo drugarica i uvek nam je žao kad se vraćamo za Švajcarsku.
