Reč detašman je nastala od francuske reči detascher, a znači „odvojen od celine“. Da li su naši radnici „detaširani“ ili „degažirani“ pokušali smo da saznamo od grupe radnika firme GP „Radik“, koja se danas, nakon privatizacije, zove „Radnik-inženjering“ doo, iz Beograda, čijih je 16 radnika zaposleno u Frankfurtu.
Nedelja je, odmara se radnička klasa. U jednom, trosobnom stanu žive osmorica radnika, a „kod kuće“ zatičemo petoricu – Zorana Pantovića, Milomira Stojnića, Milosava Jovanovića, Draška Milašinovića, Boška Bosnića, a sa njima je i Nenad Cvetić. Novi radnik, kažu, došao je jutros, detaširan je iz Beograda, niti ima gde da spava, niti ima posteljinu, leg’o je ovde na trosed, kad će dobiti rešenje, ne zna se!
Da li vam je objašnjeno, kad ste kretali iz Beograda, u kakvim ćete uslovima raditi u Nemačkoj? – pitamo ih dok sipaju vrelu domaću kafu.
– Objasnili su nam, sve su nam objasnili u Beogradu kad smo kretali, ali čim pređeš granicu, pravila i objašnjenja iz Beograda više ne važe – kaže Zoran Pantović.
Jeftina radna snaga
Kako to?
– Objašnjenje je vrlo jednostavno, to je kao sa devojkom, sve joj obećaš, a kad je „obradiš“ na obećanja zaboraviš. Strogo srpski i šumadijski način, prijatelju.
Ostavili su kod kuće žene, decu đake ili studente, neki i roditelje, da bi u Nemačkoj zaradili za život.
– Satnica je od pet do 6,40 evra, a radi se po učinku. A mi smo ovde jeftina radna snaga. Jedan malterdžija, ovdašnji, sa „normalnim“ papirima, nosi dve kofe ceo dan, malteriše, 11 evra, a mi monteri centralnog grejanja, ne možeš preći šest evra pa da si…!
Penziono sami uplaćuju, a to je 120 evra mesečno, a zdravstvene kartone više nemaju. Imali su, kažu, prva tri meseca, a nakon toga – ništa.
– Nama je, valjda, ovde uplaćeno zdravstveno osiguranje, ali mi to ne znamo – priča Milosav Jovanović.
– Jeste, jeste, plaćeno je. Nedavno sam povredio oko, sam sam platio 70 evra – dodaje Pantović.
Zato, kažu, ne čudi podatak da Srbija nikad ne iskoristi više od jedne trećine od 2.500 detašmana, na koliko ima pravo.
Svi su porodični ljudi, izdržavaju žene, decu, učenike ili studente, a beogradske gazdarice neće da čekaju kiriju.
Uspevate li da uštedite? – pitamo.
– Pet i po meseci nisam imao centa da pošaljem kući, zato što sam sve to vreme primao neke akontacije. Živimo na kredit – priča Milomir Stojnić.
– Radimo u magli, a kad se digne magla, ne znaš gde si. Ovo je katastrofa – kaže Boško Bosnić.
U poslednja tri meseca im kasni plata, a prošlog meseca „plata je stigla platu“. Besparica stvara nesigurnost i nervozu. Najgore je to, kažu, što imaš zarađene pare, a nemaš ih.
Na sreću, između sebe imaju izuzetno korektan i dobar odnos, ispomažu se i tako na neki način i premoste probleme. Ali, eto, pre neki dan je došao kraj, da više niko ništa nema. Frižideri prazni, džepovi prazni, a njih 16, koliko ih ovde ima, nisu mogli da skupe ni 10 evra za hranu.
U prevodu, kažu, živimo kao kerovi, a reči koje su se u toku ovog razgovora najčešće čule su: „Ovo je katastrofa.“
– Ja sam ovde kratko, mesec dana – kaže Draško Milašinović – tako da o nekim stvarima ne mogu da pričam, ali stekao sam utisak da je naša matična firma vrlo nezainteresovana za nas. Poslala nas ovde i zaboravila, kao da ne postojimo.
Ima dobrih ljudi
Kao dokaz za svoje „nepostojanje“ iznose jedan nemili događaj. Naime, nedavno su ovde službeno boravila dva direktora iz njihove firme iz Beograda. Bili su u Frankfurtu sedam dana, a nisu našli za vredno da svojim radnicima požele bar dobar dan“ ili upitaju „kako ste“.
– Ja sam ih video slučajno na prozoru, kad sam krenuo na posao – kaže Zoran i seća se:
– Kad sam krenuo, pa se čulo, „ide Zoran da radi u Nemačkoj“, to je svima zvučalo kao da sam dobio na lutriji. Tamo ljudi još uvek misle da se ovde evri beru, kao šljive sa grane. Dođem kući, a komšija kaže: „Daj mi 100 evra u zajam.“ Odakle, rekoh, nisam naplatio.
Kako vam sada izgleda Srbija iz Frankfurta?
– Znaš kako ispada ovde, kao da u Srbiji nema ‘leba i da živimo u nekom šestom veku. Srbija je Srbija, a ovo ovde je… Da ne psujem.
Firma uzima 66 odsto od zarađenog, a plaća vam samo stan, ne plaća ni penziono ni zdravstveno osiguranje, a plaćaju li bar povratnu kartu?
– Jeste, plaćaju dolazak, a što se povratka tiče, nije ih briga, možeš putovati, ali na svoj račun – odgovaraju.
Nedavno se jedan vraćao, pa mu je Stole Bojanić, naš ugostitelj iz Frankfurta, dao za avionsku kartu, pa dao mu još usput da ima. Sreća je pa ovde ima naših ljudi, pa pomognu u nevolji.
Usred priče, u goste im stiže Stole Bojanić, koji im se uvek, kažu, nađe pri ruci kad nešto zatreba. Godinu dana im je iz svog ugostiteljskog objekta donosio na radilište doručak i ručak. Ali i to je otpalo, jer su sad razbacani na nekoliko radilišta, pa je to nemoguće organizovati. Pada dogovor, naći će se kod Stoleta u utorak, praznik je u Nemačkoj, ne radi se, a 16 „nesalomivih“ majstora iz Kraljeva, Pančeva, Kragujevca, Kačareva, Novog Sela, dogovaraju se i poručuju pola praseta i pola jagnjeta. Do utorka će valjda stići i plata, koja je trebalo da bude isplaćena do 20. septembra, a ako ne stigne, sačekaće Stole.
Na kraju, zajednička fotografija.
– Nemojte se smejati, budite tužni, jer ovo je tužna priča – završava Zoran.
Sporazum
Naša zemlja je prvi put potpisala sporazum o detašmanu sa Nemačkom 1989. godine. Taj dokument je usled ratnih prilika prekinut, da bi 2001. godine bio obnovljen.
Nema praznika
Kako je sa odlaskom na godišnji odmor, je li bar tu sve regularno?
– Ja sam išao za godinu dana dva puta kući, o svom trošku – priča Milosav – a to vreme koje sam proveo kući uzmem neplaćeno. Ovde se samo plaća, koliko radiš, toliko primiš, nema plaćenih praznika, ni nemačkih ni naših, ni plaćenih odmora, a ako hoćeš kući, plati.
Neobavešteni
Nepoznavanje jezika, kažu, ne predstavlja im na poslu nikakav problem, ali u drugim stvarima jeste problem, jer teško dolaze do informacija.
– Mi smo ovde neobavešteni. Da li nam se odbija porez (lonštojer) ili ne odbija, imamo li tu neko pravo ne znamo, kakve su obaveze naše firme iz Beograda prema nemačkoj državi ne znamo, kakve su obaveze nemačke države prema nama ne znamo, znači, mi smo u tunelu, u totalnom mraku.
