U PREDGRAĐU PARIZA
Jedne noći, kao što je ova na primer, ušao sam u razgovor sa jednom devojkom. Nisam je poznavao do sada. Nisam siguran ni da je sada poznajem. Došla mi je iz Pariskog predgrađa. Pričali smo o sasvim normalnim stvarima. Pomislio sam kako smo tek počeli razogovor i da teški bubnjevi srca dolaze mnogo kasnije. U jednom trenutku, ona me je pitala da joj kažem šta sam pročitao u njenim očima do sada. Mislila je da ću se izlupetati sa glupostima, da neću imati pojma. Šta ja znam o njenom životu i njenim pogledima na svet u njoj. Rekao sam joj šta sam pročitao. Rekao sam kako je zaista izgubljena, kako ne zna šta će se desiti kada svane. Rekao sam joj da znam da je zatvoreni tip devojke iako ne može bez ljudskih bića. Najviše voli da uživa svoje društvo, popije nekad kasno vino, za sebe, za svoju prošlost. Nedostaje joj. Fali joj. Volela bi da je promeni ali razume da ne može. Rekao sam joj da će sve biti u redu i da je ona svesna toga ali nesigurnost igra svoju igru, oduvek je igrala. Na kraju je ostalo da se nada da će sve biti u redu. Ništa drugo joj ne preostaje nego da se malo nada, i da malo sanja. Ona ne voli Pariz. Nikada ga nije volela. Ne pronalazi se u njemu. Nije ni svesna kakav grad ima u sebi. Grad koji bi posramio ceo Pariz i sav njegov sjaj. Nije svesna ali naslućuje. Naslućuje da joj je aura prelepo crna. Lepo joj i stoji. Ne stoje svima šarene boje. Te šarene je ne razumeju. Crna boja je razume na načine koji se ne pišu već na načine koji se ćute. Ona će razumeti o čemu pričam. Crna najlepše sija kada se presijava u njenim očima..
Kada sam završio sa opisom, ona je počela da se smeje. Nije verovala kako neko, ko je tako daleko, ko je apsolutni stranac za nju, može da pogodi sve. Kako drsko mogu da živim sa tim što je poznajem, iako nisam ni znao da ona postoji. Kako se usuđujem da postojim sa tim informacijama daleko od nje?
Zamisli samo tebi da se nešto slično desi, da pronađeš neku lutalicu u gradu, skitnicu sa kariranim kaputom, nekako da upadnete u razgovor i da on počne tebi da priča kako se ti osećaš, kako razmišljaš, i kako posmatraš. Bilo bi ti čudno, bez sumnje.
Maske između onih koji se razumeju ne mogu da padnu iz razloga što ne postoje. Bila je gola preda mnom i nije bila svesna toga. Nisam ni ja bio ali sam uživao u tome. Lagao bih te kada bih ti rekao da mi nije palo na pamet da je pustim da nastavi da živi svoj život bez znanja o tome na koji način sam toliko znao o njoj, ali nisam mogao da joj uradim to. Bio sam zločinac u mnogim pričama i radije bih da izbegnem da budem i njenoj priči, koja god da je.
-„Izađi iz moje glave! Nemoguće je da toliko znaš. Nemoguće!“, viknula je.
-„Kaži mi, kako znaš ovoliko o meni?„, rekla je mirno i beznadežnim pogledom.
-„Prosto je. Pričao sam ti o sebi.“, tiho sam izustio.
