U San Dijegu u Kaliforniji održan je festivalu folklora u organizaciji Folklorne grupe „Morava“ pri crkvi Svetog đorđa.
Na tradicionalnom susretu folkloraša našli su se, pored domaćina, i folklorna društva „Avala“ pri crkvi Svete Petke iz San Markosa u Kaliforniji, „Frula“ iz Merilvila u Indijani i Srpsko kulturno društvo „Oplenac“ iz Toronta. Najdraži gosti, oni iz domovine, iz Vrnjačke Banje, nažalost, zbog nedostatka sredstava nisu mogli da dođu. Okupilo se tako nekoliko generacija naših iseljenika od kojih većina ne zna maternji jezik, jer su im dedovi ili pradede davno stigli na obećani kontinent, ali i oni koji su u Severnoj Americi tek manje od 10 godina. Zajednički jezik našli su u igri, snažno povezani istom tradicijom, koja, eto, odoleva i vremenu i dalekim prostranstvima. Koncert je održan u sali Koledž teatra pri Univerzitetu San Dijega, a sala je bila prepuna.
Policajac govori srpski
Brojne su dogodovštine pratile učesnike festivala u San Dijegu. Tokom razgledanja Holivuda, grupa dece i roditelja čekala je autobus ispred „Bulgarijeve“ zlatare. čekanje se odužilo, a zaposleni su pozvali policiju, jer im je bilo sumnjivo što veća grupa ljudi stoji ispred radnje sa skupocenom robom. Stigao je policajac, prišao grupi i na engleskom im objasnio da ga je pozvalo obezbeđenje iz „Bulgarija“. Kada je čuo reakcije na srpskom, nasmejao se, a zatim i sam počeo da govori srpski. Ispostavilo se da je reč o našem čoveku, poreklom iz Kičinera u Kanadi. Folkloraši su se s njim siti ispričali i pod njegovom „zaštitom“ dočekali svoj autobus.
Utisci učesnika su nezaboravni, jer je gostovanje trajalo punu sedmicu, a većini je to bio prvi put da se nađu u Kaliforniji i da, između ostalog, uživaju u razgledanju San Dijega. Tu, istina, živi nevelika srpska zajednica koja je, međutim, poznata po velikom broju doktora i magistara nauka. Nedeljom se u kućama naših iseljenika u ovom gradu ne kuva. Odlazi se na zajednički ručak u crkvi, i to je dugogodišnji običaj. U Holivudu je bio pravi izazov upoređivanje veličine dlana sa otiscima ruku slavnih ličnosti (posebno popularan otisak je Merilin Monro).
Grupa dece i roditelja iz „Oplenca“ obišla je i čuveni hotel „Del“, gde je 1958. godine snimljen film „Neki to vole vruće“ sa Merilin Monro u glavnoj ulozi. Šetali su i po Rodeo drajvu i Sanset bulevaru, svim tim „stazama bogatih i slavnih“.
U Palm Springsu, prebivalištu bogatih i starijih, dva najpoznatija restorana u gradu drže vlasnici sa područja bivše Jugoslavije koji su srdačno dočekali i neke od učesnika festivala.
Posle dnevnih izleta deca su se uveče družila i zajednički igrala kolo u sali crkve Svetog đorđa. Iz „Oplenca“ posebno pamte doček na ćrodromu – zajedno sa natpisom ansambla koji čekaju, domaćini iz San Dijega su mahali i ogromnom srpskom zastavom, pa nije ni moglo biti nikakave zabune.
„Oplenac“ je na putovanje krenuo dobro uvežban, ali ne u svom reprezentativnom sastavu koji su gledaoci širom Severne Amerike navikli da vide. Naime, u San Dijego su putovali samo članovi prva tri ansambla koji su mogli sebi da plate put. Neki od najboljih igrača nisu mogli da uživaju u druženju i putovanju. Nije, takođe putovao ni orkestar „Oplenca“.
Samo izuzetan napor i sposobnost koreografa Miroslava – Bate Marčetića omogućili su izvođenje koreografija u kojima, inače, igra mnogo veći broj igrača.
Ostvareni renome i bezbrojne nagrade i odlikovanja, te izvanredni koncerti kod kuće, kako se primećuje, obavezuju „Oplenac“ da i kada ide na turneje to čini sa svojom pobedničkom garniturom i orkestrom, jer tako postavlja merila učestvovanja i drugima. Turneje, nastupi i putovanja iziskuju velike troškove i napore, ali najbolji, pa tako i „Oplenac“, moraju to da izdrže.
