U SIDNEJU UMRO SLAVKO ROSIć
POLA VEKA SA ODBRANOM
U Sidneju je u sredu, u 74. godini života, posle teške bolesti, preminuo Slavko Rosić, bivši fudbaler prve „Avale“ i skoro pet decenija veoma aktivan član Srpske narodne odbrane.
Rosić je, kao 26-godišnjak, 1958. bez pasoša pobegao iz rodnog Gračaca kod Vrnjačke Banje preko granice ondašnje SFRJ, najpre u Grčku, a odatle je dobio papire za Australiju. Odlučio se da zauvek ode, jer mu, kao „kulačkom sinu“, nisu dali da se školuje, niti je, sa ostalim iz svog fudbalskog kluba, mogao da putuje na gostovanja u inostranstvu.
– U Grčkoj, kad smo stigli, ponudili su mi najpre Kanadu, ali ja ne volim ‘ladno, uši mi se smrzavaju, pa sam izabrao Australiju – pričao nam je.
Osam meseci po dolasku proveo je u Melburnu i, naravno, zaigrao fudbal. Pročulo se i u Sidneju da je dobar, pa su mu poslali kartu da dođe. Došao je, i ostao.
– Tri dana po dolasku bio sam na prvoj zabavi Srpske narodne odbrane. Sve muško društvo, falilo tada žena. Na zabavi bile samo njih tri. Jedna, Radojka Gajica, postaće mi žena naredne godine. Izgubio sam je 1992. kada su ona i jedna od naše dve kćeri poginule u direktnom sudaru s kamionom koji je prešao na drugu stranu puta. Od te kćeri ostao mi je unuk Stevan i u kući smo nas dvojica, zajedno sa porodicom druge kćerke od koje imam još troje unučića, Aleksandra, đorđa i Kristinu – govorio nam je o svojoj porodici u razgovoru koji smo vodili pre tačno godinu dana.
Nesuđeni povratak
Dva puta u životu, Rosić je, još dok mu je supruga bila živa, kovao planove da se za stalno vrati u Srbiju. Prvi put su otišli i ostali skoro tri godine. Drugi put, a neposredno pre njene pogibije, imali su kupljene avionske karte u jednom pravcu.
Plan se nije ostvario. Sudbina je htela da u jednom pravcu ostane ona Slavkova karta u Grčkoj dobijena za put u Australiju još pre 50 godina.
Godinama, skoro pola veka, bio je nezamenljiv u Odbrani. Svaki posetilac svih ovih decenija znao je da će ga tamo, već na ulazu, s osmehom i dobrodošlicom dočekati baš – Slavko Rosić.
Priznanje
– Sigurno me raduje ta medalja. Ali, znam da će biti govorkanja – šta je on to uradio više nego taj i taj. A tu su apsolutno u pravu. Mnogo je njih koji su bili zaslužniji, ali nisu doživeli da se tamo promene prilike – govorio je o priznanju iz Srbije.
NJegovo delovanje u najstarijoj srpskoj organizaciji u inostranstvu označilo ga je u otadžbini kao „neprijatelja SFRJ“, kako je zvanično stajalo u njegovom dosijeu.
Kako su se vremena menjala, tako je i Slavko, od nekadašnjeg „neprijatelja“, postao „iseljenik zaslužan za srpsku kulturu i prosvetu“, pa mu je Ministarstvo za dijasporu Srbije dodelilo „Zlatnu značku“. Ni to, međutim, nije izvedeno kako dolikuje. Predstavnici Ministarstva došli su u Sidnej bez značke, pa mu je ona, više meseci kasnije, uručena, umesto njemu i na svečanosti u Sidneju, njegovom rođaku koji je bio u Beogradu.
