Da li je Slovenija prva republika ondašnje SFRJ u kojoj su počinjeni ratni zločini? Ovo je već nekoliko meseci udarna tema ne samo u medijima u Srbiji, već i u Sloveniji i Hrvatskoj. Javnost nije imala sumnje, posebno nakon emitovanja snimka austrijske televizije sa graničnog prelaza „Holmec“ koji je za Helsinški odbor za ljudska prava Slovenije očigledan i nesumnjiv dokaz ratnog zločina.
Ministar odbrane SCG Zoran Stanković nanovo je, prošle nedelje, otvorio ovu priču svojom izjavom da vojnici koji su na tom TV snimku zapravo nisu pobijeni.
– Momak koji je držao beli čaršav živi i radi u Sloveniji i on prilikom te pucnjave nije ni okrznut. Ostala dvojica vojnika žive u Srbiji i tada su ranjeni – kazao je Stanković i objasnio da je te 1991. godine u Sloveniji poginulo 44 pripadnika JNA, od čega čak 30 mladića na redovnom služenju vojnog roka.
Sa gelerima – u zatvor
Tadašnji pomoćnik direktora Savezne uprave carina Mladen Kačavenda još pre 15 godina je svedočio o sudbini dva devetnaestogodišnja vojnika JNA koji su stradali u transporteru 2. jula u 5 sati, nakon prekida vatre. Jedan je bio rodom iz Modriče, drugi iz Travnika.
– Od dejstva kumulativne mine vojnici su imali specifične opekotine po telu i licu. A, kada su izašli iz vozila ponovo je pucano na njih. Jedan je ranjen u bedro, a drugi je dobio u nogu i ruku dve krhotine tromblonske granate. Tu su ležali sve do popodneva kada je naišla grupa novinara. Tek tada su odvedeni u bolnicu, gde im je pružena prva pomoć, a onda, sa gelerima rasprsnutih granata u telu, odvedeni su u zatvor – svedočio je Kačavenda.
Posle ove njegove izjave, „ping-pong“ loptica je prešla u ruke Helsinškog odbora koji je, opet, izneo svoje viđenje stvari.
Tako je čitava priča o onome šta se zapravo događalo u Sloveniji te 1991. godine, kada je nezavisnost osvojena lovačkim oružjem za nešto manje od dve nedelje – ponovo izbila u drugi plan. Podatak da je tada ubijeno 44, mahom golobradih mladića ostaje u drugom planu. Šta se zapravo događalo tih dana? „Vesti“ će u nekoliko nastavaka, koristeći materijal iz vojnih arhiva, ali i naše dokumentacije, pokušati da odgovore na to pitanje navodeći sve one događaje u kojima su izvršeni zločin nad ranjenicima, bolesnima, mrtvima, ali i sanitetskom osoblju i transportu.
Priča se može započeti 28. juna, kada je na smrt iskrvario 20-godišnji Dejan Bjelogrlić. Naivno je verovao da će tih godinu dana u JNA biti, kao što su mu pričali „najlepše iskustvo u životu“, te da će tek u vojsci „postati pravi muškarac“.
Ranjen je u napadu pripadnika Teritorijalne odbrane na kolonuvojnih vozila. Sanitetsko vozilo koje je trebalo da ga prebaci do najbliže bolnice nije uspelo u tom zadatku. Taj automobil je zaustavljan na kontrolnim punktovima najmanje desetak puta, a pripadnici oružanih snaga Slovenije nisu imali milosti da ovaj dečko preživi.
Slično se dogodilo i sa sudbinom kapetana prve klase Dragana Blagojevića. Bilo je pre podne kada je medicinska sestra iz Maribora obavestila komandu JNA da im je stigao bolesnik sa metkom u plućima i da niko od zaposlenih ne želi da mu pomogne.
Vojska je odmah organizovala transport za vojnu bolnicu u Zagrebu, ali svaki put, kada bi taj transport bio izvestan, slovenačke vlasti bi prekršile dogovor sa obrazloženjem da moraju da ga ispitaju. Šta se moglo saznati od čoveka kome je metak u plućnom krilu normalan čovek teško može da shvati, ali ta drama je trajala tačno dva dana.
Sredovečni potpukovnik Radoica Otašević nekoliko meseci pre dešavanja u Sloveniji je bio smešten u Vojnu bolnicu u Zagrebu. Hirurzi su mu operisali desnu nogu i objasnili da period rehabilitacije zahteva mirovanje. Ali, gledajući užasne TV snimke Radoica nije izdržao i samo dan posle operacije, 29. juna, krenuo za Sloveniju da poseti svoju porodicu, ženu i decu u Brežicama.
Nije prošlo puno kako je prešao granicu kada su ga uhapsili pripadnici MUP Slovenije i, onako ranjenog, odveli na ispitivanje. Rana je već počela da nanovo krvari, kada je posle više sati „istražnih radnji“ jedan od njegovih islednika rekao da bi najbolje bilo da im se pridruži. Oficir JNA je to odbio i zbog toga je prebačen u kazneno-popravni dom „Dob“ pri Mirni. Ništa nisu vredeli ni njegovi, ni vapaji njegove porodice da zbog pogoršanog zdravstvenog stanja bude vraćen u Vojnu bolnicu u Zagreb.
Posebna priča se može ispričati i o svemu onome šta su proživeli zaposleni i bolesnici u Vojno-rehabilitacionom centru u Rimskim Toplicama. U noći 30. juna pripadnici oružanih snaga Slovenije postavili su zahtev osoblju da Centar predaju ili će biti napadnut. Kada su zaposleni to odbili, ova zdravstvena ustanova je blokirana. Više niko nije mogao ni da uđe ni da izađe iz nje, pa je oko 150 pacijenata, među kojima je bilo i teških, nepokretnih bolesnika, ostavljeno bez hrane i lekarske nege. Zbog toga su svi bolesnici morali da budu otpušteni, iako su medicinski razlozi zahtevali da se većina njih zadrži na lečenju.
