Slovenija jeste pobedila JNA u daleko kraćem roku nego Hitlerova Nemačka u „Blickrigu“ Poljsku 1939. godine, ali iza ovog istorijskog poduhvata, i 15 godina od tih događaja, ostala je senka i pitanje: da li se u Sloveniji odigrao prvi ratni zločin na prostoru Jugoslavije?
Desetak dana tog rata svedoče da je tada kršeno i međunarodno humanitarno pravo, i većina odredbi Ženevske konvencije.
Da je bilo drugačije, Dragan Bubalo bi i danas bio živ. Tadašnji 27-godišnji poručnik JNA ranjen je 30. juna kod Gornje Radgone u vreme dogovorenog prekida vatre, sa još jednim svojim vojnikom. Bilo je jutro.
Pripadnici teritorijalne odbrane Slovenije odbili su da dozvole da im se ukaže pomoć, iako je bilo jasno da mogu iskrvariti.
Pilot helikoptera, kapetan Kahrić, koji je pokušao da se probije do ranjenih, svedočio je da su teritorijalci na njegov vazduhoplov otvarali vatru iako je bio vidno obeležen oznakama Crvenog krsta.
Prošlo je podne kada su započeli pregovori oko predaje ove dvojicemladića. Posle sat i po pregovora, pukovnik đurović, koji je vodio pregovore u ime JNA, obavešten je da je ranjeni poručnik Bubalo izdahnuo. Pukovnik đurović je zahtevao da mu se preda telo mrtvog poručnika. Uslov teritorijalaca, koji je đurović prihvatio, bio je da on ostane kao talac.
Majka uzalud preklinjala
Svedoci tih dana još se sećaju jezivog zapomaganja majke vojnika Slobodana Stojkovića iz Mataruške Banje, koji je poginuo 27. juna u Grzinu. Ova žena je devet dana uzaludno molila i preklinjala da joj bolnica preda posmrtne ostatke, smeštene u Kliničkom centru u LJubljani. Tek 8. jula vojnik Stojković sahranjen je u rodnom mestu.
Tri dana kasnije, 3. jula, major Aleksandar Stefanović je sa kapetanom Brankom Trkuljom vojnim vozilom, propisano obeleženim oznakom Crvenog krsta, prevozio ranjenog vojnika u pravcu sela Radenaca.
Za slovenačke teritorijalce oni su bili legitimna vojna meta i vozilo je pogođeno tromblonskom minom. Trkulja je ranjen, vojnik koji je prevožen je preminuo, a vojnici iz pratnje uhapšeni.
Istog dana pripadnici slovenačke Teritorijalne odbrane pucali su i na sanitetsko vozilo u kome je dr Goran Golubović prevozio ranjenog poručnika Darka Bulatovića, a slična sudbina je zadesila i dr Vukicu Bulatović i dr Senada Durakovića, koji su pokušavali da ukažu pomoć ranjenicima na graničnom prelazu Šentilj.
Za sve vreme oružanog sukoba JNA sa tzv. oružanim snagama Slovenije svi ulazi u Vojnu bolnicu „Mladika“ u LJubljani bili su blokirani kamionima cisternama punim plina. Bio je onemogućen svaki ulazak i izlazak iz Vojne bolnice. Hrana za bolesnike doturana je u termosima preko ograde bolnice.
Ništa bolje nisu prolazili ni piloti helikoptera koji su tih dana imali samo jedan zadatak – što pre ranjene odvesti do najbliže bolnice. Piloti JNA Nikola Rodić i Željko Miletić kažu da su već na početku dogovorenog prekida vatre žestoko napadani, iako su leteli helikopterom sa vidnim oznakama Crvenog krsta.
Ističu da je najžešći napad bio u garnizonu Ilirske Bistrice, kada su puna dva sata proveli u helikopteru. Na Radio Sloveniji slušali su bezočne laži da je u kasarnu u Ilirskoj Bistrici sletelo šest helikoptera JNA, da su dopremili oružje kojim se puca na narod i ubija civilno stanovništvo.
Nekoliko dana ranije, 27. juna, u blizini LJubljane je oboren helikopter JNA sa tri člana posade: kapetanom prve klase Milenkom Jorgićem, poručnikom Eldinom Hrapovićem i starijim vodnikom prve klase Miroslavom Šandorom. Sve do 5. jula nadležni organi Slovenije su odbijali da izruče tela poginulih članova posade, što je javno rekao i tadašnji ministar za informisanje Slovenije Jelko Kacin.
Maltretiranje Crvenog krsta
Predstavnici Crvenog krsta Jugoslavije i Međunarodnog komiteta Crvenog krsta iz Ženeve krenuli su 29. juna 1991. u Sloveniju. Putovali su vozilima propisno obeleženim vidljivim znakom Crvenog krsta.
U centru LJubljane, naočigled građana, zaustavili su ih teritorijalci i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Slovenije. Pod pretnjom oružjem pretresali su automobile, a posebno nekorektno odnosili su se prema predstavnicima Crvenog krsta Jugoslavije. Vozila su im odvezli nekoliko desetina metara nazad i izbacili iz njih ćebad i lekove.
Zbog svoje uloge i načela delovanja Crvenog krsta maltretirani predstavnici Crvenog krsta nisu o tome obavestili javnost, ali je ovu scenu snimala i jedna TV ekipa. Međutim, taj snimak nikada nije emitovan.
