Врео и сунчан јулски дан. На разуђеној истарској обали мноштво купача, као сваке године у ово доба. Маестрал је мало узбуркао море, па се многи играју таласима, нарочито млади и деца, којој су опасности изазов и прилика да покажу вештину и храброст. Група деце, која уз вриску поскакује на све већим таласима, у мени изазива стрепњу и сећање на једну трагедију, која се догодила пре десет година, управо на данашњи дан.
Због младости, безбрижности и неискуства, а најчешће због непослушности, често се догоди велика несрећа. Доводи се у опасност властити живот, а и живот других, оних који прискачу у помоћ, који не посматрају равнодушни или уплашени како се дете дави или човек страда, већ чине оно што им савест налаже, подстакнути вредностима које су дубоко усађене у њихово срце.
Један такав човек је био и Драган Циган. Спашавајући двоје деце из набујале реке Пјаве, изгубио је свој млади живот. Деца, као ни њихови млади родитељи, нису умели да процене опасност која је вребала на ушћу хировите реке у Јадранско море. Много живота је нестало у струјама тог ушћа, јер није увек било јунака који би притекао у помоћ, него су несмотрени и неопрезни плаћали својим животима непослушност, јер на том месту стоји упозорење да купање може бити опасно. Када се нагло подигао ниво воде, вештији су нашли спас на обали, а двоје мале деце, дечак и девојчица, занесени игром, нису ни приметили како их водена струја удаљава од обале, све док нису изгубили тло под ногама и почели успаничено да вичу.
Многи су чули вриску деце, али само Драган је скочио. Децу је извукао на обалу, али исцрпљен од спашавања деце, оборен све снажнијим таласима је пао. Можда није имао снаге да устане, можда је изгубио свест, али њему нико није прискочио у помоћ.
Спашена деца расту са успоменом на свог хероја. На дашњи дан многи се сете Драгана и његовог херојског дела. Постоји и улица са његовим именом у месту у коме се догодила несрећа. Али Драганова деца расту без оца, а сви чланови његове породице носе на срцу рану која не може да зарасте. Незарасла рана на сећање на Драгана поново прокрвари, па и највише признање од Председника Републике Италије, не умањује бол, али му даје смисао.
Драган је одувек био у срцу оних који су га волели, а сада је и у срцима деце коју је спасао, њихових родитеља и рођака, свих оних који су препознали величину његове жртве. Већ десет година је у срцима свих нас који смо га познавали и који га нисмо познавали, попут мене, свима нама је близак наш Драган Циган, не можемо га заборавити.
22.07.2017. Снежана Петровић
