Mila Aleckovic Nikolic: Ne verujem da bez nas – Srba iz sveta – ova država može da nade pravu meru. I pored silnih eksperata i savetnika naš gradanin zapravo ne zna šta ga ceka ulaskom u „Partnerstvo za mir“
U Srba što leva ruka uradi desna potre
Medu Srbima u rasejanju postoji oko pet hiljada doktora nauka. Njihovim disertacijama, kao i delima naših pisaca u svetu, koji u matici nisu prevodeni, „Gutembergova galaksija“ posvecuje ediciju „Slovo Srba u svetu“ koja u avgustu startuje sa studijom dr psihologije Mile Aleckovic Nikolic, predavaca na univezitetima u Nici, Marseju, Nimegenu i povremeno na univerzitetu „Leonardo da Vinci“ u Parizu; francuski naslov njene studije glasi „Pojam ludila u slovenskoj i istocnohrišcanskoj tradiciji“, a u srpskoj varijanti „O domu i iskonu“. O kakvom tipu ludila je rec?
– Pišuci kroz eseje, htela sam da napravim razliku izmedu bolesti u zapadnom hrišcanstvu kojim se bavio filozof Mišel Fuko, i bolesti u pravoslavnom hrašcanstvu. U istocno hrišcanskoj tradiciji kvalitet tog patološkog poseduje šizofrenu nijansu – udvajanja identiteta. U zapadnoj, grubo receno, ima psihopatsku komponentu.
Šta je psihopatsko u coveku?
– Smanjenost osecanja krivice i efikasno institucionalizovano nasilje. Krivica se potiskuje, nasilje je surovo i zato su društva brzo uredena. Primer je brz zaborav ucinjenog zla: ko još spominje Hirošimu, Vijetnam, rat u Zalivu, Nikaragvu, Libiju, Somaliju, Irak, Foklandska ostrva, ili bombardovanje Jugoslavije? Naravno, govorim u ravni kolektiva, ne pojedinca.
U cemu je ludilo u našoj tradiciji drugacije?
– Vazda se pitamo jesmo li hrišcani ili pagani. Stalno smo udvojeni: gde smo mi i šta smo mi. Naši i zapadni vrednosni sistemi su istorijski drugaciji. Zapadni propagira štednju i egoizam (jer bez njega društvo ne može da stvara kapital). Koliko god je ovo pitanje laicizma, u njegovoj suštini krije se religozni arhetip koji „radi“ kroz nesvesno. Kod protestanata je jedinka na prvom mestu, a kod pravoslavaca – sabornost.
U fazi smo tranzicije – izmešanih i izvitopernih vrednosti. Hteli bismo tržište i kompeticiju, ali, u dubini duše, ocekujemo pomoc. Je li moguce osloboditi se tog arhetipa?
– Hteli bismo kapitalizam – da poslujemo po nacelu velike odgovornosti i doze sebicluka, da prekinemo pupcanu vrpcu i svako pocne da radi sam za sebe, ali… Kad dode do konflikta, u coveku uvek pobeduje staro, jer priroda dugorocno pamti. Zato nismo srecni, teško se prilagodavamo. Mi psiholozi koji te oblike patologije analiziramo u dvema tradicijama, znamo da je rec o dubinskom problemu: dok se prilagodavamo na novi oblik života, vazda razgovaramo sa našim precima.
Ako smo iskonski skloni poniranju u sebe, zašto se stalno sukobljavamo s drugima?
– Srpski narod je malo izmešten u toj tradiciji. Otomansko ropstvo je promenilo mentalitet raje, jer je aristokratija stradala. U borbi da se preživi po svaku cenu, došlo je do identifikacije sa agresorom. Eto to je to dvojstvo u nama. U nama još živi arhetip milosrda, a nametnuta surovost nas je spasla od fizickog nestanka. Kadri smo na izlive velikog gostoprmstva kojeg nigde nema. Ne postavljamo granicu gde sam ja a gde je drugi. Tradicionalno dajemo i kad nemamo. A za cas postajemo surovi. Ti ekstremi su ponašanje šizofrenog tipa: što leva ruka uradi desna potre i obrnuto. Zato i jesmo protivurecni. Srbi su plemeniti i Srbi su divlji. Zato se u srpskoj verziji knjige bavim pojmovima krivice, kajanja, hrabrosti, straha, užasa… ilustrujuci ih, u drugom delu, licnim primerima.
Buduci da smo poprilicno mimo sveta, kako s njim naci zajednicki jezik?
– Uceci od Dalekog Istoka, jer drži do identiteta, ali se brzo i prilagodava. Voli sebe, ali prima i drugog. Kinezi ostaju svoji, iako prihvataju americke vrednosti, pardon protestantske – stezanje kaiša, ne brzo bogacenje kako mi to karikiramo, nego sticanje kapitala generacijama.
Vole li Srbi uopšte dovoljno sami sebe?
– Nedovoljno. Poslednji talas cak ukazuje na patološku samomržnju.
Do kojih naših vrednosti bi trebalo da držimo?
– Ne bih da se odreknemo kolektivnog duha. Moglo bi još više da nas frustrira. Nije sve u ljudskom bicu racionalno. Covek dobro funkcioniše samo kad su mu leva i desna hemisfera mozga u skladu, dakle, emocije i racio. Tako je i u zajednici. Milosrde ce neminovno ponovo doci do izražaja, jer ce država biti sve slabija.
Kakvu pomoc možemo ocekivati od dijaspore?
– Radi svedocenja i pomoci, na jesen otvaramo Kancelariju evopskih Srba u Beogradu. Ne verujem da bez nas – Srba iz sveta – ova država može da nade pravu meru. Bojim se da ne ode u krajnost kompetitivne surovosti. I pored silnih eksperata i savetnika u matici, da spomenem samo jedan fakat, naš gradanin zapravo ne zna šta ga ceka ulaskom u „Partnerstvo za mir“. (Prvi put u istoriji Amerike ratni budžet je cak 51 odsto od celokupnog budžeta zemlje.) Gde ce mu dete ici u rat i da li ce morati da ide. U Evropi se to rešava referendumom, ne odlukom nekolicine u vrhu pod parolom „povlašceni smo i pocastvovani“!
Pored finansijske, i moralnu ulogu Srba iz rasejanja treba priznati. Insistriram na njoj jer mi možemo govoreci o svom životnom putu, kroz materijalne i moralne teškoce, objašnjavati kako se stice, leci, placa porez, gradi, ženi, razvodi, veseli i tuguje, školuje… Jedno je teorija, a drugo je ono što se na sopstvenoj koži oseti.
Brodovi ludaka
Na osnovu cega tvrdite da je ideja psihoterapije zaceta u tradiciji istocne crkve?
– Još u šestom veku, iguman Jovan Lestvicnik daje prve opise agresije i depresije, kao stanja besnila i potištenosti. U srednjem veku, manastiri i hramovi istocne crkve zapravo su bili bolnice i terapijska mesta. Hilandar i Studenica – pribežište za bolesnike i gubave, ali i za umobolne. Sveštenici ih neguju i polusvesno sprovode klektivnu psihoterapiju tipa placa i ispovesti. Zapadno hrišcanstvu za to ne zna sve do kraja 18. veka. Njihove crkve duša ne zanima. U našoj tradiciji je nekažnjavanje bolesnih, cuvanje. U 15. veku, u Nemackoj, bacaju ih na takozvane brodove ludaka koji lutaju morima i okeanima dok ne potonu, kasnije, u tamnice, potom spaljuju… Psihijatrija na Zapadu nastaje mnogo kasnije u 18. veku u Francuskoj.
