POZNAVAO sam kasnih i turbulentnih devedesetih mladog francuskog policajca poreklom iz naših krajeva. Tvrdu koru hleba zarađivao je teško i pošteno na još tvrđem i ne toliko poštenom pariskom asfaltu.
Roditelji su mu, na gastarbajterskom talasu, stigli krajem šezdesetih godina prošlog veka iz centralne Srbije. Majka je dane ušivala za šivaćom mašinom, otac u periferna zdanja uziđivao pečalbarske blokove. Vredni i radni, iškolovali su sina rođenog na tuđoj zemlji.
OD MALIH nogu, nešto ga je vuklo ka policiji. Završio je srednju školu, prošao obuku, upisao fakultet. Ređao je turnuse i davao ispite. Napredovao je u službi. Posle nekoliko godina, izašao je iz uniforme pozornika i u civilnoj odeći, u višem rangu, zadužio svoj komad trotoara.
Bio se specijalizovao za džeparoše. Upoznao je ovaj soj u dušu. Bućnuo bi se u buku i vrevu, mešao sa gomilom, krstario među akcentima i reklamama, provlačio kroz gustu masu prolaznika, utapao u ljudsku reku. Sudarao, hrabro, u prolazu, s kesama, nogavicama i dugim prstima.
SADA, kada je imao pravo da nosi svoju garderobu, postao je nevidljiv, vispren, prava vidra. Imao je poseban način da se maskira. Sa prvim toplijim danima, oblačio bi, obično, farmerke, patike, majicu i preko nje raskopčanu plavu košulju iz rashodovane uniforme na čijem rukavu je, iznad srpske trobojke, u polukrugu ćiriličnim slovima bilo ispisano „milicija“.
Nije zaboravio odakle je, spojio je odanost, lepotu gesta i praktičnost. Ko bi pomislio da se iza modnog detalja, ezgotične policijske košulje zavrnutih rukava, krije pravi policajac?
Da bi prošao neprimećen i dobro zavarao protivnika, presvlačio se u sopstvenu kožu. Valjda je, zato, barabe i vijao dvostruko uspešnije od svojih kolega.
