Prema Zakonu o privatizaciji iz aprila 2001. godine u Srbiji se prodaju preduzeca i imovina oduzetog porekla, a protiv toga se toliko dugo i bezuspešno bore clanovi Lige za zaštitu ljudskih prava.
– Iako gradani još nisu dovoljno informisani o nacinima na koji mogu da se bore za povracaj oduzete imovine, uz konstantno edukovanje u naše akcije se ukljucuje sve više ljudi, a sada se prvi put otvaraju novi vidici, jer smo konacno primljeni u clanstvo Saveta Evrope. Do ovog momenta istupanje pojedinaca, kao ni kolektivno, nije bilo mnogo uspešno. Zakon o denacionalizaciji iz 1958. godine nikada nije bio primenljiv zbog neukinutih propisa iz komunistickog perioda (omogucava transformaciju društvene svojine u privatnu) kaže Mile Antic, sekretar Udruženja gradana za povracaj oduzete imovine „Beograd“ koje broji oko 2.000 clanova. Prema njegovim recima u Srbiji ima oko 300.000 oštecenih porodica ciji potomci još ni ne znaju da imaju pravo na imovinu.
Do sada je vecdosta gradana izgubilo spor ove vrste u Vrhovnom sudu Srbije, ali po pravnim propisima nakon odbijanja oni mogu da ulože žalbu Sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu. Naše ljude na ovo ohrabruju primeri iz Rumunije i Bugarske, gde su žalbe gradana uspele da ponište privatizaciju oduzete imovine.
– Do sada niko od naših clanova nije mogao da uloži žalbu Sudu u Strazburu, jer Konvencija o prijemu u Savet Evrope još nije ratifikovana, a to se može desiti i godinu dana nakon prijema. Medutim, do tada naši clanovi pripremaju žalbe, najcešce pojedinacno, jer se samo na taj nacin primaju žalbe u Sudu u Strazburu. Jedini uslov za žalbe na ovom sudu su da stranka nikada nije imala pristup ovom sudu i da do sada nisu dobijale nikakve naknadu za moralnu ili bilo koju drugu štetu – kaže Antic, dodajuci da je postupak u Strazburu mnogo brži, ali i ništa ne košta, za razliku od tužbe u Srbiji gde se u nekim slucajevima placa i 50.000 dinara.
– Male su šanse da postupak u Strazburu bude neuspešan, jer se on poziva na anglosaksonsko pravo, koje u roku od tri meseca rešava slucaj. Ukoliko bi odgovor bio negativan, clanice – poklonici anglosaksonskog prava, kao što je Engleska prouzrokovale bi rušenje citavog sistema – kaže Antic. Kako navodi Antic, do sada je veoma malo advokata ucestvalo u sporovima za povracaj oduzete imovine, a ukoliko bi se predmeti usmerili na sud u Strazburu, pored pojedinaca koji bi angažovali svoje advokate, Liga za zaštitu privatne svojine pregovara i sa Jugoslovenskim komitetom pravnika o eventualnom zastupništvu pred ovim sudom.
U Agenciji za privatizaciju Vlade Republike Srbije isticu da je nacrt Zakona o denacionalizaciji uradilo srpsko Ministarstvo finansija, ali da je još na snazi Zakon o nacionalizaciji koji je donesen 1958. godine.
Kako nam je objasnila Radmila Pešic, vladina Agencija od svake aukcijske prodaje pet odsto prihoda stavlja u Fond za obeštecenje predratnih vlasnika, kada jednom bude usvojen zakon.
– Prodaju firmi radimo po Zakonu o privatizaciji, tako da ni po Ustavu nema pravnog osnova za bilo kakve prigovore. Mi ne prodajemo neciju privatnu imovinu, jer buduci da je Zakon o denacionalizaciji na snazi, niko od oštecenih nije vlasnik – objašnjava Pešic. Pre nego što Zakon o denacionalizaciji ugleda svetlost, prema recima naše sagovornice ispunjava se „minimalna pravda“, tako što se pare sakupljaju u Fond.
Sve po zakonu
– Neko ce reci da je pet odsto malo ili pak mnogo, ali .. Osim toga današnja preduzeca koja se prodaju ni po velicini, ni po strukturi nisu ono što su bila 1947. godine – kaže Pešic.
Na kraju, objašnjava ona, svi koji su kupili firme, koje su nekad bile u privatnom posedu, ili ih tek nameravaju pazariti ne treba da brinu, jer im Agencija i država nude potpunu sigurnost, jer se sve prodaje po važecim zakonima.
