у суботу 10. фебруара су Велике или Васкршње задушнице, празник сећања на све умрле.
Парастос за све умрле биће у Храму Светог Саве у Хановеру у 9 часова.
У недељу у 10 ч.. је света Литургија.
Црква се сваке суботе, а нарочито Друге, Треће и Четврте суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених отаца, мајки, и браће и сестара наших. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Ове задушнице, које су још познате и под називима месопусне, покладне, велике, и падају увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па се зову и фебруарске.
Четири задушне суботе
Назване по празницима којима претходе, у години постоје четири задушне суботе: данашње се зову Зимске или задушнице у месопусну суботу, јер претходе поцетку Великог или Часног поста. Осим њих, постоје још Михољске задушнице – у суботу пред Михољдан (увек је 12. октобра по новом календару), Митровске задушнице – у суботу пред Митровдан (увек је 8. новембра), као и Духовске или Тројичне задушнице, у суботу пред Духове (променљивог су датума јер зависе од датума Васкрса, а он је покретни празник)
Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ века. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: „умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад.“
Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: „што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања“.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће.
Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове.
Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене.
Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.
фото: СПЦ http://www.spc.rs/sr/zadushnice_u_sokocu
