Otkako je i nas, a i ostatak sveta, zadesio ovaj nesretluk od virusa uvedene su određene mere koje su naš dosadašnji način života i mnoge naše navike iz korena promenili. Sve je stalo, fabričke mašine, avioni, vozovi, automobili, uslužne delatnosti, a ljudi se zatvorili u četiri zida i izlaze samo da obave krajnje neophodne poslove ili da kupe nešto u prodavnici, i to uglavnom hranu i higijenske potrepštine.
Nigde više nema zadržavanja, nema priče, nema rukovanja, nema grljenja, a pogotovo ljubljenja. Ni u primislima. Ljudi se zaobilaze u širokom luku, čak se ni u oči ne gledaju i kada se mimoilaze u strahu od nevidljivog i, kako nas uveravaju, vrlo nepredvidljivog, neprijatelja zaustavljaju dah, a mnogi na lice navlače maske koje spremne drže negde ispod brade. Ako neko, ne daj Bože kihne ili se nakašlje beže od njega kao da je gubav. Po povratku kući vrata otvaraju laktom ili u boljem slučaju nogom, koriste stepenice, a izbegavaju liftove i po ulasku u imaginarnu sigurnost svoga doma prestrašeni i isfrustrirani panično peru ruke, detaljno i strpljivo poput hirurga.
Usred dana ulice izgledaju jezivo, kao iz filmova apokalipse. Ne rade više ni kafići, ni frizeraji, ni slastičarne. Pusta su i dečija igrališta, prazni vrtići, a škole su se iz učionica preselile u televizore. Nema ni fudbala, te najvažnije sporedne stvari, nema tenisa, nema košarke, otkazana su sva prvenstva, odgođena čak i Olimpijada. Nema koncerata, nema pozorišnih predstava, nema karnevala ni uličnih bahanalija. Prazne su i crkve, ta mesta u koja ljudi ulaze sa nadom za spasenje. Virus je nadjačao i veru u život na nebu, jer ovaj zemaljski život je samo jedan.
Za veće sredine poput Zagreba, Osijeka, Splita ili milionskih gradova sveta ovo je ravno katastrofi. Sav život je stao, hiljade ljudi u Hrvatskoj i milioni širom sveta ostalo je bez posla, a i oni koji još uvek rade pitaju se šta će biti posle, kako će izgledati život nakon što sve ovo završi. Mnogi se pitaju i hoće li ostati samo na tome ili će se pojaviti neka nova, još gora, pošast.
Vesti i informacije koje dobijamo putem sredstava javnog informisanja u potpunoj su suprotnosti onima koje se šire društvenim mrežama i ljudi su zbunjeni, dezorijentisani i uplašeni. Na opravdana pitanja šta je istina nema zadovoljavajućih odgovora. Mnogi su skloni da veruju da se stvarno radi o pandemiji, po živote ljudi, opasnog virusa, ali mnogi u to i sumnjaju i smatraju da je sve smišljeno u laboratoriji nekog ludaka koji smatra da nas ima previše. Ne bi bilo prvi put da neko pokušava da podjarmi svet, ljudska istorija puna je takvih primera.
Sa druge strane život u manjim sredinama, gradićima koji su i inače imali malu frekventnost na ulicama, a naročito u ionako opustelim selima po Sremu i Slavoniji, mnogo je opušteniji. Navikli na izolaciju i na manjak informacija ljudi su tu mnogo smireniji i pod manjim stresom. U takvim sredinama virus, ako i postoji, ima male šanse da se širi bilo kako, a pogotovo ne može da se širi brzo. Verovatnoća da ćete, na primer, u Vukovaru, naročito u večernjim satima, nekoga sresti na ulici i ranije je bila mala, a sada je ravna nuli. Ovde je život odavno usporio ritam i premestio se negde u neke druge, „bogatije“, države Evrope.
Mnoge je to brinulo, mnogi su zbog toga negodovali, mnogi su se pitali ko će ovde uopšte ostati da živi, ali sada svi razmišljaju drugačije. Sada kažu da je dobro što ljudi nema. To neminovno dovodi do zaključka da život u, kako to narod veoma slikovito kaže, vukojebini ponekad ima i svoje prednosti, bar kada se pojave nevolje poput ove. Manje ljudi, manje kontakata, manje bolesti.
Iako je situacija krajnje neizvesna, iako mnogi još nemaju nikakvu predstavu o tome kako će, čak i u skoroj budućnosti, život izgledati treba reći da u svom tom zlu ima i dosta pozitivnih stvari. Svet se mnogo zahuktao, ubacio u petu brzinu i ljudi jednostavno više nisu primećivali kako im život uludo prolazi. Zureći u ekrane televizora, kompjutera i „pametnih“ telefona otuđili su se od svega – od prirode, od porodice, od drugih ljudi, od kretanja. Tek sada, kada su silom prilika primorani da vreme provode u kućama i stanovima, između četiri zida, ljudi primećuju koliko im nedostaje ono što su ranije uzimali zdravo za gotovo, kao nešto što ih uvek čeka i što, i da hoće, ne može i neće pobeći.
Odjednom bi i najokoreliji ljubitelji stolica i fotelja da protegnu noge i da šetaju, svi bi negde u prirodu da se dive procvetalim voćkama i cveću, da udišu sveži jutarnji vazduh, da čuju cvrkut ptica, da na sebi osete prve tople zrake sunca. Odjednom su željni razgovora, zagrljaja, bliskosti sa drugima.
Ovaj nasilni predah koji nas je zarobio i prisilio da svoje životne potrebe smanjimo našoj zajedničkoj majci Zemlji i te kako godi. Vazduh se zapanjujuće brzo pročistio, nebo kao da je plavlje, reke i mora bistrija, sve se oporavlja od ljudskog uticaja, od parazita koji je svako biće i sve drugo na planeti podredio sebi i svojim sebičnim potrebama.
Sada vidimo kako je u kavezu i ne možemo na to da se naviknemo. Utehu tražimo jedni u drugima, porodici je naglo porasla cena, više brinemo za naše stare, razmišljamo kako je onima koji su sami i nudimo im pomoć. Roditelji verovatno više cene ulogu nastavnika i možda tek sada, kada su prinuđeni da sa svojom decom provode više vremena, shvataju koliko je obrazovanje zahtevan i težak posao. Sada vidimo kako je to kad država nema gazdu, kada nema vlastitu proizvodnju ne samo zaštitnih sredstava, nego i svega drugog i svesni smo da to treba promeniti jer iz prve ruke vidimo da nešto što se zove međunarodna solidarnost zapravo ne postoji.
Ako nas ovo osvesti, ako nam pomogne da drugačije razmišljamo i o sebi i o prirodi, ako zbog svega više zavolimo ovaj plavi kamenčić u beskrajnom svemiru, ako to dobro upamtimo onda je ipak vredelo i nemamo za čime da žalimo. Ali, ako nakon što ova nevolja prođe samo nastavimo tamo gde smo stali kada je ona počela, sa našim starim mržnjama, slepilom i sebičlikom onda i nismo zaslužili drugačiju sudbinu od samouništenja.
The post U svakom zlu ima i poneko dobro, samo ga treba umeti prepoznati appeared first on srbi hr.
