„Srpski klub u Roterdamu nekada je bio ponos, sada je zbog ubistva koje se tamo dogodilo, zatvoren do daljeg… U Nemačkoj srpski se klubovi i Dopunske škole od Hamburga na severu, do Minhena na jugu, „osipaju“, gase i nestaju… U Austriji prestala da postoji fudbalska liga naših zemljaka, srpski folklorni ansambli naših zemljaka u Švajcarskoj najavili bojkot „svoje“ Evropske smotre… Da li su ovi sumorni primeri, objavljeni na stranicama „Vesti“ proteklih dana i meseci, prava „slika“ trenutnog stanja klupskog drugovanja zemljaka u dijaspori i ima li nade da će ta udruženja preživeti i u narednim godinama? Pitanje na koje ćemo pokušati da odgovorimo u seriji tekstova iz različitih regiona i država zapadne Evrope gde žive i rade naši zemljaci. Danas je na redu Švedska.
Predsednica Saveza Srba u Švedskoj Jasmina Nikolić svesna je problema koji muče naše klubove i pokušava da zajedno sa upravom smanji osipanje članstva.
– U Savez Srba je uključeno 41 udruženje sa oko 6.000 članova, ali naše ljude sve manje interesuje društveni rad. Polazim od svog malog kluba „Nikola Tesla“ u Trolhetenu i mogu da kažem da su uvek isti ljudi koji tamo rade – priča Jasmina.
– Pogledajte našu decu. Ko od njih dolazi samostalno u udruženje. Uvek su tu roditelji koji podstiču.
Ovakvo stanje je počelo devedesetih godina u toku rata na Balkanu. Neke grupe su se odvojile i osnovale nove klubove. Izvršena je podela, ali po mišljenju predsednice Saveza to nije glavni uzrok, nego novo vreme puno stresa i nerviranja. Posle napornog dana na poslu ljudi ne stignu da odu u klub.
Omladini disko i kompjuteri
– Svaku godinu počinjemo tako što pokušavamo da rešimo problem osipanja naših klubova – kaže Miodrag Krljić, predsednik Regionalne organizacije u Geteborgu. – Postoje razni predlozi, ali rešenja nema. Razmatramo kako da se privuku mladi ljudi. Dali smo im prostorije da sami organizuju igranke. To je funkcionisalo nekoliko puta, a onda su ponovo nastali problemi. Pokušali smo da im damo kompjutere da bi dolazili u klub, ali i to je bilo interesantno samo prvih desetak dana.
– Naša deca su već treća generacija i polu-Šveđani. NJih ne interesuju druženje i aktivnosti u klubovima. Iako to ružno zvuči, ja ih razumem. Oni su ovde rođeni, uklopili se u društvo i ne vuče ih kao nas matica Srbija – napominje Jasmina.
Iako se većina žali da se klubovi polako gase ima i dobrih primera. Jedan od takvih je udruženje „Nikola Tesla“, iz Stokholma. Dragan Vujković (39) potpredsednik je kluba, a stigao je u Švedsku 1995.
Poznati po pljeskavicama
U Bjuvu, na jugu Švedske, aktivno je udruženje „Ivo Andrić“. Dragutin Kukulović je blagajnik, dugo je u ovoj zemlji i na osnovu svog iskustva smatra da je kod njih dobro u poređenju sa drugim klubovima.
– Protekla godina je bila teška. Skoro svi prave kuće u otadžbini, pa su bili dosta zauzeti što se odrazilo i na posete klubu. U obližnjem Helsinborgu sve je skoro zamrlo, klub „BK Jugo“ nestaje, zatvoreno je i udruženje JAT, a i klub „Sveti Sava“ ima malo aktivnosti – kaže Kukulović i napominje da su oni u Bjuvu poznati po pljeskavicama koje prodaju na festivalu i da im to spasava ekonomiju kluba.
– Osnovali smo udruženje u septembru 2006. Ranije smo bili pri crkvi. Hteli smo da radimo samostalno za dobrobit svih, a posebno naše dece. Imamo oko sto članova, a za sada je najaktivnija folklorna sekcija. Uložili smo puno napora ali se isplatilo. I mi i deca smo zadovoljni. Pravimo igranke i idemo na folklorne festivale – priča Vujković. – Planirali smo da idemo van Švedske. Želja nam je da obiđemo Srbiju i da prođemo kroz RS i tamo nastupamo. Sekcija sa ženskim fudbalom se uspešno takmičila na lokalnom nivou, sad su manje aktivne, ali to ne znači da se neće uskoro vratiti.
Mladi „Tesla“
Jedno od retkih novih udruženja je „Nikola Tesla“ iz Stokholma koje od početka uspešno radi.
– Imamo veliku i malu folklornu grupu sa otprilike 40 dece – priča potpredsednik Dragan Vujković i dodaje da su im planovi bili veliki, ali da su ih ipak ostvarili.
– Puno nam pomaže Savez Srba i Omladinski savez. Mi smo još novi, postojimo tek godinu i po dana, ali smo naišli na razumevanje tadašnjeg predsednika Milinka Pralice, a uspešna saradnja se nastavila i sa novim rukovodstvom Saveza.
Svi u upravi kluba su aktivni i ponašamo se kao jedna familija.
Među našim najvećim udruženjima, koja postoje već tridesetak godina, posebno je aktivna „Kozara“ iz Geteborga. Miodrag Krljić (47), ima veliko iskustvo u društvenom radu, pa je pored funkcije predsednika regionalne organizacije i predsednik ovog udruženja. Na pitanje šta misli o stanju u našim klubovima bez mnogo razmišljanja odgovara: „Iskreno govoreći, ja se stvarno bojim za sve naše klubove. Ranije je bilo na desetine aktivnih klubova, a sada ih je ostalo malo. Mi u Geteborgu imamo Sresku-regionalnu organizaciju koja okuplja naše klubove na ovom području i sada nas ima pet-šest. Ranije je bilo 17. Kriza je velika. Naša udruženja se raspadaju i ostaju bez članstva. Do početka rata oni su bili prepuni. Tada smo se zvali jugoslovenski.
Primer „Kozare“
– „Kozara“ je osnovana u novembru 1976. kao jugoslovensko udruženje i tako smo se vodili do početka rata, a onda smo postali srpski klub – kaže predsednik Miodrag Krljić. – Sada je folklor glavni u klubovima, ali kad članovi postanu punoletni završavaju sa igranjem. Nažalost, jako malo dece je ostalo iz prve i druge generacije. Mi bismo želeli da se i oni stariji od 35 godina vrate i da ponovo igraju folklor sa ostalima.
Aktivnosti je bilo napretek, kako sportskih tako i svih drugih. Međutim, kad smo se podelili, posle rata i svako je otišao na svoju stranu tada je počelo i osipanje. Ovo nije samo naš problem. Slični problemi su i u bosanskim, hrvatskim i svim drugim klubovima iz bivše Jugosavije“.
Očuvanje jezika
– U Švedskoj nas Srba ima između dvesta i trista hiljada. Nekad je u Savezu Srba bilo 60 udruženja, a sada je oko 40 – kaže Jasmina Nikolić, predsednica Saveza Srba. – Želim da naglasim da sva udruženje koja u upravi imaju neku ženu, opstaju. <đŽ>ene dovode sa sobom svoju decu. Jedini način da sačuvate svoj jezik je ako se srećete sa zemljacima.
– Poznato je ko je 60-ih i 70-ih godina prošlog veka dolazio ovamo. Većina su bili neškolovani, a ljudi koji su vodili te klubove radili su to dosta amaterski – podseća Krljić. – A, o ovim stvarima je trebalo razmišljati pre 20-30 godina. Međutim, tada niko nije mislio o budućnosti. Švedske vlasti su davale veliku novčanu pomoć i mnogi su radili šta su hteli. U međuvremenu i oni su shvatili ko je ko i šta radi.
Naravno, još ima dobrih klubova. „Kozara“ radi kako treba. Vlasti su počele da zavrću ventile i nema ni približno toliko novčane pomoći kao što je nekada bilo. Sa jedne strani država smanjuje pomoć, a sa druge strane naši se osipaju.
Međutim, nije sve tako crno i Miodrag skreće pažnju na uspehe svog kluba.
– Udruženje „Kozara“ još dobro radi i sada smo se plasirali u četvrtu fudbalsku ligu što je dobar uspeh. Folklor je, takođe, dobar. Imamo 40 članova koji treniraju u dve grupe. Malo se skupljaju i penzioneri koji igraju karte i šah u klupskim prostorijama – objašnjava Krljić i dodaje da od ostalih udruženja može da pohvali „Sinđelić“ iz Geteborga koji ima aktivnosti na otprilike istom nivou kao „Kozara“ i „Srbiju“ iz Malmea, koja je veliki klub i poznata po dobroj košarci.
– Budućnost srpskih udruženja u Švedskoj je jedino u povratku omladine. Ako njih nema onda ni klub ne može da funkcioniše. Mi možemo da se skupljamo svako veče i da igramo karte, domine ili bilijar, ali to nije to. Smisao ovih klubova i jeste da naša deca pričaju svoj jezik i neguju našu kulturu kroz folklor i bave se sportom. Ako izgubimo mlade izgubili smo i smisao udruženja – zaključuje Miodrag Krljić.
