Više selo nego zaselak, a ipak Bezbradice mnogi smatraju delom Kistanja. U 46 najčešće praznih domova živi svega isto toliko duša, uglavnom onih u poodmakloj životnoj dobi. Prolazeći seoskim ulicama, teško je koga i sresti. Prvi znaci dolazećeg proleća iz domova izvuku tek pokretniju starčad da, što bi sami rekli, „uhvate zera Sunca“.
– Bezbradice jesu kistanjski zaselak koji je najpoznatiji po tome što se prezimena Bezbradica i Krneta najranije spominju na ovim prostorima. U zapisima koji se nalaze u manastiru Krka, postoje podaci da spominjanje ovih prezimena datira još sa kraja petnaestog i početka šesnaestog veka. Izgradnjom hrama 1537. godine Bezbradice postaju i svojevrstan centar duhovnosti, ali i garant opstanka naroda u ovom kraju. Kako je ovo, tada, bila provincija uz samu granicu, a sedam godina pre izgradnje crkve manastir Krka bio je porušen i poharan, za narod je bila od nemerljivog značaja dozvola da se izgradi ovaj duhovni centar za tadašnji narod – objašnjava profesor Ilija Bezbradica.
Crkva delila sudbinu naroda
Hram posvećen Prenosu moštiju Svetog Nikolaja je svojevrsna istorijska čitanka ovog kraja, jer je za pet vekova postojanja bio i ostao centar svih seoskih događanja, mesto tuge, ali i mesto radosti.
– Crkva je i u dobrim i lošim vremenima delila sudbinu svog naroda. Na ovom mestu sahranjena je Angelina Trbojević rođena Tesla, inače sestra našeg najvećeg naučnika Nikole Tesle i pesnik, političar, pravnik i dramski pisac Mirko Korolija. Ovde se narod okupljao i u radosti i u žalosti i sva bitna dešavanja vezuju se upravo za ovo mesto – ističe profesor Bezbradica.
Jedan događaj iz prošlosti, posebno svedoči o privrženosti naroda crkvi, ali i njegovoj snalažljivosti u najtežim vremenima.
– Taj događaj datira iz 1944. godine, dakle iz Drugog Svetskog rata, kada su Nemci minirali crkvu. Naime, kako se svuda okolo prostire polje na kojem se čuvala stoka, meštani sela su se neretko penjali na sam zvonik kako bi odatle bolje videli gde se ona nalazi. Nemci su, tada, dvogledom videli iz Kistanja da li se neko penje i da li se nešto dešava. Često bi pomišljali da se radi o nekoj partizanskoj izvidnici i odmah bi otvarali vatru, pucali ka zvoniku. Jednoga dana im je to dosadilo i minirali su zvonik hrama. Prilikom tog događaja, zvona sa hrama su pala na zemlju, ali nisu bila oštećena. U međuvremenu, dok su Nemci pristigli, meštani su podigli zvona i sakrili ih u jednu grobnicu pored crkve. Tu su ostala sačuvana i vraćena su kada je zvonik ponovo obnovljen 1961. godine – prepričava prof. Bezbradica.
Sudeći po velikom groblju da se naslutiti, i da niko ništa ne kaže, da je u Bezbradicama, kao i u susednim Kistanjama, života bilo na pretek. Groblje je danas tihi svedok negdašnjeg života, snage i izdržljivosti nekadašnjih stanovnika ovoga kraja. Iako u u samom selu, Bezbradicama, plamen životne sveće samo što nije utonuo u večni mrak, Ljubica i Mirko Bezbradica, nakon pedeset godina provedenih u Nemačkoj, odlučili su da se vrate u rodni kraj, tamo gde su rođeni i odrasli. Napravili su kuću, sazidali ogradu, a nove radove planiraju od proleća.
– Ja nisam rođena u Bezbradicama već u susednom Kolašcu, ali sam se ovde udala i odlično pamtim život i selo iz tog perioda. Pre ovog nesrećnog rata bilo je lepo i narod je fino živeo. Ljudi su bili zaposleni, tu su bile dve firme, svi su kući imali nešto svoje. Bilo je naroda, dosta dece, a danas je sve pusto, jedino ti starci što su ostali ili se vratili da život okončaju ovde. Mi smo radni vek proveli u Nemačkoj, a sada kad nam je dosta i rada i grada, vratili smo se ovde gde nam je nekada bilo lepo, gde imamo svoj mir. Šteta je samo što nema više naroda, što nema dece u selu. Za mlade ljude ovde opet i nema neke perspektive, nema posla, nema mnogo ni izbora ni mogućnosti pa nije ni čudo što se niko ne vraća. Ovde su idealni uslovi za ljude koji okončaju svoj radni vek, one koji imaju neka primanja pa mogu uživati u miru, prirodi i čistom zraku. Svi kažu kako je lepo, ali niko ne može živeti samo od prirode i čistog zraka – pojašnjava Ljubica.
Nigde kao kod kuće
Ni jedna strana zemlja, pa ni Nemačka, ne može čoveku pružiti to što ima u svojoj kući, mestu gde se rodio i odakle je potekao. Mlade godine iziskuju neke svoje potrebe, čovek se radi i muči da bi opstao, ali ga ta večita nostalgija konstantno vraća u prošlost, povlači ka korenima. Zato su i Ljubica i Mirko odlučili da se vrate na svoje. Ono što su u Nemačkoj mukom zaradili, danas sa radošću ulažu u svom dvorištu u Bezbradicama.
– Rođen sam u ovom selu i meni je tada bilo i lepše i bolje nego sada. Nas je u kući bilo desetero dece, i sve nas je život odveo na različite strane. Ja sam otišao sa šesnaest godina u Delnice, tamo izučio stolarski zanat, vratio se ovde da odslužim vojni rok a potom preselio u Nemačku. Punih četrdeset i osam godina sam proveo radeći, daleko od svog kraja, u tuđoj zemlji. Nakon svih dešavanja koja su se ovde zbila, kada sam prvi put došao u selo na deset-petnaest dana, znao sam da ću se ovde vratiti, i ni jedno drugo mesto nije dolazilo u obzir. Samo sam ovde svoj na svome, među svojim narodom, na svojoj zemlji, i šta drugo da poželim? Nakon svega proživljenog, rađe bih ovde sam hleb jeo nego na bilo kom drugom bilo šta da poželim. Tužna je samo činjenica da nas je malo i da nas je sve manje iz godine u godinu. Evo, baš pre neki dan sam brojao, nekada nas je bilo oko 250 stanovnika, a ja sam sada nabrojao nas 46 koji smo stalno ovde. Rat nas je rasuo na sve strane sveta, skoro da nema države u kojoj ne možete naći nekog da je bar poreklom odavde – priča Mirko Bezbradica.
Zapuštena zemlja ne može da rađa
Iako u Bezbradicama danas živi svega nešto više od četrdesetak starijih meštana, Mirko se, ističe, ni jednog trenutka nije pokajao zbog povratka u rodno selo. I on se, baš kao i supruga mu, slaže sa tim da za mlađe generacije u selu, bar trenutno, nema perspektive za normalan život. U vreme njegovog odrastanja, mnogo se više a i teže radilo, ali su ljudi imali bar neki vid sigurnosti.
– Ipak se to vreme ne može porediti sa ovim današnjim. Iz svake kuće bar jedan je čovek bio zaposlen. U Kistanjama smo imali tvornice „Tvik“ i „Jadran“, zatim železnicu, poljoprivrednu zadrugu, autobusku stanicu, ma sve što je bilo potrebno, i samo jedan čovek nije bio zaposlen, ali zato što nije hteo da radi pa je sam dao otkaz. Drugo, njihovi roditelji, odnosno ljudi koji su već bili u penziji, kući su držali stoku, radili bašte, proizvodili sve ono najosnovnije što treba jednom domaćinstvu. I danas ljudi drže stoku, najčešće ovce, ali ti ljudi su uglavnom sami, nema im ko pomoći a samo od tog posla teško mogu preživeti. Sigurnog posla više nema. Od stočarstva bi se moglo pristojno živeti ali treba radna snaga, trebaju zdravi i sposobni ljudi, a u ovom selu smo supruga i ja među najmlađim stanovnicima, to vam sve govori. Polje na kojem su nekada uspevale gotovo sve vrste žitarica, obraslo je smrekom i korovom, a zapuštena zemlja ne može dati rod – mudro će Mirko.
Na dalmatinskom kršu nikada i nije bilo lako opstati, ali života još uvek ima, kakvog-takvog, kažu ponositi Dalmatinci, verujući da ovo selo neće iščeznuti sa mape života. No, dok se neko novo čudo ne desi, ostaju Bezbradice u sve glasnijoj tišini Dalmatinske Bukovice. Ostaju ogrnute onim čega, za razliku od ljudi, nikada nije manjkalo, kršom i kamenom, čekajući na neka nova pokolenja da ih snene razbude, da ih ožive novim kolevkama, starom pesmom i novim nadama. Čekaju da im udahnu dašak života, bar nalik na onaj koji su mnogi sačuvali u svojim najlepšim uspomenama.
The post U tišini pustog sela Bezbradice appeared first on srbi hr.
