Poznata beogradska glumica Dragana Varagić već godinama živi i radi u Torontu. Posle velikih i značajnih uloga u Narodnom pozorištu nastavila je da glumi, s istim žarom, na engleskom jeziku, u dalekoj zemlji Kanadi, gde se sa suprugom, slavnim ilustratorom Dušanom Petričićem i njihovom šesnćstogodišnjom ćerkom Mihćlom doselila.
U prijatnoj, umetničkoj atmosferi doma Varagić-Petričić pričali smo opušteno, uz kafu i crno vino. Kuća s malom baštom i mirnom ulicom delovala je potpuno drugačije od Beograda.
Brzi tempo
• Kakvo je bilo vaše detinjstvo?
– Rođena sam i rasla u Kraljevu, do svoje devete godine. Kraljevo je mesto gde sam se uvek osećala najsigurnije, to je moj zavičaj. Moje prvo „emigrantsko“ iskustvo je Beograd, gde smo se preselili. Tu sam završila osnovnu školu, Osmu beogradsku gimnaziju, nećete verovati, matematički smer! Nisam ni sanjala da ću postati glumica. Ta odluka je došla slučajno.
• Nedavno ste u Torontu imali premijeru. O čemu je reč?
– Pisac se zove Maks Friš, poznat je i kod nas. Ova drama koja nikad nije igrana na engleskom jeziku zove se „Biografija igra“. Cela priča svodi se na to da li možemo da promenimo svoj život i, kad bismo mogli onako kako bismo hteli, da li bismo bili zadovoljni. Premijera je bila u pozorištu Artword,, ali ovde je drugačije nego kod nas, igra se svaki dan sem ponedeljkom.
Uloge za pamćenje
Koje uloge smatrate značajnim?
– Prvo sam igrala Natašu Rostovu u „Ratu i miru“, Juliju u „Romeo i Julija“, u „Vešticam iz Salema“, u „Mefistu“, pa u „Ubiše knjaza“, igrala sam Ledi Anu u „Ričardu Trećem“, pa Katarinu Lugomirski u „Je li bilo kneževe večere“, uglavnom u Narodnom pozorištu, u filmu „Varljivo leto“, u serijama „Svetozar Marković“, „Vuk Karadžić“, „Aleksa Šantić“…
• Koliko je teško igrati na jeziku koji vam nije maternji?
– Govorila sam dobro engleski kad sam došla u Kanadu da živim, jer sam pre toga bila u Londonu godinu dana, imala sam stipendiju Britanskog saveta za usavršavanje, u Šekspirovom institutu, to je jedna postdiplomska institucija na visokom nivou.
• Kad ste napustili Beograd, na neki način, pošli ste u neizvesnost. Da li ste bili spremni toliko da rizikujete da ne nastavite glumačku karijeru?
– Ne. To je jedino što ne bih rizikovala…
• Ovde vas nisu čekale uloge?
– Ne, nisam bila sigurna, nisam imala uloge, ali sam znala da nemam nikakav problem da krenem ispočetka.
• Da li vam je bitno da možete i danas da nastavite rad u Beogradu?
– Naravno da mi je bitno. Pre tri godine radila sam jednu katalonsku monodramu i s tom monodramom došla sam u Narodno pozorište gde sam je igrala i na srpskom i na engleskom. To je bilo gostovanje na engleskom, a zatim na srpskom jeziku. Prevela sam tu monodramu na srpski.
Razbarušena trava
Ne smeta vam kanadska hladnoć?
– Ne, ja volim sneg i zimu, Torontu je sunčan zimi. Ja sam skijaš, volim zimu, kad sneg napada, uživam. Imamo baštu iza kuće, to je predivno, to me podseća na Kraljevo. Naša bašta neće nikad imati engleski podšišanu travu, ali će imati maslačke i biće razbarušena.
• Kako se živi u Torontu?
– Trenutno se živi u trku! Dobila sam finansije za predstavu koju treba da režiram, konkurisala sam i o tome odlučuju vladine organizacije koje su zadužene za pozorišta. Ja sam već režirala tri predstave do sada, ovde sam bila na magistraturi i to vraćanje na izučavanje drame, na teorijski rad, omogućilo mi je da se na engleskom jeziku, kao i na srpskom, izražavam na specifičan način.
Školica glume
• Režijom ste počeli da se bavite u Kanadi?
– Da, ovdašnji profesori smatrali su da treba time da se bavim, iako sam se opirala govoreći da sam glumica… Međutim, oni su sve to organizovali. Ja nisam ni znala. Bila sam u Otavi, igrala sam predstavu, onda su se javili i rekli mi: „Sve je gotovo i spremno, ti si reditelj i za dva meseca počinješ.“ I ja sam pristala. Malo mi je bilo neobično jer nikad iz tog ugla nisam posmatrala pozorište. Na kraju, shvatila sam da mnoge stvari, otkako sam ovde, radim prvi put. Nikad ranije nisam glumila na engleskom, a ovde jesam, ovde sam magistrirala, otvorila školicu glume za decu…
Bez odlaganja
– Ono što mi smeta, na šta mi je bilo teško da se naviknem, jeste da se predstava sprema samo tri nedelje! To je užasno kratko vreme. Nema odlaganja, radi se osam sati dnevno, sve mora da se „spakuje“ za dvadesetak dana. Zatim, teško sam se navikla na to da svake večeri igram istu predstavu.
• Kako ste se navikli na ovolike razdaljine u Torontu, na ovoliki grad?
– Ja sam se navikla preko Dušana. Pošto ja ne vozim, a trebalo bi… Nisam ni u Beogradu vozila, iako imam položen vozački ispit. Koristim metro, a često me vozi Dušan.
• Šta ste dobili, a šta ste izgubili životom u Kanadi?
– Dobila sam još jedan prozor na mojoj kući… Dobila sam nove prijatelje. Nisam izgubila stare prijatelje, ali mi nisu blizu. Idem svake godine u Beograd, ponekad i dva puta, ali to nije dovoljno. Izgubila sam lipe i osećaj da mi je sve poznato.
• Ovde ljudi nemaju mnogo vremena za druženje…
– Dušan i ja smo druga priča, mi smo slobodnjaci. Kod nas dolaze i Srbi i Kanađani, ne živimo u izolaciji. I naše dete ide u kanadsku školu, sada je u jedanćstom razredu.
Sve se nauči
Kako su vas prihvatili glumci i reditelji? Da li je bilo nekih otpora?
– Prvu predstavu dobila sam nakon četiri nedelje života u Torontu, igrala sam Ledi Anu iz „Ričarda Trećeg“ na engleskom. To je uloga koju sam tri godine igrala u Narodnom pozorištu. Ima razlike u jeziku zato što svaki jezik ima svoj ritam. S vremenom, to se nauči, oseti.
• Razmišljate li o povratku, jednog dana?
– Ne znam šta će biti, svoj život ovde ne posmatram kao neku pauzu između dva života u Beogradu, ceo moj život je neki put kojim hodam. Tako bi i eventualni povratak u Beograd bio samo nastavak tog puta.
• Da li vam muž pomaže?
– Pomaže mi najviše time što radi kod kuće, on tu stvara i onda kad odem na put, kad imam predstave i gostovanja po celoj Kanadi, znam da je sve u redu jer on je tu. Moji putevi ponekad traju i po dva meseca, a to nije malo.
• Koliko se život kanadskih žena razlikuje od života naših žena?
– Drugačiji je. One koje ja poznajem, rano su se udale, rodile su decu koja se vrlo rano osamostaljuju. One tek onda otkrivaju nova interesovanja, upisuju fakultete, usavršavaju se… Ovde su ženska prava u prvom planu. Žene koje o tome govore vrlo su glasne i povezane. Žene podržavaju jedna drugu.
