U organizaciji Udruženja književnih stvaralaca „Desanka Maksimović“ iz Toronta, u knjižari „Srbika“ održano je pesničko veče na kojem su predstavljene dve knjige pesama Darka Daničića iz Lazarevca.
Mnogi od posetilaca prvi put su imali priliku da čuju Daničićeve pesme i da se upoznaju sa njegovim stvaralaštvom. Pesnik kome je ovo, takođe, bio prvi susret sa dijasporom, sam je govorio svoje stihove koji su naišli na odličan prijem u publici.
Darka Daničića i zbirke „Via Militaris“ i „Crno mastilo sipe“ u izdanju BIGZ, prisutnima su predstavili Aleksandar Gusev, Stojanka Radenović-Petković, Katarina Popović i Slobodan Rundo.
Put do čitalaca
Put do čitalaca je težak i dug, ali se povodim za rečima moga prijatelja: „Objavi bilo kako. Kad-tad će to naći put do nekog ko će to da pročita“. Pošteno rečeno, u zemlji Srbiji se malo čita, ali ipak ima ljudi koji svoju dušu leče i obogaćuju pisanom rečju.
– Poezijom se bavim od mladih dana. U jednom trenutku je sazrela misao da to treba i može da se objavi, da to ima kvalitet i eto, pre četiri godine sam objavio prvu knjigu- objasnio je pesnik.
– Ne pišem direktno u smislu „E, sad ću da napišem nešto“, mada, možda tu ima jedan mali izuzetak, a to je pesma „Zdravica“ koju sam posvetio mojim prijateljima koji su u Torontu, i to kada su oni kupili kuće ovde. Mada sam znao da se oni neće vraćati, taj detalj (kupovina) je bio presudan, i to je bio moj poklon za useljenje, koji sam, doduše, poslao i-mejlom. Shvatio sam da su oni postali Kanađani i imao sam potrebu da reagujem. To me je i rastužilo i obradovalo, i to je kombinacija osećanja, nema tu čistog osećanja.
• Kako kombinujete ljubav prema pisanoj reči i potrebu da pišete sa poslom kojim se bavite i za koji ste školovani (mašinski inženjer)?
– Neko je to lepo rekao: pisanje vam je kao kašalj, kada se zakašljete, onda morate da kašljete, ne može to svesno da prestane.
Potreba postoji, možda nekad prelazi u nervozu, kada su okolnosti takve da ne možete da pišete. Pisanje obimom nije veliko, ali uzima mnogo vremena. Moje dve knjige nastale su relativno brzo, jedna iza druge, zato što je već bilo dosta pripremljenog materijala. Ne volim direktne asocijacije u svom pisanju, ali u pojedinim trenucima asocijacije se nameću same, kao i teme koje povlače na razmišljanje.
Sve što se dešava oko mene pokušavam da razjasnim i da sam shvatim zašto je to baš tako. Prilikom nastanka mnogih pesama verovatno nisam ni svestan šta napišem, jer pokušavam da objasnim šta se dešava i da razjasnim sam sebe. Pisanje je meni posebno zadovoljstvo i ne volim da ga tretiram kao posao, iako tu ima dosta i fizičkog rada. Rado bih živeo samo od pisanja, ali, za sada, od toga se ne može preživeti.
• Kako gledate na zbivanja na književnoj sceni Srbije i gde je tu Vama, po vašem mišljenju, mesto?
– Književna scena u Srbiji je dosta podeljena. Ja pokušavam da to gledam sa strane, jer mislim da je bespredmetno deliti se po žanrovima ili po bilo kojim drugim merilima. Međutim, znam sigurno časopise koji neće da objave ništa što je moje, ne zato što mene lično ne vole, nego zato što su takve orijentacije, i to je tako. Postoji podeljena scena, a ja nemam želju da svrstavam, niti sam poželeo da pristupim bilo kojem od dva naša književna udruženja. Ne vidim nikakvu svrhu u tome. Meni je dovoljna satisfakcija kada nešto napišem.
