Svakodnevno drugovanje sa ventilima i cevima, posao u naftnoj industriji u Sarniji, gradu na krajnjem zapadu Ontarija – skoro na američkoj granici, magistru elektrotehnike Božidaru Živanoviću, predratnom Sarajliji, ostavlja dovoljno vremena i za pisanje. Kako je uspeo da spoji svoje „tehničko biće“ sa posmatračem ljudskih sudbina u ambijentu druge i drugačije kulture, sa onim koji lucidno, sa humorom i ironijom, piše o večnim temama takozvanog malog čoveka, najčešće sa ruba života i stvarnosti, ni sam ne ume da objasni. Tek, Živanović je svojim prijateljima i čitalačkoj publici u knjižari „Srbika“ u Torontu predstavio svoje tri knjige kratkih priča: „Kauboj iz Arizone“, „čovek iz ulice Kvin“ i najnoviju, ovogodišnje izdanje, „Kako je otišla Lili“, koja ga je uvela u Društvo književnika Vojvodine.
Kako je otišla Lili
Živanovićeva najnovija knjiga „Kako je otišla Lili“ ime je dobila po istoimenoj priči. Lili je bila stvarna. Bila je pesnikinja i živela je u Torontu, nesposobna da se prilagodi novoj kulturi, da u svojoj pesničkoj duši i izrazu prihvati novi jezik. Živela je za poeziju, pisala brzo i lako, reči su prosto navirale iz nje. LJiljana Žikić, to je bilo njeno pravo ime, otišla je na Kosovo kao dobrovoljac i poginula 1. aprila 1999. godine. U spomen na trenutke drugovanja sa ovom neobičnom dušom, Božidar Živanović je i svoju priču i svoju knjigu naslovio po njoj.
Živanović piše, kako su zapazili posmatrači njegove proze, „o sudbini ljudi koji prinudno traže svoje mesto u tuđem svetu, i najčešće ostaju raspolućeni između nužnosti da se integrišu i nostalgije koja probija iz dubine bivših života, ostavljajući na kraju puta raspolućeno biće, jer život je samo jedan, nedeljiv i ne može se počinjati iznova“, ma koliko ta fraza bila omiljena kod svih koji govore o emigrantskom životu.
– Likovi u njegovim knjigama su realni. On se ne gubi u formama, u estetici, važnija mu je realnost – kazao je, predstavljajući <đŽ>ivanovića, novinar Slobodan. Rundo.
Dr Radomir Baturan, govoreći o pričama Božidara Živanovića, primećuje da je pisao bez sujete i propustio galamu oko prve dve knjige, koje ranije nije ni predstavljao publici.
– Po mom sudu, uz priče Vase Mihajlovića i Nebojše Milosavljevića, ovo je najbolja knjiga priča o nama ovde u dijaspori – naglasio je dr Baturan.
I koliko god kao govornik bio pomalo zbunjen i neprecizan, skroman i nenavikao na veliku pažnju, toliko u svojim pričama precizno i jasno u pravoj kratkoj formi, ne koketirajući sa takozvanim međuformama, saopštava ono što ima o svom liku ili situaciji u kojem se on ili ona našao. Neke o kojima piše i sam je sreo i video, sa nekima se družio, o drugima je čuo iz priča. I sam pisac već 13 godina, emigrant, proživeo je nekoliko života u jednom. Oduvek ga je interesovao film, pa je preko filmskog jezika i poetike naučio i ovaj književni. Dugo godina pre rata u Sarajevu bio je predsednik filmskog kluba „Reč mladih“ i drugovao sa filmskim svetom. Od tadašnjeg njegovog okruženja u gradu na Miljacki je ostalo malo. Najradije sada, kaže, svraća u „Prosvetu“.
Tamo ima nekoliko prijatelja koji teško žive i sanjaju o odlasku u Srbiju ili negde u inostranstvo, ali i naporno rade i izdaju časopis „Bosanska vila“, da sačuvaju bar malo srpskog duha i tradicije u gradu koji su nekada svi voleli zbog njegove nepovratno nestale atmosfere. U „Bosanskoj vili“, obnovljenoj 1992, nakon 47-godišnje pauze koju su nametnule komunističke vlasti, prošle godine mu je objavljena priča „Beli golubovi“, o srpskom ratniku koji se vraća u svoju srušenu kuću.
Posao ga je, osim u Toronto i Sarniju, vodio i u Denver, u američku državu Kolorado. I tamo je sretao naše ljude, iako je srpska zajednica tu malobrojna, i sa svih tih strana sakupljao utiske i slike koje će se jednog dana, nada se, pretvoriti i u roman. To mu je želja za čije ostvarenje, po vlastitom priznanju, još nije spreman.
