U srpskom narodu odavno je već uvreženo mišljenje da je život u emigraciji najveća nesreća koja može da zadesi čoveka. Slobodana Jovanovića, ta nesreća je, po navodima njegovih biografa, počela da prati od dana rođenja. Kad se rodio 1869, u Novom Sadu, tada u Austro-Ugarskoj, faktički je bio emigrant, a kao emigrant je i umro, pre pola veka, u Londonu.
NJegov otac, Vladimir Jovanović, morao je da napusti Srbiju kneza Mihaila Obrenovića zbog svojih liberalnih ideja. Pošto je odležao zatvorsku kaznu, sa porodicom je prešao u Novi Sad, a sin Slobodan je posle sedam decenija doživeo je isto – da mora da napusti zemlju, ali zbog spoljnog neprijatelja – posle agresije hitlerovske Nemačke. Kao član pučističke vlade Kraljevine Jugoslavije formirane 17. marta 1941, nije mogao da ostane pod nacistima.
Kad je Drugi svetski rat završen, za ostanak u tuđini se odlučio u ime ideja slobode i demokratije. Smatrao je da su u Titovoj komunističkoj Jugoslaviji pogažene i sloboda i demokratija i da uslovi za borbu za njihovo vaspostavljanje postoje samo van zemlje.
Oni koji su s njim delili dobro i zlo života u egzilu govorili su da emigracija i oskudan život za njega nisu bili zlo u toj meri da bi on jadikovao nad onim što ga je pod starost snašlo. Verovatno zato što nikada u životu nije bio sklon izazovima hedonizma, a još više zato što je bio posvećen – ogromno delo koje je u izgnanstvu stvorio zahtevalo je potpunu predanost.
NJegovi emigrantski savremenici i sapatnici tvrde da je on slobodu misli i dela, pretpostavio životu u otadžbini i time se uzdigao do poimanja svetskog građanina, pa je svuda u svetu bio kao u svojoj kući. Sam sa sobom i svojim delom. Zato bi pitanje ko je, u stvari, Slobodan Jovanović, bilo potpuno izlišno, samo kada njegova sudbina ne bi bila puna nesrećnih paradoksa i da se, u poslednje dve decenije njegovog inače dugog života, nije suočavao sa mnogim iskušenjima.
Prof. Basta: Istinski velikan
Na svečanosti otkrivanja biste srpskog velikana na Pravnom fakultetu, 31. oktobra 2005, profesor Danilo Basta je Jovanovića opisao kao najznačajnijeg profesora i istinskog velikana u čitavoj dosadašnjoj istoriji beogradskog Pravnog fakulteta i istakao da bi retko koji od naših stvaralaca i naučnika mogao da se uporediti sa Slobodanom Jovanovićem.
Da nije… NJegovim sunarodnicima ne bi bilo potrebno „otkrivati“ jednog od najvećih srpskih pisaca i mislilaca. Ali, jeste.
Prof. Slobodan Jovanović, nacionalni velikan, rođen u emigraciji, 1869. godine, umro u emigraciji, 1958. godine. Ime Slobodan dala mu je ćerka Svetozara Miletića, umesto svog oca, porodičnog kuma koji je u to vreme bio u apsu. I Slobodanovoj sestri je nadenula ime – Pravda. Kao da je u tim imenima, čiju je simboliku bilo časno, ali i teško nositi, bila izražena i volja oca im Vladimira, liberala i emigranta, istina ne tako daleko od Beograda, tek u Novom Sadu, ali je to bila tuđa država, dvojna monarhija Franca Jozefa Prvog.
Od sredine 1872. porodica živi ponovo u Beogradu, gde će Slobodan Jovanović polaziti u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu, smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Završio je 1886. godine i posle boravka u Minhenu (1886/87) i Cirihu, 1887. godine je upisao pravni fakultet univerziteta u <đŽ>enevi. Studije završava 29. septembra 1890. godine, ali je posle toga još jednu godinu proveo u Parizu, gde je specijalno izučavao državno pravo.
Krajem 1891. se vratio u Beograd i stavio na raspolaganje svome narodu. Prve dve-tri godine službovao je u ministarstvu inostranih dela, kao šef Prosvetnog odeljenja koje se u običnom govoru zvalo „Propaganda“ i bavilo školskim i crkvenim stvarima naših sunarodnika u Turskoj. U 25. godini, 1894, počinje da objavljuje književne radove po časopisima.
