Da su tog proleća 1999. NATO stratezi hteli da sruše samo most preko Velike Morave u šumadijskoj varošici Varvarin, učinili bi to tokom noći. Ali, NATO je poslao avione da ruše usred belog dana 30. maja, na praznik Svete trojice, na slavu grada, na pijačni dan, kad je na mostu i okolo bilo stotine ljudi, žena i dece. Zločinci, znajući da će posle prvog udara na most, Srbi potrčali da pomognu ranjenima, naredili su i drugi napad posle pet minuta, još žešći… I zavili Šumadiju u crno. U međuvremenu, most je obnovljen zahvaljujući Srbima iz Švajcarske, Moravom je prošlo mnogo vode, ali bol porodica poginulih ne prestaje. Kako neko može da zaboravi 16-godišnju Sanju Milenković, srpskog matematičkog genija, koja je tog podneva pošla sa dve drugarice u šetnju? U Varvarinu, pitomoj varošici, sakrivenoj pod krošnjama lipa i kestena i okruženoj plodnim poljima i voćnjacima, napisano je stotine pesama o Sanji. Kud god pošla, Sanjina majka, Vesna Milenković uvek u tašni nosi kutijicu u obliku srca, a u njoj plavi Sanjin uvojak.
– Bila mi je ljubav, ponos, bila mi je sve… Umrla mi je na rukama. Svet mi se tada srušio, i dalje se ruši… Još se plašim noći, budim se i dozivam moju ćerku! – uz uzdah reče Vesna, a Zoran Milenković, Sanjin otac, gradonačelnik Varvarina, tvrdi da ni vreme ne leči rane. – Jedini moj lek je rad, i danju i noću, ne idem na odmor… Sanja je bila… ma ne mogu vam reći kakva je to sreća za mene bila – krši prste Zoran. Pored njega, na radnom stolu stoji crna knjiga, zapis o NATO zločinu u Varvarinu, a u knjizi mnogo pesama o Sanji, pa i pitanje njene drugarice, Mirjane Ivanović: „U čemu je bila njena krivica?“
Pravda za mrtve
Porodice ubijenih i povređenih u NATO napadu na varvarinski most su pre sedam godina, uz pomoć jedne pacifističke nemačke organizacije i advokata Urika Dosta podneli tužbu protiv Nemačke, tražeći odštetu za sve žrtve. Međutim, 2003. i 2005. njihove zahteve je najpre odbacio Zemaljski sud u Bonu, potom Viši zemaljski sud u Kelnu, a pre tri godine i Savezni sud u Karlsrueu. U obrazloženju sve tri odluke ističe se da međunarodno ratno pravo priznaje samo zahteve za odštetu među državama, a ne i pojedinačne zahteve. Kako tadašnja Jugoslavija nije podnela tužbu, Zoran Milenković, otac poginule Sanje, tvrdi da će tražiti pravdu u Strazburu, jer veruje da neko, negde i nekad mora odgovarati za ovaj zločin.
Kao vojnik bivše JNA, 38-godišnji Predrag Milošević osetio je sve strahote rata u Hrvatskoj. I tog 30. maja, kada su pale prve rakete na most, potrčao je da pomogne povređenima, a već je usledio drugi napad. Iako teško ranjen u nogu, uspeo je da se na rukama izvuče. Usledile su godine oporavka, ali ranu na nozi nije zalečio. Danas hoda uz pomoć štapa, ne može da spava, ne može da izdržava suprugu, dvoje dece i sebe od invalidske penzije i invalidskog dodatka.
– Tužili smo Nemačku, tražili odštetu… Ma, kakve pare, vratite mi zdravlje! Meni ne treba novac, treba mi samo zdravlje, treba mi da vidim tog NATO zločinca koji je naredio da se ubijaju ljudi i tog zločinca koji je znao da će most biti bombardovan a ništa nije učinio da zaštiti ljude – kaže Predrag moleći da prenesemo zahvalnost njegovim prijateljima iz austrijskog grada Gmundena – Slađani, Ivici, Jovanki i Slaviši koji mu pomažu da preživi.
Na mostu je ranjen i 32-godišnji Milan Mitrović. Uprkos brojnih operacija nogu, teško hoda, još teže, kaže, živi…, a život smatra najvećom kaznom: „Umesto da idem od vašara do vašara, od cure do cure, ja idem od lekara do lekara, pišem molbe za banju, za lek, objašnjavam doktorima da me boli i kičma, da skačem u snu… Oni me samo gledaju… Napišem molbu i u opštini mi daju 5.000 dinara pomoći, vele nemaju više, i to su jedva našli.
LJudi bez srca i duše
Marina Jovanović koja je u vreme napada teško povređena, i koja danas živi u Beogradu, posvetila je svoj diplomski rad prijateljici Sanji Milenković. „Sudbina je udesila da baš nas tri najbolje drugarice budemo zajedno u tom tragičnom trenutku. Ostalo nam je desetak metara do kraja mosta i bile bismo bezbedne, Sanja ne bi umrla, Marijana ne bi bila ranjena a moje telo ne bi bilo puno gelera… Kako li izgledaju ti ljudi, bez srca i duše? Slike se stalno vraćaju, verujte, teško je živeti sa tim“, kaže Marina.
Ništa se manje ne muči ni 50-godišnji Vlastimir Vasić, krupan čovek, u čijem telu su ostali bezbrojni geleri. „Jedva idem, ne mogu normalno ni da legnem ni da sednem, a lekari me proglasili samo 40 odsto nesposobnim za rad. Kažu da mogu da radim, a ja niti mogu, niti imam posla. Ponekad više boli nepravda nego ove rane. Svaki prevarant u ovoj državi je smuvao invalidsku penziju, a ja ne mogu iako nosim u sebi 50 gelera, valjda treba da se kajem što mi geler nije izbio jedno oko i tri prsta. J…. te živote!“, gnevno će Vlastimir.
Na kraju varošice, u istrošenoj kući <đŽ>ivadinka Savić živi sama, a na ulasku u njen dom stoji slika njenog sina. Svaki put kad prođe pored slike – zastane i pusti suzu: „Ubiše mi sina Milana a mene ostaviše da samujem. Sirotan, rano je ostao bez oca, odgajila sam ga, školovala, podigla, hteo je da se ženi, spremao svadbu, pričao mi o budućim unucima, ali zločinci su ga pretekli. Prošlo je deset godina, a suze ne prestaju“, kaže <đŽ>ivadinka.
Tragedija i opomena
Nadležni su zabeležili 10 mrtvih, 70 teško i nekoliko desetina lakše povređenih osoba. Među žrtvama su Sanja Milenković (16), učenica iz Donjeg Katuna, Milan Savić (24), radnik iz Varvarina, Vojkan Stanković (31), snimatelj iz Varvarina, Zoran Marinković (33), radnik iz Sela Varvarin, Ratobor Simonović (38), radnik iz Donjeg Katuna, Milivoje ćirić (66), sveštenik iz Varvarina, Stojan Ristić (56), poljoprivrednik iz sela Varvarina, Tola Apostolović (74), poljoprivrednik iz Varvarina i Dragoslav Terzić (68), penzioner iz sela Varvarina.
Poznati varvarinski zanatlija, Stojan Ristić, dugo se borio protiv alkoholizma. Na sreću svog sina i žene, konačno je uspeo da se izleči. Ali, ubila ga je NATO raketa. Supruga Radmila je potom pala u depresiju i nikad se iz nje nije istrgla. NJegov sin Selimir (43) teško se snalazi bez posla. Nije oženjen i nema para da popravi krov i temelj na kući u kojoj živi, jednoj od najstarijih u Šumadiji. „Slomio nam se život kao grana. Majka se teško razbolela, ne ustaje iz kreveta. Pokušavam nešto da radim u plastenicima, ali teško ide… Nije ovo isto kao kad umre čovek od teške bolesti, ukućani se oproste od njega i sahrane ga… Ovo je zločin, nepravda. Sa tim je teško živeti i još teže se boriti“, tvrdi Selimir, gledajući put novog mosta na Moravi gde stoji spomenik sa imenima poginulih. Na njegovom vrhu je globus probijen šestarom. Sanjinim!
