Kao u američkom filmu – naoružani čuvar na ulazu u bodljikavom žicom opasani prostor sedi na suncu i upućuje nas na prijavnicu. U pozadini, iz obližnjih kola, odjekuju zvuci arapske muzike. Posete su dvaput nedeljno od 13 do 14 časova. Na ulazu u kabinu, pretvorenu u prijavnicu, prva asocijacija su detektori iz sudnice Tribunala u Hagu. Ovde je možda i gore, jer se pred nama izuva i čuvar kako bi, odloživši čizme, potpuno „čist“ prošao kroz detektor.
Nije reč o filmu, nego o poseti ekipe „Vesti“ Ifetu Pačarizu (37), pritvoreniku Centra za deportaciju u Roterdamu, kome Holanđani ne dozvoljavaju da napusti zemlju. Centar za deportaciju nalazi se u luci, iza brane, na samo nekoliko stotina metara od prostora kojim svake večeri defiluju jeftine roterdamske prostitutke.
Plutajuća prebivališta
Dva omanja plutajuća „broda“ u obliku kontejnera pretvorena su u prebivalište onih čija se sudbina zna – karta iz Holandije u jednom pravcu. Nekoliko tamnoputih žena, sa karticom koja liči na izbeglički pasoš, zadužuju i razdužuju opremu na prijavnici, dok sparina steže na nekih osam kvadrata, a red postaje sve duži. Kažu da sačekamo, jer je zbog nesporazuma poseta bila najavljena sat ranije. Uz „najbolju volju“, radnici obezbeđenja su „prinuđeni“ da nam pokažu izlazna vrata.
Promenjena „pravila igre“ prema azilantima u minulih desetak godina najbolje je na svojoj koži osetio Ifet Pačariz, koji se početkom 2000. godine iz rodnog Bijelog Polja ko zna zašto otisnuo u beli svet.
Metak u cevi
Javni tužilac na suđenju u Midelburgu nije verovao argumentima optuženog Ifeta Pačariza i tražio je za njega kaznu od dve godine zatvora.
– Neverovatno da u zemlji koja ga je prihvatila neko hoda naokolo sa metkom u cevi. To je šokantno – bile su reči javnog tužioca.
– Trbuhom za kruhom – priča nam setno Ifet Pačariz u „ponovljenoj poseti“ na roterdamskom aerodromu „Zestinhoven“, gde je nedavno premešten sa broda. – Sve je nekako išlo do 2003. godine, dok je sve bilo u nadležnosti UN. Ali kad su Holanđani počeli da nas plaćaju iz svoje kase, sve je postalo nepodnošljivo.
Iako je i ova zgrada (poput „broda za deportovanje“, okružena bodljikavom žicom) pod patronatom holandskog Ministarstva prava i izuzetno podseća na zatvor, uslovi su malo humaniji. Tako ne izgleda na ulazu, jer je i na ovoj prijavnici prilikom prolaska kroz detektor nije moguće proneti ni zrno šibice. Posle izuvanja na ulazu, dolazimo u prostoriju na prvom spratu, u kojoj nas dočekuje čuvar. Nekoliko minuta zatim prosleđeni smo u odeljenje nalik školskoj učionici. U njoj nas čeka još jedan čuvar, a desetak stolova je zauzeto posetama. Vlada glasni žamor, pa je teško razumeti sagovornika sa druge strane stola.
Neizvesnost najgora
Ifetu Pačarizu ne preostaje ništa dugo nego da strpljivo broji dane, nedelje i mesece. Najgora je neizvesnost i iščekivanje, jer je birokratija je i ovde pustila svoje korene.
– Mogli bi sve da nas oteraju i reše nas se u najkraćem mogućem roku, ali neće. I njima odgovara ovakva situacija kojom zapošljavaju određeni broj ljudi. Nema veze, izdržaću. Ovde je smeštaj nešto bolji – kaže Ifet.
I pored toga što poseduje uredne papire za dobijanje putne isprave, Ifetu ne dozvoljavaju ni kontakt sa našom ambasadom. Sa suprugom i decom, koji borave na istoku Holandije, Ifet se nije video mesecima. Sa 65 evra nedeljno u azilskom centru ne mogu da kupe kartu do Roterdama, pa se uglavnom samo čuju telefonom.
Omraženo odredište
– Ima i gore od ovoga – podseća Pačariz, kojem je dosta Holandije, njene lažne humanitosti i demokratije. – Nekad najliberalnija zemlja u Evropi brzo i lako može da postane omraženo odredište svih onih koji su želeli da se uvere u nekad prepoznatljivo gostoprimstvo Holanđana, bez obzira na veroispovest i narodnost.
Sve do prošle godine, do incidenta sa grupom Albanaca koja je sa Pačarizovima živela u azilskom centru na jugu Holandije, u Midelburgu, sve je išlo svojim tokom. Kao iskusan autolimar Ifet se zaposlio kod jednog Holanđanina, gde je svakodnevno radio kako bi zbrinuo porodicu. Bez većih prohteva i troškova za život, uspeli su da uštede 12.000 evra.
– Nisam imao kud sa tim novcem. Pare su zarađene na crno, pa ne mogu u banku. Mogao sam samo da ih krijem po sobi i nadam se najboljem – priča naš sagovornik.
Grupa Albanaca koja se bavila raznim „poslovima“ primetila je Ifeta kako se svaki dan vraća u isto vreme i redovno menja kola. NJegov strah pokazao se opravdanim, jer su im iz sobe ukradeni pasoš i sva ušteđevina.
Od zanata do avanture
Zajedno sa suprugom, petogodišnjim sinom i godinu dana mlađom ćerkom, Ifet je u potrazi za boljim životom prodao svoju auto-limarsku radnju u Bijelom Polju, a samo pet godina kasnije odvojen od svojih najmilijih, jedva čeka da se vrati odakle je otišao.
Avantura je počela odlaskom kod familije u Nemačku, gde je čuo da se u Holandiji „lako dolazi do boravišne dozvole“.
– Otišao sam u policiju i prijavio slučaj. Više nisam mislio o poreklu novca. Nisu ni prstom makli. Došli su u kamp i otišli kao da ništa nije bilo. Nisu hteli da se bakću sa strancima, iako sam im rekao na koga sumnjam – kaže Ifet.
Ubrzo je prijavio policiji da se u grupi Albanaca nalaze lopovi koji po azilskom centru prodaju stvari. Ova informacija je bila dovoljna da se osoba koja je Ifetu verovatno ukrala pare nađe iza rešetaka.
Provokacije Albanaca
Od tog trenutka počinju muke sa Albancima. Napetost i provokacije rastu iz dana u dan, a sve je kulminiralo 12. marta prošle godine kada je jedan iz te grupe nasrnuo na Ifeta nasred ulice.
– Od tada sam bio prinuđen da nosim oružje. Nismo se osećali bezbedno, a svi pokušaji da obezbedimo premeštaj nisu urodili plodom. A i kako bi, kad je jedna od socijalnih radnica centra dobila dete sa Albancem – objašnjava Pačariz.
Posle mesec i po dana, tačnije 26. aprila 2004. Ifet je bio „prinuđen“ da povuče obarač ka suparničkoj grupi koja je u kampu bila spremna da ga linčuje. Umesto u njih, pucao je u pravcu parkiranih kola koja su oštećena. Policija je odmah stigla u centar, stavila Ifetu lisice na ruke i saslušala priču Albanaca.
– Na suđenju nisam imao šansu za bilo kakvu olakšavajuću okolnost. Uporno su se držali tog događaja i na osnovu svedočenja protivničke strane još gore me nacrnili, a sve što se pre toga odvijalo bilo je nebitno – objašnjava Ifet, srećan što je izvukao živu glavu.
O ovom slučaju opširno su pisale i lokalne novine. Presuda je glasila 16 meseci zatvora, od čega je Pačariz odležao deset i po meseci.
– Da, ali od toga osam meseci u istražnom zatvoru. To je nezapamćeno za ove prilike i protivno zakonima svake države. Ali šta sad da se radi, šta je tu je – zaključio je razgovor Ifet Pačariz, posle pet godina provedenih u tuđini, gorko se pokajao. Sada ima samo jednu želju da sve što pre zaboravi i počne život ispočetka. U rodnom Bijelom Polju.
