MILADIN VERUOVIć, čLAN OBEZBEđENJA ZORANA đINđIćA I BRAT RANJENOG TELOHRANITELJA U ATENTATU:
• Moj brat Milan i ja smo kao glineni golubovi, jer oni koji su ubili đinđića sada prete nama, tvrdi Miladin Veruović • Bolje reći sve, i isterati priču do kraja, nego ćutati i postati žrtva saobraćajne nesreće ili nekog samoubistva, objašnjava Veruović zašto je progovorio posle tačno godinu dana od kobnog 12. marta 2003. godine
Tačno godinu dana posle ubistva premijera Srbije, Miladin Veruović, nekadašnji telohranitelj Zorana đinđića i brat Milana Veruovića, koji je kobnog 12. marta prošle godine ranjen, odlučio je da, kako kaže, „konačno progovori“.
– čini mi se da smo moj brat Milan i ja najskreniji u zaštiti dela Zorana đinđića. Milan na taj način, što je posle četiri meseca progovorio da su bila tri a ne dva hica, i ja koji sam čekao čitavu godinu da se slegnu svi utisci i da shvatim da je možda bolje reći sve sada i isterati priču do kraja, nego ćutati i postati žrtva saobraćajne nesreće ili nekog samoubistva, kao što se dešavalo i još uvek se dešava. U našem interesu je da se odvoji žito od kukolja, da se neki ljudi više ne zovu savetnicima, pomoćnicima i načelnicima, već kriminalcima, jer su svojim radom upravo to pokazali – kaže Miladin Veruović.
Zorana čuvali šest godina
Ispovest Miladina Veruovića vraća nas na početak njegove saradnje sa pokojnim premijerom prve demokratske Vlade Srbije:
– Uz Zorana đinđića bio sam od 1997. godine. To je vreme kada je u vazduhu „lebdela“ činjenica da snaga Slobodana Miloševića polako slabi. Bio sam siguran da će Milošević biti srušen i da to neće uraditi niko drugi već Zoran đinđić. Kao aktivni učesnik svih demonstracija od 9. marta 1991. godine imao sam jasnu ideju da treba da dam i svoj lični doprinos rušenju Miloševićevog režima, a shvatio sam da to mogu da uradim ako budem uz šefa (Zorana đinđića), ako njega budem štitio i čuvao. Tako sam počeo sa njim da radim.
Kobni 12. mart
Tog kobnog 12. marta kada su ubili premijera đinđića bio sam u Vladi Srbije u 11 sati pre podne. Tada smo za taj dan videli raspored kretanja premijera. Milan je ostao uz šefa, a ja sam otišao u posetu sinu koji se tada lečio na Institutu za maju i dete u Novom Beogradu. Pri povratku, zvao me je otac i rekao da je čuo za neku pucanjavu u blizini zgrade Vlade. čim sam se približio dvorištu Vlade Srbije i video krv, bilo mi je jasno da se nešto strašno dogodilo.
Miladin, koga mnogi znaju po nadimku Mića, kaže da je grupa dobro utreniranih mladića čuvala đinđića do 5. oktobra 2000. godine, a da su posle tog datuma taj posao nastavili sa onima koji su bili u zvaničnim državnim institucijama, kao što su Ministarstvo unutrašnjih poslova i, naravno, Državna bezbednost.
– Ne mogu da ne kažem da su to bili delom oni isti ljudi koji su nas do 5. oktobra držali na nišanu. Ali, nismo imali sa kim drugim da radimo. Mnogima od nas su već tada bile zalepljene etikete da smo neprofesionalni, neki su provučeni kroz kriminalne dosijee – podseća Veruović i dodaje „da su posle 5. oktobra uz premijera đinđića ostali samo njegov brat Milan, Vladimir Vukosavljević, koji je kasnije postavljen za šefa obezbeđenja, Dragan Stojić i on.
„Lov“ na đinđića od 5. oktobra
O propustima u obezbeđenju pokojnog premijera Srbije, Miladin kaže:
– Tih propusta nije bilo samo u dva-tri meseca koja su prethodila atentatu, u tom intenzivnom traganju za njim i lovu na njega, već ih je bilo na samom početku, u prvim danima posle 5. oktobra. O obezbeđenju su odlučivali neki drugi ljudi, neki savetnici, pomoćnici ili načelnici. Iako moj deo posla nije bio da odlučujem o tim stvarima, niti sam to mogao da radim, šefu sam u više navrata predočavao opasnosti u kojima se nalazio, i one koje su mogle da se dese i sve ih je vrlo ozbilljno shvatao.
Zbog politike svi „peru ruke“
Pošto je „Vlada bila odlazeća“, Miladin Veruović kaže da očekuje da će sada svi redom oprati ruke.
– Evo, prošlo je godinu dana od ubistva, a niko me ništa nije pitao i niko mi se nije obratio. Jedini zaključak koji mi se nameće jeste da je sve to što je prethodilo ubistvu, kao i sam atentat, bilo jako dobro organizovano i isplanirano, od toga kako da se to uradi, do toga kako da se sakriju pravi počinioci i, na kraju, sam premijer okrivi za sopstveno ubistvo!? Tako će i ispasti, jer i suđenje ide upravo u tom pravcu.
Kada me je pitao šta predlažem, govorio sam mu da svi ti ljudi treba da budu otpušteni, pa zatim ponovo primljeni, ali posle odgovarajućih provera, da mora da se vidi ko može da radi i da li je sposoban za ovaj posao. Međutim, on je odgovarao da bi onda svi ti bili na ulici i sutra postali opasnost za ovu državu, grad i ljude koji ovde žive. Sami smo svedoci, naročito u poslednjih godinu dana, koliko je opljačkano pošta, menjačnica, banaka, koliko je razbojništva i kriminala i jasno je da to rade ljudi koji nisu amateri, već oni koji znaju da se maskiraju i sakriju i koji dobro poznaju metod rada policije. Neki pojedinici u ovoj državi svesno ili nesvesno odbacuju realnu mogućnost da postave pitanje ko ovom zemljom vlada, bez obzira iz koje su političke partije.
Ubistvo Kriještorca upozorenje svedocima
Upitan kakav je njegov stav prema radu Specijalnog suda i kako komentariše česte prekide suđenja optuženima za ubistvo premijera đinđića, Miladin kaže da sve što se radi u tom sudu više liči na zataškavanje nego na istragu o ubistvu.
– Da bi istraga bila prava, bilo je pod obavezno da se pozovu očevici događaja, morala bi da se napravi rekonstrukcija događaja i da se mnogo ozbiljnije priđe razrešavanju ubistva. Ali, od svega što se dešava imamo to da neki ljudi sa kojima smo se do juče borili za istu ideju, mog brata i mene proglašavaju emotivnim, nedovoljno profesionalnim, kažu da smo se potrošili, umorili, da se Milanu učinilo da su bila tri hica i da su oni mnogo bolje obavešteni i upućeni nego oni ljudi koji su bili na tom mestu tog dana kada se desilo streljanje. Jer, to nije bilo ubistvo, već streljanje. Da ne pričamo o detaljima kao što su kamere koje su tri dana isključene, a i da su bile uključene pitanje je da li bi mogle nešto da snime, da ne pričamo o zatvorenim vratima koja su bila uvek otvorena, a posebno o praznom parkingu u dvorištu Vlade Srbije koji me je tog dana podsećao na nedelju popodne, kao da nije bio radni dan – rekao je Miladin.
„Prijateljski saveti“ Janjuševića i Milića
Miladin Veruović kaže da nije zasigurno znao ko je Zoranu đinđiću podnosio izveštaje o bezbednosti.
– Moja pretpostavka ide ka Zoranu Janjuševiću, kao saradniku za bezbednost u Vladi Srbije, koji je trebalo da koordinira rad DB-a i Vlade Srbije i Nenadu Miliću, tada zameniku ili pomoćniku ministra policije. Posle ubistva premijera, inače, na moja i Milanova pitanja o propustima u bezbednosti, Janjušević i Milić dali su nam „prijateljske savete“ da to nije naša priča i „da bi trebalo da mislimo na sebe i svoje porodice“. Ukoliko su nam ugroženi životi, zbog čega nas niko nije pozvao iz MUP-a Srbije i to nam objasnio.
Nedavno je u Beogradu ubijen Kujo Kriještorac svedok koji je policiji dao opis jednog od atentatora. Komentarišući taj događaj, Veruović kaže da, bez obzira što su sada svi uzdržani, smatra da je uklanjanje tog čoveka posledica njegovog svedočenja.
– Moje je pitanje, kako je bilo ko uopšte mogao da dođe do imena i prezimena tog čoveka, do njegove fotografije i adrese gde živi. Siguran sam da je to upozorenje svim svedocima, a posebno Milanu. Kada kažem Milanu, ne odvajam ni sebe, jer sa njim delim i dobro i zlo. Tvrdim da je Milan u opasnosti i da mu ona preti od mafije koja je imala interes da ubije premijera. Ti koji su ubili đinđića sada prete Milanu – kategoričan je Veruović.
Javnosti je poznato da je upravo Miladin Veruović uhapsio Dejana Milenkovića Bagzija, prilikom neuspelog atentata na autoputu, ispred Hale „Limes“ na Novom Beogradu…
– Tog 21. februara prošle godine, kada sam zaustavio kamion i uhapsio Bagzija, nisam znao ko je taj čovek. Nisam znao ni šta se spremalo. Odnosno, ono što je istraga kasnije pokazala – da se već tri meseca radilo na tome da se premijer ubije.
Otac bio pratilac Ivana Stambolića
Na optužbe da većina đinđićevih telohranitelja nije bila profesionalno obučena za posao koji su radili, Miladin kaže „da u Srbiji nikada nije postojala škola za telohranitelje“.
– Ranije, u vreme koje je prethodilo Miloševićevom, vozači visokih državnih funkcionera su bili i lični pratioci. To znam pouzdano, jer je naš otac vozio pokojnog Ivana Stambolića, a kada je Milošević došao na vlast, dobro se sećam Sente Milenkovića i pokojnog Nenada Batočanina, kao i mnogih drugih koji su radili kao obezbeđenje zgrade, a ne na obezbeđenju ličnosti. Oni su u to vreme bili pripadnici specijalne antiterorističke jedinice stacionirane u Batajnici. čuvali su zgradu Predsedništva, a tek kasnije je na lični zahtev Miloševića došlo do izmena i prvi put je MUP imao u svom opisu posla i delovanja i ličnog pratioca – kaže Veruović.
Milan je sedeo u prvim kolima sa pokojnim šefom i naložio mi je da zaustavim kamion i vidim šta se događa. To smo uradili LJubiša Janošević i ja i upravo tim redosledom, naša imena su sledećeg dana bila u novinama, sa opisom posla koji smo radili u tom trenutku. Pitao sam Nenada Milića, pomoćnika ministra policije, kako je to uopšte moguće, a on je samo slegao ramenima i ostavio me bez odgovora. Već dugo čitam novine i nikada nisam video da se imena onih koji rade ovakav posao, a posebno ljudi koji rade u Državnoj bezbednosti, objave u novinama. Dakle, tada još nisam znao ko je Bagzi, ali sam video njegovu nameru. On nije bio nespretni vozač koji je nespretno vozio, već se radilo o namerno insceniranom događaju.
Sklonjeni telohranitelji
Na pitanje čija je procena bila da telohranitelji, koji su uz premijera đinđića bili tokom njegovog opozicionog delovanja, nisu dovoljno spremni da osiguraju njegovu bezbednost posle demokratskih promena, Veruović kaže da na to ne može sa sigurnošći da odgovori.
– Meni je i tada, kao i sada, bilo jako žao što su svi ti ljudi koji su sa nama prošli veoma težak period sklonjeni. Jednog trenutka je čak i za Milana i mene bila veoma nategnuta situacija, ali na lično insistiranje pokojnog premijera bili smo zadržani, kao ljudi od izuzetnog poverenja. Šta god da je trebalo da se uradi, a moralo je da bude sigurno, šef je tražio mene i Milana – naglasio je on.
Svakom može da se desi da se u saobraćaju nepažljivo prestroji iz trake u traku, ali onda reaguje na zvučne signale koji mu se upute. Da izuzmemo to što su bila upaljena crvena i plava svetla na automobilima, ali Bagzi nije mogao da ih ne vidi, kao što nije mogao da ne čuje sirene. I pored svega toga, on je nastavio da vozi ka levoj strani i pokušavao je da što više približi premijerov automobil banikini u nameri da ga ili zaustavi ili navuče na banderu. Bilo je jasno da to nije slučajno. Dakle, tada nismo znali da rade na tome da ubiju premijera, bili smo kao glineni golubovi, isto kao što smo i danas. I Milan i ja – zaključio je Veruović.
