Pošto je Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo optužnicu protiv Hadži Andreja Milića, samozvanog komandanta Garde svetog cara Lazara, i pošto mu je određen pritvor „zbog pretnji učesnicima Parade ponosa“
Uhapšen je 21. septembra 2010. na veliki pravoslavni praznik rođenja sv. Bogorodice. Posle višečasovnog većanja u SUP-u i neverovatnog protivljenja policijskih inspektora Odeljenja za bezbednost i mir, presudio je telefonski poziv nekog političkog moćnika, gej lobija, odnosno Kancelarije za ljudska prava.
Inspektor Dejan Vasić, vidno nervozan, drhtećim glasom odgovorio je: „Pa to nema smisla, ovde nema krivice!“ Nastupila je pauza i pomenuti Dejan Vasić skupio je snage da kaže: „Žao mi je, ostaješ kod nas u SUP-u“. Zadržavanje u tzv. policijskom pritvoru određeno je po članu 309, stavu 2 – pozivanje na nasilnu promenu ustavnog poretka.
Na moje pitanje: gde u tom članu pod naslovom Narod preti piše to što mi pripisujete kao krivicu, nisu mi ništa odgovorili, već su pozvali advokata i javnog tužioca, kao i istražnog sudiju.
Pošto je advokat Dušan Zečević pročitao članak postavio je pitanje: „Zašto hapsite čoveka, ovde vi kršite ljudska prava i slobodu govora?“ Vasić je odgovorio: „Da, tačnije, slažem se, po članu 148. mi ne bismo smeli da ga optužimo, jer kršimo član 148, povredu slobode govora i javnog istupanja, jer članak očigledno nije stav Hadžije (kako me zovu), evo, to smo i napisali“. Zamolio me je da ne kucamo ponovo, da potpišemo advokat i ja kao iskaz, jer mene istražni sudija mora sto posto da pusti zato što krivice nema. Potpisali smo iskaz i razišli se.
Sutradan, 22. oktobra 2010, ponovo sam pozvan u kancelariju. Nevažno je ime policijskog inspektora, obratio mi se rečima: „E, Hadži, Hadži, progone te što si Srbin, kakav Ustav, u Novom Pazaru pale državnu zastavu i nikom ništa. Drugo, kakvi pederi, zbog 500 pedera na ulice izlazi pet hiljada policajaca, kažem ti, progone te nizašta“.
Potom on ode, dođe šef, tako mu se obraćaju: „Hadžija, imaš li ti kući kompjuter?“ Kazah da nemam. „Dobro, znam ja, i verujem ti da ti ne znaš da pišeš na kompjuteru i sve ovo što radimo nema nikakvog smisla, pa te koriste. Drugo, osim što nije tvoj stav, ovaj članak nije ni verbalni delikt, ne znam šta će za dokaz za sud, nemaju ni hard disk, sve je ovo besmisleno“.
Sedeo sam više od četiri sata drugoga dana u kancelariji, gde su komentarisali članak bez ispitivanja.
Sutradan sam odveden pred istražnog sudiju na tri sata. Po isteku policijskog pritvora, po članu 229, član 5, stav 2, moram da budem pušten na slobodu jer mi istražni sudija nije uručio rešenje o produžetku pritvora u tih 48 sati.
Istražnom sudiji Aleksandru Stepanoviću se nekuda žurilo pa mi je predlagao da se branim ćutanjem, što sam odbio. Davao sam iskaz, a više puta je zvonio telefon, šta da čini sa mnom. Javni tužilac nije smeo da me pogleda u oči. Drhtavim glasom, kao da se guši, tražio je pritvor.
Potom mi se istražni sudija obrati gledajući u pod: „Znaš, ti ne treba sa mnom ni da razgovaraš, a kamoli da budeš priveden. Dužnost mi je da ti kažem, tužilac ti je sada pripisao i član 138 – ugrožavanje sigurnosti, i član 323 – napad na službeno lice“. Na to je advokat Zečević odbrusio: „Po članu 89, saslušanje okrivljenog, dati iskaz u SUP-u neće se menjati ni doneti sudska odluka“.
Dokazi da je ovde u pitanju politička hajka iz Kancelarije za ljudska prava koju sprovodi Viši sud u Beogradu slepom poslušnošću, jesu:
Istražni sudija Aleksandar Stepanović bukvalno je zabranio advokatu Dušanu Zečeviću da odbranu proširi advokatom đorđem Nedeljkovićem, rekavši: „Vidiš šta uradismo sa čovekom, izbegavaj druge advokate da negde ne iznesu istinu, a prenesu mediji pa da nas zaviju u crno“.
Drugi dokaz – istražni sudija odbio je zahtev dopune iskaza od 26. oktobra 2010, što je sudski kriminal.
Još veći je što sudsko veće nije rešavalo žalbu na određivanje pritvora, što je zakonska obaveza.
Dalje, na produžetak pritvora žalbu je ponovo pisao advokat Dušan Zečević Apelacionom sudu u Beogradu. Apelacioni sud je poništio rešenje o pritvoru i vratio ga ponovo nižem sudu.
Sudsko veće je samo promenilo datume zasedanja i pod indigom ponovo produžilo pritvor ne poštujući poništenje višeg suda rešenja o pritvoru.
Kruna sudskih propusta ili režije Kancelarije za ljudska prava je pravosnažna optužnica koja je to zvanično postala 5. novembra 2010. Licima koja su u pritvoru mora se suditi u roku od dva meseca. Suđenje je zakazano za 17. januar 2011, što je dva i po meseca, i 15 dana je probijen rok od pravosnažnosti optužnice. Osim toga, pritvor po rešenju sudskog veća ističe 3. decembra 2010, što nije sudska praksa – da se glavni pretres zakazuje 45 dana posle isticanja rešenja o pritvoru.
Tačno je da papir sve trpi, rešenje je šablonsko, pri čemu će se opet promeniti datum o zasedanju sudskog veća, odnosno postupak lako produžiti.
I divlji veprovi u planini stide se takvih postupaka tutora, Kancelarije za ljudska prava koja je okupirala nezavisno sudstvo u demokratskoj Srbiji. Zbog toga je Advokatska komora Srbije tužbu protiv Hadži Andreja Milića proglasilo sudskim kriminalom Kancelarije za ljudska prava, koja braneći gej lobi ugrožava ljudska prava drugima, kojima se čak ne dozvoljava ni dostojna odbrana.
Da li će 17. januara 2011. sud promeniti član po kojem je moguće osuditi na 40 godina robije ili će Hadži Andrej Milić, prvi politički zatvorenik u demokratskoj Srbiji, biti osuđen na smrt odlukom Kancelarije za ljudska prava?
Odbrana ima dokaze da je u pitanju politički progon, jer se radi o novinskom članku pod naslovom Narod preti. Sve po članu 148 – povreda slobode govora i javnog istupanja. Samim tim su MUP Srbije, tužilaštvo i sudstvo na protivpravni način uskratili i ograničili slobodu govora i javnog istupa, čime su počinili krivično delo.
I na kraju pitanje.
Gde su sloboda govora, politička tolerancija, demokratski dijalog?
