Na žur obično odlazimo slučajno. Svaka zvanica povuče još po koju prikolicu. Što nas je više to je žurka uspešnija, a veče nezaboravnije. Nisam parti-fanatik ali Dušku nisam mogla da odbijem, bar ne te večeri, pošla sam za njom kao kokoška bez glave. Nisam znala ni gde idemo, ni kuda se vozimo niti sam poznavala domaćina žurke, a to je bio neki Duškin poznanik. Duška je moja najbolja drugarica i verovala sam joj bez rezervi, mada nije trebalo iako to tada nisam znala. Nisam slutila da ću te tople avgustovske noći postati neko drugi i da će krici biti sve što ću ikada moći da kažem. Da sam tada znala da za mene nema provoda vratila bih se kući, ne bih ni izlazila napolje samo da sam naslućivala da ću doživeti nešto što će od mene napraviti ubicu. Iako me crnilo večeri obavijaše, jer takvo je nebo bilo iznad Kraljeva, svetiljke u gradu potmulo svetleše, kao da behu na izdisaju i doći će čas kada će se ugasiti i utonuti u gradsku tamu, ne svatih to kao opomenu i ne videh znake na putu niti se sada sećam kuda smo se to vozile i koje nas ulice odvedoše tamo gde smo htele da budemo; pamtim sparinu u vazduhu i muklu tamu koja nas je pratila, nisam ni slutila zlo koje je vukla na ramenima jureći za nama da nam ga natovari na glavu; makar da sam osetila strah od crnila noći, ma, nisam verovala ni u snagu punog meseca, ni u moć zvezde padalice, zato se nisam bojala mračne magije Kraljevačkog polusna, jer bilo je osam uveče kada smo se vozile taksijem nas dve vetropirne naivnice i tada još gotovo da su svi bili budni; iako strašno izgledaše ulice, nepoznate i tajanstvene behu kao u snu ili se činiše ulicama drugog grada u kome još nikada ranije ne bejah, nagoveštaji strepnje u stomaku samo ćutaše, niti mi se niz kičmu spustiše bar mali trnci hladne jeze; nas dve smo bile vesele i pričljive, toliko smo toga imale jedna drugoj da kažemo tako da nismo prestajale da ćaskamo u kolima; taksista je ćutao i nismo se obazirale na njega, pa, se sada i ne sećam njegovog lika. Rekao je:
“ Stigli smo. “ Platile smo i izašle na ulicu ne prestajući da pričamo i kikoćemo se bez posebnog razloga; bile smo raspoložene i krenule smo u provod, verujući da je ta noć kao stvorena za početak nove romanse. Nisam ni slutila da će uskoro za mene to biti jedino veče koje ću želeti da zaboravim, a zaboravljam ga celog života, ništa više poželeti ne mogu. Tada sam prestala da verujem u zaborav. Verujem samo u sećanja.
* * *
“ Ovde je haos! Ima dobrih tipova!“, uzviknula sam. Bila sam mlada. Opijena. U gužvi. Izgubljena.
“ Sandra, pazi onog tipa! Crnog, kratko podšinanog u 501 –u i teget majici! A? Šta kažeš? Hajde da se kladimo da će do ponoći biti moj! “, opsedala me je Duška, drugarica bez koje nisam mogla ići ni u WC. Bila je to slatka brineta. U braon fazonu. Svet za sebe. Avanturista do nerazumnosti. Igrala se muškarcima, kao mačka mišem. Silno se zabavljala dok ih juri, trči za njima i skakuće. Kao mačka umiljavala se slatko predući i ližući brkove, bila je majstor da obmane i uhvati svoj plen. Tada se poigravala njihovom sujetom i samoljubljem; bacala ih na kolena. Ne znam kako joj je to uspevalo ali najrazličitije muške goropadi Duška bi savijala i svaki bi joj se bacio u zagljaj, na izvolite, ukroćen. Zabave radi počinjala bi etapu mučenja: grebanja, guranja, šutiranja, pljuvanja u lice, čak i šamaranja. Nisu je ni onda ostavljali. Tada su molili za oproštaj. Za milost. Ali milosti za njih nije bilo. Duška ih je grickala, polako da se ne ugoji, uživala je u svakom parčetu njihove duše. Naslađivala se ne ostavljajući ništa za sobom; nije se zaustavljala do zadnjeg parčeta. Tako bezdušne i nervno unakažene, napuštala bi pored reke, na moru, na pijaci ili pored puta. Žrtve je lako nalazila i brzo se rešavala na prvi korak.
Posmatrala sam modernog jadnika, koga je Duška odabrala. Nisam razmišljala o tome da li je “tvrd“ ili “mek“ zalogaj. Znala sam kraj u oba slučaja. Zato sam samo rekla:
“ Dobra užina za tebe, zlato moje. Tvoj je. To znam i neću da se kladim.“
U sobi je bilo zagušljivo od duvanskog dima. Pušili smo razne vrste cigareta : Clasic, Mallboro, Pall Mall i druge. Iz jednog ćoška osetila sam smrad Drine. Nehotice sam se okrenula i spazila sam crnu mušku pojavu. Pomislih darker i ništa više. Soba u kojoj smo se gužvali nije bila veća od 4 m sa 5 m. Gurali smo se. Znojili. Bilo je nemoguće otići na neku žurku, a da vas ne izgaze, izlaktaju i vuku za ruku. Oko 23:00 stanje je bilo frapirajuće. Alkosi su već bili “patos“. Hrkali su svako svoju melodiju. Bazdili su na brlju. Razbacani po podu nisu se ljutili što ih gaze, preskaču i vuku. Bilo je stravično gledati ih i saplitati se o njihova mlitava telesa i istovremeno uživati u nečemu. Preskočila sam ih tuce i pošla ka WC – u.
Vrata su bila zaključana. Neko je vršio nuždu i pevao :
“ Traj, la, laj!!“ Zastala sam. Kamen.
Vratila sam se među alkose u sobu. Pronašla sam čudom jednu malu tronošku i sela sam. Darker je stajao sam u svom ćošku. Posmatrao je nekoga. Učinilo mi se da osećam njegove zenice na mom vratu. Pogledom sam tražila Dušku ili bar njenog princa. Nije ih bilo, bar ne u ovoj prostoriji. Nisam ih videla kad su otišli ali verovala sam da su tu negde u blizini. Volela bih da je Duška sada tu. Ne bi mi smetala njena samouverenost. Prijala bi mi njena lupetanja. Duška bi me izvukla iz ovog sranja. Osećala sam gorčinu u ustima od cigareta, a od nje žeđ. Pa, čak i da nisam duvanila bilo je toliko vruće da je toplotni udar bio neizbežan. Svejedno do pića nisam mogla da dođem ili ga možda više uopšte nije ni bilo. Nečiji pogled me je prikucavao za zid zajedno sa stolicom. Iz kose mi se niz čelo i obraze slivao potočić znoja i tutnjala reka straha. Neko me je polako “razvlačio“. Setila sam se moje Dare, koja kao i svaka uznemirena majka kaže svom detetu:
“ Pazi s kim se družiš! “ Ovu sam Darinu slušala još od obdaništa. Ta joj nije valjala , bar sada nije mi puno vredela samoća i izgubljenost. Oduvek sam pazila, birala sam društvo, a pogotovo momka. Imala sam dvojicu muškaraca u svom pubertetu i ni sa jednim nisam izneverila moju Daru. Sa njima sam vežbala poljubac i ništa više. Znanje u ljubljenju je ipak nešto, bez čega nisam mogla sa ponosom da kažem da sam punoletna.
“ Za ljubav su potrebne godine“, govorila je Dara . Tata je uvek ćutao i za njega su naši razgovori bili mlaćenje prazne slame. Darino je bilo, “ slušaj majku“, a moje, “ slušaj Daru “. Bila je dosadna ali sam joj verovala. Zato sam bila sigurna da nigde nisam pogrešila. Sa punih 18 godina bila sam devica i birala sam društvo, ali, eto, našla sam se na tronošci malenoj kao zrno pasulja , priheptana za zidnu lamperiju. Nečiji pogled me je tu zakačio, a ja smišljam načine kako da poskočim i ušuškam se u Darino krilo. Kakav očaj!
“ Hajde da se provozamo! “, kroz levi ušni kanal u moju moždanu masu udario je trofazni muški glas. Mrak. Pala sam.
* * *
Osvestio me je smrad. Neko se ispovraćao ispred mog nosa. Težak vonj kašaste smese, šljivovice i paradajza rezao mi je nosne šupljine, produbljivao ih, razvlačeći ih kao žvaku ne mareći što nemam gde više da ih stavim u glavi. Sve mirise sam ispuštala kroz uši i ponovo se “ drogirala “. četvoronoške, preko živog poda krenula sam u WC da se olakšam i umijem hladnom vodom. Vukli su me za ruke i za noge. Nisam se opirala. Znala sam da su to bili samo duhovi. Bilo je nepodnošljivo vruće, pa sam jedino mislila na ledenu tečnost iz vodovodnih cevi.
Pokucala sam na vrata WC –a . Ne znam otkud mi je to palo na pamet, verovatno sam tako uradila iz navike. Niko nije odgovarao. Otvorila sam i ušla. O vratima nisam razmišljala, verovatno je da su ostala širom otvorena. Odvrnula sam slavinu iznad lavaboa i poturila glavu pod hladan mlaz vode.Kakvo olakšanje! Bolovi u glavi su prestali. Isprala sam mozak i sve što je bilo u njemu. Rastrežnjene glave, bila sam nova, “čista “ Sandra, opuštena i spremna za preokret, za revoluciju sudbine. Bila sam spremna za princa iz bajke.
“ Ne mogu da verujem! Sandra, Sandra, Sandra! Pa, ti si to pijana, a?! “, dojedrio je glas iz tame i prekinuo svaki moj san. Okrenula sam se i pogledom tresnula u zastrašujuću pojavu ispred sebe. Očekivala sam Darkera, a bio je to Duškin princ.
“ Duška me je poslala kod tebe, da ti razjasnim neke stvari! “, cedio je kroz zube podsmeh kao ružan san.
Postala sam tužna santa leda. Crna slutnja protitrala mi je kroz krv. Instiktivno, braneći se, obema rukama uhvatila sam čvrsto predmet iza sebe. Stabilnost tog lavaboa držala me je na nogama. Bila sam plen, bez grla, bez nogu, bez vazduha i bez nade; nisam ni bežala, a već sam bila uhvaćena; nisam se umorila od trčanja, nisam na livadi, ni u šumi, već sam u malom, ko zna čijem, belom kupatilu uhvaćena i prepadnuta i drhtim slupčavajući ruke oko tela, čekala sam njegov sledeći potez.
“ Lepa si! Crna, visoka, duge kose i kratke pameti, zna se! “, cerio mi se. Sećam se očaja koji mi je poput sablje probadao grudi, rezao zglobove i trljao dlanove. Kolena su mi klecala. Kroz kožu na dlanovima izbijale su kapi znoja. Pogled mi je bio ukočen i prikovan za tamnu fleku na njegovom desnom obrazu. Zubi su mi neujednačeno udarali, a brada drhtala kao da mi je hladno, a bila sam prestravljena. Moj strah je bio očigledan.
Bez reči, hitro je zatvorio vrata kupatila i zaključao ih. Pogledao je u plafon. Radost mu je sinula iz gladnih usta. Gotovo da se osmehnuo. Izvukao je ključ i zakačio na jedva vidljivu malenu kukicu, koja se nalazila na zidu dva prsta ispod plafona.
“ Gde je Duška?! “, zavapila sam. “ Šta si joj uradio?! Kaži! Šta?! “ Suze su mi potekle iz nateklih očiju; bile su moj jedini izlaz (drugog mi nije bilo).
Nije mi odgovorio. Brzinom munje iscepao je svu odeću koju sam imala na sebi, crnu mini haljinu koju sam najviše volela raskomadao je na milon trzaja. Ispuštala sam jecaje, stezala ih, stišavala ih i sama im kopala grobove. Rađali su se iz boli, koja me je kidala i koju sam tek za koji minut osećala konačnu i neprikosnovenu kao smrt.
“ Tvoja drugarica Duška je uživala! Uživaćeš i ti! Samo kad osetiš ovo čudo, zbog koga me zovu Grom! Udara kao grom! “, rugao mi se skot, dok su mu bale ispadale iz usta i lepile mu životinjsko telo. Sa gađenjem, rukama sam gurala njegovu iskeženu glavu. Smejao se. To ga je uzbuđivalo. Moja nemoć je bila njegova snaga. Bila je moja bol najduža staza po kojoj odzvanjaju tupi udarci njegovih cipela; tu stazu sada tabaju koraci mog ubice i tuda će uskoro krenuti seo svet; dugačka je to staza, da se ceo svet može preseliti u njeno blato i glibati po njemu milion puta. Gaziće po mojim ranama neki nepoznati ljudi dok budu pokazivali prstom na moje osramoćeno telo; nikada rane neće zaceliti, sve dok je ljudi da upiru prstom u mene i sve dok je mene da budem živa. U panici jedino šta sam mogla da uhvatim i čvrsto da stegnem bio je užas kojim sam prekrivala osramoćeno i golo telo i bio je to moj štit od balave čeljusti razjarenog bednika.
“ Nemoj, molim te! “, preklinjala sam. Sklapala sam ruke oko grudi, grčila se i nestajala pred bolom. “ Nemoj “, molila sam, “ traži šta hoćeš, samo nemoj me dirati! Nemoj, pa, ja sam još nevina! Ja nisam za to! Jaaaa, ne moguuuuu! “, plakala sam sklupčana kao novorođenče u majčinoj utrobi. Bila sam zamršeno modro klupko snova ispod belog lavaboa u ko zna čijem kupatilu. čekala sam čudo da me umota u ćebe i odnese u Darino krilo.
Dobila sam udarac u desnu butinu. Šutnuo me je. Jauknula sam slabo, kao da pristajem na batinanje, na omču i lomaču, kao da je bolje da me zgazi i neka pljune na moje postojanje, neka mi zaustavi dah, samo ako me siluje neka me ne ostavlja živu, neka me ne ostavlja živu.
On je bio jači. Od njega je strepela moja koža, utroba mi je podrhtavala i grcala kao da će samu sebe da ispljune. Tutnjale su mi misli kroz glavu kao brza rečna voda kroz usko korito zemlje. Bio je jak i jednim potezom ruke izvukao me je na površinu da bi me udavio. Povukao me za kosu i podigao na noge kojima sam se oslanjala na zemlju. Zanemela sam. Nada za čudom mi je ukočila um i sledila pokrete. Zatim se dogodilo. Dobila sam udarac u glavu. Pala sam kao sveća. Ležala sam licem i stomakom na prljavim iskeženim pločicama, kao prase koje čeka nož pod grlo. Boriću se još malo ali zar vredi borba kad se napravi rez i kada je već sve gotovo.
Bacio se na mene. Raspolućivao mi je utrobu, cepao me i kidao. Bila sam živo meso koje neko mrcvari i tupim nožem sprema sebi večeru. Moje telo je povraćalo krv koja se ponovo vraćala u svoju jazbinu i lepila se za sirovo meso moje utrobe koja je pljuvala tu istu krv i još nove krvi što je nadolazila iz mog ubijenog ženskog tela. Bila sam bol koji zaboravljam celog života, a znam nikada ga neću zaboraviti. Niz noge mi se slivala topla i lepljiva krv koju je on nemilosrdno cedio iz mog rastrgnutog mesa. Gladna nezasita životinja sladila se mojom krvlju, kao strvinar beživotnim mesom nekakve usmrdele strvine. Smrdela je i moja krv, moja bol i moja sramota, nisam se pomicala, nisam tada znala da li sam mrtva ili živa. Ležala sam unakažena na podu tog kupatila. Iz mene je izvirala crvena lepljiva lokva, napuštajući me žurno, ne žaleći ni za čim i prljajući bele pločice koje su nekada bile čiste, a sada ukaljane mojom sramotom ostaće iskežene do kraja mog života. čula sam korake, okretanje ključa i škripu vrata. Tada pomislih da viknem i kažem skotu da me ne ostavlja ovakvu, da me ne ostavlja živu, usta se nisu micala, iz mene nije izlazilo ni glasa, ni šapata, ništa osim moje prljave i smrdljive krvi. On je otišao, vrata su ostala širom otvorena, dok sam ja ležala ulepljena i mokra, sa teškim povredama u predelu koji je za svaku drugu ženu najcvetnija livada sa svetlošću koju donosi ljubav voljenog muškarca, ali ja to nikada ne doživeh i ne osetih se ženom; više sam izgledala kao tunel prokopan i survan, ali nisu jedino zjapele rane u njemu, bilo ih je po celom mom telu. Ležala sam modra, krvava, izbalavljena, slinava, izgrebana, sama i nemoćna. Gubila sam krv i gubila sam svest, koju sam želela da izgubim, kao i svako sećanje na noć kada me je silovao neko kome ni ime ne znam, ali znaću da me je on silovao; pamtiću lice jednog skota i pamtiću iskežene pločice u ne znam čijem kupatilu, u koje se utrla moja krv kao večni trag mog nekadašnjeg postojanja; sve što se dalje dešavalo za mene nije postojalo.
* * *
“ Trebalo bi da se osvesti, zar ne, doktore?! “, čula sam muški glas i otvorila oči. Maglovito sam posmatrala svet ispred sebe, pa, tako mi je bila nejasna crna muška silueta koju sam začuđeno gledala. Lik mu ne razaznajem a obučen je u crno. Nije valjda pop? Ko je on? Gde sam to ja? Misli su mi raspolućivale telo. “ Šta ste mi uradili?! Gde sam to ja?! “, vrištala sam plačući i hvatajući se za bele čaršave kojima sam bila umotana.
“ Sandra, u redu je! Sada je sve u redu! “, tvrdio je doktor. “ Bolje Vam je i još danas bićete pušteni iz bolnice! “
“ Izaći ću napolje “, progovorio je crni Darker. Sad se sećam njegove pojave sa žurke. Izgleda da me je on dovukao u bolnicu. Znam, spasio mi je život. Darker mi je pomogao da živim i da se uvek sećam te noći kad me je Duškin prijatelj silovao. O, baš mu hvala! A, htela sam samo da zažmurim i da više nikada ne osetim bol, da ne vidim rane i da me nije sramota. Iz bolnice ću izaći već danas i moraću svima da ispričam svoj “ greh “. Rećiću : “ Daro, ja sam silovana. “ Dara mi je majka, pa mi neće zameriti. Zagrliće njeno čedo i rećiće : “ Ako sine, samo kad si ti meni živa i pomalo zdrava. “ Niko više neće ni reč reći. Biće sve zaboravljeno. Ja i Darker venčaćemo se i živećemo srećno do kraja života. Prepričavala sam odlomak iz omiljene bajke “ Kad udari Grom “, sa poukom – upotrebi gromobran ili umri. Ridala sam zato jer sam silovana, zato što je to uradio Duškin frajer i zato što je bolje da sam mrtva.
“ Šta ću reći Dari ?“, šaputala sam pogledom tražeći odgovor oko sebe na belim čaršavima i na iskeženim pločicama na podu bolničke sobe. I ove su pločice bile iskežene, kao i moja utroba i moja bol.
* * *
“ Imate posetu. U stvari Vaša majka je tu. Došla je da Vas vodi kući “, rekao je doktor, okrenuo se i otišao. Lepo od njega. Samo da nije bilo u pitanju silovanje zahvalila bih mu se na svemu i osmehom mu ozarila dan. Kao i svaka silovana devojka bila sam zapanjena i gnevna što me , tek tako, izbacuju iz mog skrovišta na ulicu gde ću morati da se upinjem da izbrišem i očistim sve krvave tačkice sa iskeženih pločica, tamo gde ću slušati nepristojno kikotanje nekih nepoznatih ljudi i gde će me milovati ljudski podsmeh; bežaće od mene kao sam gubava, a ja bežaću od same sebe sa iskeženim pločicama u glavi i nikada neću pobeći od najcrnjeg zla, od moje sramote. Reći će da sam kriva, da sam zaslužila sve što se tada dogodilo; neko će misliti da sam saučesnik i neće žaliti za mojim sramom i tupim zabadanjem vrha mog srca u iskopanu mi utrobu, neće znati da nisam više ista ona devojčica, čak niko neće ni pomisliti da mi je utroba poremećena, ni ona više nije ista; nikome neće pasti na pamet da mi sve unutra tupo lupa; jedni organi udaraju u druge, pomeraju se i uvek osetim bol; niko neće ni znati da svaki put kad vidim pločice vidim im krvava iskežena lica sa krivim zluradim podsmehom, sa istinom koju mi poturaju da je gledam ponovo i ponovo, uvek me podsete na istinu i taj bol; niko ni pomisliti neće da meni života više nema i da je bolje da me skot nije ostavio živu; misliće samo da sam luda i kriva, a ja nisam ali neću se pravdati nikome jer nemam ništa više da kažem, jer se osećam kao da sam pomalo i luda i kao da jesam kriva.
Na scenu je nastupila Dara. Ušetala je tiho poštujući moju potrebu za diskrecijom. Pogledala sam je. Nosila je crnu haljinu od svile i crnu čipku oko vrata.
“ Ko je umro, Daro? “, pitala sam, a nije me zanimalo da su svi pomrli.
“ Pa, niko! U stvari, ja to tako zbog tebe, razumeš? Lakše mi je ovako, a i svet će da me ostavi na miru. Kad me vide u crnini, manje će me zapitkivati! Neće mi stajati na muku! Evo, i za tebe sam donela jednu! “, objasnila je Dara svoj plan. Majka mi je i uvek je znala šta valja činiti. Gledala sam je zahvalno, zbog crne haljine koju mi je donela, zbog želje da me zaštiti, ali i zbog načina na koji me voli. Obukla sam crninu i sa majkom pošla u svet.
* * *
Dane i noći provodila sam u svojoj sobi u kući mojih roditelja. Crninu nisam skidala jer sam bila u žalosti koja nije prolazila. Postajala je sve veća. Moji su ćutali i bila sam im zahvalna na tome. Bila sam zadovoljna što su me trpeli i nisu me posle svega izbacili na put. Nisam mogla da nastavim život tek tako kao da se ništa nije dogodilo. Stalno sam sebe pitala, jer htela sam da znam “ Zašto, baš, ja?“. Neprestano sam zurila u jednu tačku (to je bio zamračen TV ekran, mušica na zidu ili nevidljiva noć u mojoj glavi). Buljila sam neumorno pokušavajući da iz mraka izvučem odgovor koji me je mučio. U mraku nisam videla ništa, iako sam stalno gledala tamo, nije se naziralo ništa osim tame, crnila i ćutnje. Plakala sam gotovo periodično, kad shvatim da gledam u prazno, da se dogodilo nešto strašno što se ne može ispraviti, a ja nisam znala zašto baš meni da se dogodi da me neko siluje; plakala sam jer nisam znala kako da nastavim da živim, nisam mogla da se ispravim i krenem dalje. Suze su za mene bile potrošni materijal, nešto što sam ja trošila i preko svake mere. Muka ih je rađala i ja sam gledala kako se množe, pate se kao mravi. Iskaču iz oka, pa, nestaju. Ponovo se pate kao mravi, druge dolaze, odlaze i opet tako. Zatim glava ispražnjena ponovo blene u neku crnu tačku i ne vidim ništa osim crnog mraka. Iscrprljenost me ponekad uspava; da nije toga nikada ne bih ni spavala. Kad otvorim oči budnoj mi suze nisu davale mira. Nisu one mene budile, već ja njih. Bilo mi je teško; sa njima nisam bila sama, bile su moja uteha i moj drug. Hladile su mi dušu i oslobadjale me pomisli na vešanje. Mazile su me trljajući mi obraze, šuškajući tiho uspavljivale su me i vodile u san. Bez njih nisam mogla. Njima sam govorila moj greh; one su žalile moj bol.
Nisam mogla da jedem. Hrana mi se gadila. Povraćala sam. Mislila sam da je od plakanja. Bila sam ubeđena da svaka žrtva silovanja mora da prođe kroz taj period bolne mučnine. Salitala me je vrtoglavica i sve češće sam povraćala od same pomisli na hranu ili od njenog mirisa. Bila sam gladna, a moj želudac je odbacivao sve što mu ponudim. Vremenom sam požutela. Izbledela bih kao noć kad je petlovi jure jer se jutro budi i sviće novi dan. Ko zna šta bi sa mnom bilo da nije bilo moje Dare i da me nije odvukla do doktora. Od jednog do drugog lekara na kraju stigla sam i do ginekologa.
* * *
“ čestitam! Trudni ste! “, uzviknuo je doktor.
“ Znači, nemam tumor?! “, rekla sam zadovoljna što nisam teško bolesna, a zatim mehanički odreagovala : “ Hvala Bogu! “
“ Imate bebu! “, smeškao se doktor.
“ Bebu ?! “, vrisnula sam. Doktor je verovao da sam srećna, a ja da je ovo smak sveta. Jedva sam potrefila vrata i izašla u hodnik. Dara me je dočekala pitanjem:
“ Šta je rekao doktor?!“
“ Ne zna još uvek da li je muško ili žensko! Zakazao mi je UZ iduće nedelje i dao mi par saveta o ishrani. Mama, postaću mama!“, projecala sam i stegla Daru u zagrljaj plačući sve do kuće.
* * *
Tih dana “ludo sam se provodila“. Posle jednog silovanja koje sam preživela saznala sam istinu o ishodu događaja. Siledžija je sa uspehom obavio posao, upropastio mi život i postaće tata malom, bednom stvorenju, jednom životu koji se stvorio iz moje nesreće i boravi u meni da mi se kezi iznutra i kopa mi po ranama koje još nisu zarasle. Samo sam se pitala kako se embrion zakačio za moju pokidanu utrobu, gde je našao mesta da se ugnezdi, kao korov koji se čupa i on ponovo niče tamo gde ne treba i gde ga niko nije posadio? Ko bi normalan posadio korov? Ko bi normalan poželeo da rodi dete jednom siledžiji? Samo sam mislila gde to sve meni da se desi? Gadilo mi se još više pri pomisli da održavam parazita, koji se hrani mojim bolom i tugom, kod mene nesrećne kukavice pravi svoj dom. Tamo gde sam ja umrla ono počinje nezvano da živi. Ja sam sada majka iskeženim pločicama u mojoj glavi i stvoru u mojoj materici. Nemam više iluzije o tome da je život bajka, niti da je svako krojač svoje sudbine. Kao opsednuta sam uljezom, kao neko ko ne može sam sebi pomoći i kome nema spasa osim banalnog isterivanja nečistog iz tela. To isterivanje je jedini izlaz da preživim makar kao drugi stvor koji će nastaviti da hoda po zemlji, makar kao prazna vreća mesa koja proždire samu sebe i iz koje je neko istresao šljam i trulež što se uhvatila za njene zidove kao plesn za tavanicu; pitam se da li je iko nekada očistio buđ sa zida svoje sobe, pitam se jer znam da se ona uvek vraća, makar počne ponovo da se pojavljuje na obeleženo mesto.
Tih dana nisam plakala. Bila sam dve žrtve u jednom telu. Nisam ni ćutala. Besnela sam na Daru i na Žarka, mog tatu, besnela sam na sudbinu i sve što mi je padalo na pamet. Tih dana izgubila sam “dušu“ i postala sam vreća mesa i smrdljivog kiselog kupusa kojim sam se bezuslovno hranila. Bila sam ga punija od bačve koju je Dara spremila za zimu. Da je sreće da se tada ukiselih i ja; kao konzervirana bila bih bar nekome od koristi. Ni srećna, ni tužna osećala sam samo ljutnju i glad; kao kakva životinja koja nikada nije bila, niti može postati čovek, besna ako je progonjena ili joj preti opasnost; kada je gladna proždire, a životinje u divljini su uvek gladne i večiti lov je pitanje njihovog opstanka. U borbi za opstankom i ja sam bila malo kere koje se vazda češe i trebi od gamadi, laje na prolaznike i cepa im nogavice, grizla sam čarape i papuče mojih domaćina, a zbog mog laveža niko nije mogao da spava. Osećala sam se bedno i svakojako jer sam neželjeno zatrudnela i nosila sam trećemesečni ljudski zametak (izmetak) u sebi. Ni primljen, ni odbačen bio je to plod moje sramote i bio je tu u meni. Razmišljala sam šta da radim sa kopiletom koje hoće da živi i koje ja ne želim.
Moji roditelji su se konačno “složili“. Tata je rekao da je cela stvar mlaćenje prazne slame, a mama da je tatino ponašanje neozbiljno. Dok su se svađali ja sam sedela u fotelji i grizla glavicu kiselog kupusa. Gledala sam uživo borbu “dobra i zla“. Tata se borio za pravdu za bebu, a mama je htela pravdu za mene. Bilo mi je muka, pa sam povraćala po sebi. Otišla sam u kupatilo i oprala sve osim besa koji sam vratila u trpezariju, onda sam prosiktala kao zmija kad se sprema da ubije:
“ Dosta više! To je moja stvar! “ i prstima sam dodirnula stomak koji je bio vidljiv. Poentirala sam vriskom za kraj:
“ Sutra idem kod doktora! “
* * *
Tog dana, da ne kažem hladnog i kišovitog, a bio je i hladan i kišovit, jer bio je Novembar mesec kad su svi dani takvi. Ne bih sama kitila više celu stvar, jer su je drugi već dovoljno nakitili. Prvi put u životu poranila sam da bi mi bilo lakše. Da bi se otarasila savesti sebi sam utuvila u glavu da sam ozbiljna žena i da je ovo samo jedan težak posao kome nema odlaganja i posle koga će mi svanuti novo jutro.
Pošto sam kod ginekologa otišla bez zakazivanja, morala sam da čekam dok se ne pregledaju sve zakazane trudnice, dok se ne obavi nekoliko zakazanih kiretaža, dok ne prođe vizita, pauza za doručak, pa pauza za kafu i dok se možda nasilno ne “porodim“ pre vremena u čekaonici bez slobodne stolice i kiseonika (što bi možda bilo i najbolje). Navaljivala sam se bokom na zeleni zid demode bolničkog hodnika i netremice posmatrala sam debelu pegavu ženu srednje visine koja je nosila žutu suknju oko pasa i crvenu nisku “bisera“ oko vrata. Bila je opuštena i tako očaravajuće smirena. Prišla mi je verovatno iz dosade ili znatiželje, razlog je za mene bio nebitan.
“ Ja sam Marica “, rekla je.
“ A, ja sam Sandra “, rekoh, pa, se nasmeših reda radi.
“ Ovo čekanje je toliko dosadno, ko zna šta bi sve mogla za ovo vreme da uradim kod kuće “, primećivala je Marica.
“ Vi imate kuću? “, pitala sam kao iznenađeno da bih je otkačila, ali nije “palilo“.
“ Imam i to veliku u centru grada. Imam troje dece i muža, njega računam kao četvrto dete. Svi su muškarci deca. Ovo u stomaku bi bilo ko zna koje po redu, nego ja to čistim uvek na vreme. čim primetim da su mi grudi ko dve zrele jabuke, znam šta je i odmah idem kod doktora. Nema tu čekanja! “
“ Vama to očigledno nije prvi put ?“, pitala sam, mada je stvar bila jasna.
“ Ma, ne!!! Ko zna koji mi je ovo put po redu! A, Vama? “, pitala me kokoška.
“ Prvi “, šapnula sam da niko ne čuje.
“ E, pa, nije to ništa strašno. Slušaj, to je kao da se ogrebeš ili kao da sečeš hleb pa malo recneš prst! Neke žene su čak i golicljive na abortus. Ja nisam. Meni je to više kao ogrebotina. Videćeš i sama “, umirivala me je Marica i otišla na zakazanu kiretažu. Iza vrata čula sam njeno bolno jaukanje; krici koji su dopirali u hodnik i širili se dalje po bolničkim sobama bili su mi poznati kao moji krici one noći kad me je skot silovao; to su ti krici koji crtaju po pločicama na zidu iskežena i ćorava lica još jedne boli. čula sam Maričine psovke i zakletvu pred doktorom da joj je ovo poslednji put, pa, makar morala ponovo da promeni muža.
Izašla je licem zadovoljne žene, koja se namučila, ali je uradila i završila težak posao kome nema odlaganja, izašla je sa još jednom više borom na čelu. Da je neki put prebrojala bore na licu, znala bi tačno koliko bi dece danas imala, znala bi koliko je puta bila ovde. Mislila sam o njoj i o sebi kao o dvema kokoškama. Više me ništa nije činilo drugačijom od Marice, došao je red na mene da uđem kod doktora. Počela sam u sebe da sakupljam neku pređašnju dušu, sa njom strah, očaj i žaljenje. Doletela je od nekuda savest i nagrizla me do suza koje su pritekle da ponovo ožale moj greh. Verovala sam da sam kriva.
Pozvali su me unutra. Ušla sam. Doktor me pogledao i rekao:
“ Lezi “, zatim je napravio kratku pauzu i dodao “ samo bez suza “.
Bilo je bez suza. Bez jauka. U tišini neki doktor mi je kidao utrobu i izvlačio sve što se primilo iz mog bola i moje sramote. U čekaonici sam čekala da naredim nečije ubistvo, da budem nalogodavac i saučesnik ubistvu iz predumišljaja, a opet tamo sam još bila neko ko je mogao da spreči ovu tragediju; sada sam ja ubica, odgovorna sam samo ja i mene ta misao ubija, ne grebe me, ne golica me, već komada me kao i moj bol koji nije ni prestajao od one noći kad me je skot silovao. U tišini bez ljudskih glasova, čuli su se samo krici u mojoj glavi i grohot iskeženih pločica, koje su bile iskrivljene od podsmeha mojoj boli ili ih je snaga mog bola udarala, šamarala i deformisala im zubata usta i podrugljive grimase. Vazda su se kezile; vazda su ostale iskežene i ja tu više ništa ne mogu. U glavi su mi bile iskežene pločice u ko zna čijem kupatilu one noći, škripalo je sirovo meso moje utrobe, a niz noge ponovo je tekla isto lepljiva krv. Ujednačeno boli celo telo. Jednaki su mi i noć i dan. Kao da me skot ponovo siluje ponižavajuće sam ćutala, a iz mene je isticala lokvica krvi. Prepričavala sam ćutke sebi sramotu i opet sam osećala kao da sam kriva. Ovoga puta i jesam. Bila sam kriva. To će me obeležiti više nego sramota one noći kada me je jedan skot silovao. Jednako sam gubitnik i one noći kad postadoh majka i onda kad postadoh žena bez poroda.
Htela sam da sastavim nebo i zemlju, a da ne poskočim, bojala sam se da pokušam da naučim da letim. Htela sam da dohvatim krajeve i vežem ih u čvor, a nisam. Htela sam da spojim toplo i hladno, a da ne pogorim i ne uprljam ruke, mislila sam da sam još mlada i da ima vremena za to.
Ostala sam tu gde ću i sutra stajati. Pred ogledalom sam, očima uprtim u sebe i u bol čiji odraz vidim jasnije od svog.
Gledam u prazne ruke.
Milica Blagojević – Janković
jankozelko@ptt.yu
