Šta će se dogoditi s trećim pokušajem Srbije da konačno ostvari svoj projekt i svoju viziju, da postane ravnopravan član evropske porodice uspešnih naroda? Odgovor na ovo pitanje zavisi od naše sposobnosti da pobedimo svoje slabosti i da kultivišemo svoje vrline.
Kao često u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje, nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila, nego onakvoj kakva bi mogla da bude. Utoliko je Srbija na dobrom putu.
Da je Srbija stanje, to bi bilo krajnje provizorno i zabrinjavajuće stanje. Nedovršenost u odnosu sa Crnom Gorom, nedovršenost u odnosu sa Kosovom, nedovršenost u odnosu na svoje vlastito ustavno uređenje. Takvu Srbiju niko ne bi smatrao subjektom i činiocem, nego bolesnikom i problemom. Zbog toga bi najveća greška bila da sebe definišemo neambiciozno. Ako i za trenutak posumnjamo da ćemo uspeti, vrlo verovatno i nećemo uspeti. Naša glavna integrativna snaga je uverenje, a ne sistem. I, naravno, evropski integrativni duh koji vlada epohom.
Druge smo uverili u naše istorijsko pravo da nas prihvataju kao potencijal, a ne kao fakticitet. Kao fakticitet smo malo, kao potencijal možemo biti mnogo. U svetu nas zbog toga danas smatraju zemljom koja ima velike šanse da uspe. Još samo da uverimo i sebe.
Verovatno je preterano govoriti o ciklusima u našoj novoj nacionalnoj istoriji, ali očito da je na početku sva tri poslednja veka Srbija dobijala istorijsku šansu. Oslobodilački ustanci na početku 19. veka, iznenadni društveni i ekonomski preporod u prvim godinama 20. veka i, sada, prve godine novog veka. U tri veka tri neočekivane šanse.
Svaki put se Srbija dizala iz pepela sa iznenađujućom vitalnošću posle decenija krize i dekadencije. I svaki put do sada ta energija nije bila dovoljna da se projekat izvede do kraja. Glavni krivac za to su bili međunarodni odnosi na kojima su se lomile ambicije male balkanske nacije koja je tražila svoje mesto pod evropskim suncem. Ali, bilo je i vlastite krivice, a pre svega nesposobnosti da se formuliše jasan nacionalni projekt i da se oko njega okupe sve snage.
Danas su mnoge stvari veoma slične ranijim prilikama – i unutrašnje podele, i nedostatak istinskog građanstva, i rašireno siromaštvo, i slabe institucije, i sklonost populizmu. Uz jednu veliku razliku: danas je međunarodno okruženje, prvi put u istoriji, na strani naših ambicija.
Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami. Mi smo u isto vreme i problem i rešenje. I danas je zadatak isti. Pripremiti zemlju za šanse i iskušenje novog veka. Nadoknaditi zaostatak u odnosu na razvijenu Evropu. U vlastitom društvu stvoriti moderne ustanove i uspešnu ekonomiju. I danas, kao pre jednog i kao pre dva veka, za uspešno obavljanje zadatka potrebni su nam sveža energija i nada, samodisciplina i istrajnost.
Međutim, našem nacionalnom mentalitetu svojstvene su erupcije energije, pa potom pražnjenje i malodušnost. Mi smo veseo narod koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim. I, jer oslobađa od odgovornosti. Ako već unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh će vam lakše pasti, jer ste ga mudro predvideli. Nedostaje nam kondicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je površnog mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koji ne podstiču i ne oplemenjuju akciju, nego je blokiraju. I previše je intriga i tračeva, kao u Rimskom carstvu godinu dana pre njegovog raspada.
Zbog toga naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je uz velike žrtve doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i sve se vraća na početak.
Šta će se dogoditi sa trećim pokušajem Srbije da konačno ostvari svoj projekt i svoju viziju, da postane ravnopravni član evropske porodice uspešnih naroda? Odgovor na ovo pitanje zavisi od naše sposobnosti da pobedimo svoje slabosti i da kultivišemo svoje vrline. Srbija danas, kao i ranije, nije gotova činjenica nego šansa. Da bismo je iskoristili, potrebno je da radimo na sebi i da verujemo u uspeh. Uslov je možda težak, ali istorijska odgovornost je prevelika da bi se smelo pomišljati na neuspeh.
Zoran đinđić, jun 2002.
PROF. DR DRAGOLJUB MIćUNOVIć
PUT MODERNE SRBIJE
ZORAN đinđić je bio hrabar političar. On je znao iz filozofije i istorije da je politika minsko polje kroz koje se može proći samo veštinom, hrabrošću i srećom. Znao je da je ne samo politika, već i političko mišljenje opasna delatnost. Kada je to mišljenje još i reformatorsko i inovatorsko, opasnost se naglo povećava. đinđić je bio hrabar jer se uputio tim stazama svestan svih opasnosti.
Onima koji su želeli Srbiju mutnu i neodređenu, onima koji su prihvatali zaostalu, učmalu i provincijalnu Srbiju, onima koji su je uljuljkivali u lažnim mitovima i okoštaloj tradiciji, onima koji su je lagali da su se svi zaverili protiv nje jer je najbolja na svetu, onima koji su zavaravali Srbiju da samo treba još malo da izdrži, pa će biti pobednica, onima koji su je vraćali pod okrilje preživelih ili od države odvojenih institucija, onima koji su u Srbiji pripremali veliku konzervaciju i restauraciju, onima koji bi da sve ostane isto, da se ništa ne menja kako bi nastavili lov u mutnom, onima koji bi hteli da im sve bude zaboravljeno i oprošteno, svima njima smetao je Zoran đinđić jer su u njemu videli najveću prepreku i opasnost za svoje ciljeve.
Uzalud je on pokušavao da ih ponekad zavara pragmatičnim potezima, povremenim ustupcima i kompromisima, kao veliki politički igrač. Nisu se dali prevariti, znali su da je protiv njih i da će Srbiju odvesti u modernu Evropu, da će je podrediti evropskim standardima, vrednostima, kriterijumima i konkurenciji.
Živeći i učeći u Evropi, đinđić je nosio bolno saznanje o našoj privrednoj, tehnološkoj, obrazovnoj i kulturnoj zaostalosti. Nije se mirio sa tim da to tako i ostane. Ali da bi se stigli oni koji su odmakli treba ubrzati korak, treba potrčati, a to nije uvek lako. Znao je da nije popularno terati Srbiju da trči kad to nije navikla. Kao veliki političar nije odustajao od svoje vizije brze Srbije, makar ga povremeno i ne voleli. A želeo je da ga vole. Ali na dan njegove sahrane Srbija je otvorila svoje srce i ispratila ga je sa najvećom ljubavi i tugom, svesna svog ogromnog gubitka i sa poštovanjem koje je impresioniralo ceo svet.
Godinu dana posle njegove smrti Srbija se još uvek koleba između reforme i restauracije, korak napred ili nazad. I oni koji raskid sa đinđićem vide kao najprepoznatljiviji znak svoje političke propagande, ma koliko usporavali hod i zvali u pomoć kočničare, moraće da hodaju đinđićevim stopama, jer je to put moderne evropske Srbije. Mnogi će boreći se protiv mrtvoga đinđića nanositi i sebi i Srbiji štetu. Demokratska Srbija je izvukla pouku, mora da zbija redove, da brani demokratske tekovine, da se odupre revanšizmu retrogradnih partija i ustanova.
Svi kojima su sloboda, napredak i saradnja sa svetom na srcu, neka se zapitaju šta bi danas, kada se mnoge zebnje javljaju, rekao i činio Zoran đinđić. čim to pitanje postave – setiće se odgovora.
DRAGAN čAVIć, PREDSEDNIK REPUBLIKE SRPSKE:
BIO JE VELIKI I ZA SRBIJU
TRADICIONALNO, na srpskoj političkoj sceni gotovo je nemoguće čuti opšteprihvaćen stav ubedljive većine za nekoga, sažet u dve jednostavne reči: “Dobar je”. Ovakve kvalifikacije mogu se čuti samo u perfektu: “Bio je dobar”. Sa ove vremenske distance govoriti o Zoranu đinđiću podrazumeva da danas postoji ubedljiva većina autoriteta koji kažu: “Bio je dobar”, ali mnogi od njih nisu mogli isto to da kažu u prezentu, pre 12. marta 2003. godine, iz ovih ili onih razloga. Nažalost, danas to više nije važno.
Ubistvo đinđića je, u stvari, neuspeo pokušaj ubistva demokratskog preporoda Srbije. Za Srbiju, ali i za region, nepostojanje Zorana đinđića već je proizvelo posledice, jer je sa scene otišao ubedljiv, harizmatičan i progresivan srpski lider, a region i posebno Srbija je trebala takvog. Velike ličnosti se pojavljuju retko i periodično, i najčešće nisu veliki za svoje savremenike, ali postaju veliki tek za svoje naslednike. Zoran je jedan od tih. Lično sam poštovao njegov karakter, neposrednost i istrajnost kao osobinu velikog čoveka, jer sam o mnogim ozbiljnim pitanjima s njim neposredno diskutovao. Ideje i energija, optimizam i potpuna svesnost o realnom političkom ambijentu, izražena i ubedljiva argumentacija i nepokolebljiva volja za pozitivnim promenama, sigurno su ga činili velikim političarem. Veliki je bio za mnoge van Srbije, posebno u svetskim metropolama, ali nažalost nije bio veliki za mnoge u Srbiji. Bar za života. Sada neosporno jeste veliki i za Srbiju, ali sa sudbonosnim zakašnjenjem. Srbija se, nažalost, najbrojnije okuplja oko mrtvačkih sanduka, a za celi region je važno da Srbija bude okupljena u demokratskim promenama, sa posebnom težinom i značajem za nas u Republici Srpskoj.
MILORAD VUčELIć, POTPREDSEDNIK SOCIJALISTIčKE PARTIJE SRBIJE
RADOZNALI INTELEKTUALAC
ZORAN đinđić je bio više znatiželjni intelektualac nego pravi političar. On je bio čovek sa mnoštvom različitih ideja, lako ih je menjao i nije imao stabilna politička usmerenja. Nije pokazivao naročiti moral u politici, ni emocije. Bio je prototip onoga što se danas u svetu zove moderni političar – bez ideala, moralnih stavova i čvrstih uverenja.
Pre 5. oktobra đinđić je bio najznačajniji i najagilniji čovek u opoziciji. Ličnost koja je obećavala da će moći da ostvari ciljeve opozicije. Bio je pokretač opozicionog rada i verovatno bez njega ne bi ni došlo do političkih promena u Srbiji, koje ja trenutno, naravno, ne vrednujem.
Međutim, posle 5. oktobra Zoran đinđić je, kao političar, pokazao mnogo više loših osobina. To što oni zovu evropski put, tu priliku propustio je zbog niza grešaka. Mislim da je bio nedorastao političkoj situaciji u kojoj se našao, da je na pogrešan način vodio politiku. To je danas vidljivo u mnogim elementima i unutrašnje i spoljne politike. Ali je nesumnjivo, i kao takav, odskakao od ambijenta koji je bio okupljen u Vladi. Ponovio je čestu grešku političara u Srbiji da oko sebe okupe nedorasle ljude, najblaže rečeno problematične u svakom pogledu – i ljudskom i moralnom. Negativnu selekciju je doveo, onako, do kraja i vrlo brzo.
NJegovi prethodnici pravili su greške 1o-15 godina. On je taj put skratio na pola godine, godinu. Nije poštovao institucije, nije poštovao zakone, nije Srbiju približio ni vladavini prava ni stabilnom institucionalnom sistemu. To je, ukratko, Zoran đinđić, onako kako ja vidim njegovu političku ličnost i ulogu, za koga me vezuju i sećanja na naše prijateljstvo u vreme dok je on bio opozicionar.
čEDA JOVANOVIć, čLAN DS
ZAŠTO JE PROŠLOST UBILA BUDUćNOST
ZATO što je želeo i radio nešto što većina Srbije želi, ali ne sme i ne može. Zato što je želeo da narod više radi, a da, pri tom, bude nasmejan i radostan. Zato što je želeo ponosne ljude koji mogu da žive od svog rada i brinuo se za one koji to ne mogu ili nisu u stanju. Zato što je želeo Srbiju autoputeva, a ne rupa, u kojima možete da polomite osovinu. Zato što je želeo da u bolnicama ima lekova i instrumenata koji rade. I stručnih, dobro plaćenih lekara. Zato što je želeo da decu u školama uče na kompjuterima. O budućnosti mnogo više nego o sadašnjosti, jer je ona kratka i prolazna. Obavezno istoriju, da ne bi ponovili grešku. Zato što je želeo da nam reprezentacija igra u finalu svetskog prvenstva. A da, ako to nije moguće jer nismo dovoljno dobri, to svetsko prvenstvo bude u Beogradu. Ubijen je zato što je bio u stanju da ujutru ustane u šest a legne daleko posle ponoći. I tako stalno.
Ubijen je zato što nije imao stomak a imao je 50 godina. Zato što je bio doktor filozofije, a još uvek je učio. Ubijen je zato što je Srbiju zamišljao kao zemlju u koju se ljudi doseljavaju. Zemlju otvorenih granica za sve one koji teško žive tamo gde su rođeni. Srbiju iz koje konačno više ne odlaze oni koji su u njoj rođeni. Ubijen je zbog svog osmeha, a smejao se uprkos svemu. Ubijen je zato što je znao kuda ide.
Ko ga je ubio?
– Srbija, svakako. Ona Srbija prošlosti koju je menjao u Srbiju budućnosti. Ona Srbija u kojoj narod ne radi, a ljudi se ne smeju i ne raduju. Srbija prošlosti koja je danas u manjini, makar i zbog tog što je on sam veći od nje. Ona manjina kojoj ne smetaju rupe na putu, jer ona tako brani “nacionalno dostojanstvo”. Ona manjina koja ne pita da li u bolici ima lekova i instrumenata, dobro plaćenih stručnih lekara. Ubili su ga oni koji se plaše kompjutera pa deci i školi nude mastiljavu olovku. Oni koji deci neće da govore o budućnosti kroz lekcije iz prošlosti. Ubili su ga selektori negativne selekcije, treneri i igrači, psi čuvari i stado, bedna reprezentacija koje je do njega igrala svako finale antisvetskog prvenstva. I pobeđivala samu sebe na naš račun. Ne i na svoj. Sve do oktobarskog zlatnog gola u velikom finalu 2000, koje bi bilo samo bleda kopija svega već viđenog da on nije tako puno uradio. Ubili su ga oni koji nikada nisu ustali u šest, ali su zato morali da prilegnu svako popodne.
Ubili su ga oni koji nisu mogli da izgledaju kao on. Oni koji to nisu ni pokušali, i oni koji su ga bezuspešno kopirali. Oni bezlični koji su svoju grimasu proglasili za vrlinu i bezobrazno pokušali da je nametnu svima. Ubili su ga oni koji su tvrdili da je Srbija sama sebi dovoljna i da joj niko neće soliti pamet. Oni koji ne vole putovanja jer se plaše nepoznatog, oni koji u neznancu vide neprijatelja a ne otkriće. Oni koji se nisu obazirali na sve koji su iz Srbije otišli, iako su rođeni da u njoj žive. Ali su zato svima koji su se u Srbiju vratili, naravno, poručili da idu tamo odakle su došli, jer im je sve, osim njih samih, zadnja rupa na svirali. Ubili su ga oni koji se nikad nisu nasmejali. Ubili su ga oni koji znaju kuda neće da idu. Ubili su ga oni kojima su smetale njegove pobede, iako ih je on nesebično delio sa svima. Ubili su ga oni, koji su plašeći se Srbije budućnosti, poželeli da ga nema.
Drugi su pucali.
VOJISLAV KOŠTUNICA, PREMIJER REPUBLIKE SRBIJE
PRIBLIŽAVANJA I UDALJAVANJA
SPADAM u one koji Zorana đinđića znaju mnogo duže. Ne od 5. oktobra 2000. godine, ne iz devedesetih godina kada smo stvarali prve političke stranke, već od ranije – iz osamdesetih godina.
Upoznali smo se u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, tadašnjem pribežištu za većinu proteranih profesora sa Beogradskog i drugih univerziteta, kada se i đinđić, posle svojih studija u Konstancu i Frankfurtu, obreo 1986. godine u Beogradu.
Učestvovali smo zajedno u mnogim zajedničkim disidentskim akcijama, u borbi za ljudska prava, angažovali se na poslovima u Filozofskom društvu Srbije… Tako nas je negde u jesen 1989. godine sačekalo, ili još jednom objedinilo – stvaranje Demokratske stranke. Poslovi oko formiranja DS, na kojima je zaista bio najagilniji Kosta čavoški, započeli su i Zoran je iz Nemačke, gde je bio, ponovo stigao u Beograd.
Bilo je više nego jasno i tih osamdesetih godina da se u mnogo čemu razlikujemo. On je bio sasvim levo, ja sam bio desno. Ali, naravno, okolnosti u kojima smo delovali i autoritarna priroda režima, te je razlike među nama brisala i nas približila. Isti je slučaj i sa devedesetim godinama. Naravno, tada su, u nešto promenjenim uslovima, sa nastankom višepartijskog sistema, mogućnostima kakavog-takvog stranačkog delovanja, te razlike došle do izražaja i 1992. godine, izdvajanjem iz Demokratske stranke, čiji sam ja tada bio potpredsednik, nastala je Demokratska stranka Srbije.
Kasnije, od prilike do prilike, od okolnosti do okolnosti, sarađivali smo i radili zajednički. Prisećam se situacije posle blokade na Drini, pada Krajine, saveznih i lokalnih izbora 1996, bojkota republičkih i predsedničkih u jesen 1997. i, najzad, septembarskih izbora 2000. godine. Tada, u promenjenim okolnostima, u Srbiji gde su počele polako da se stvaraju demokratske institucije, legitimne političke razlike koje su između nas postojale, morale su doći ponovo do izraza.
Zoranu je bilo bliže zalaganje i borba za reforme, neretko i van pravnog okvira i bez preteranog obaziranja na načela vladavine prava, dok sam ja smatrao da se prave reforme mogu brže sprovesti samo uz stvaranje odgovarajućih institucija pravne države. Ali, uz sve ove razlike, koje su sasvim normalne za demokratska društva, postojao je i zajednički cilj.
To je bila naša putanja udaljavanja i približavanja, uzajamnog poštovanja i uvažavanja, i danas, kada sa tom privilegijom da sam ga znao dvadesetak godina, pokušavam da sastavim neku najopštiju sliku o liku i onom što je učinio u Srbiji i za Srbiju, i po čemu će biti pamćen i zapamćen, izdvajam nekoliko njegovih najznačajnijih osobina.
To je neverovatna energija i radinost, čvrstina uverenja u ono zašta se zalagao i okrenutost budućnosti. Zoran je u politički život uneo mnogo novog, mnogo modernog. Ja ću ga i pamtiti po tome, po zajedničkim poslovima koje smo delili, i po toj neverovatnoj energiji i elanu, istrajnosti, čvrstini uverenja. Ali, ne samo ja – nego i javnost Srbije. Ne sumnjam u to.
SINIŠA KOVAčEVIć, DRAMSKI PISAC
NISMO NORMALAN SVET
NEDAVNO smo obeležili nešto što smo eufemistički nazvali 200 godina moderne srpske države. Da smo kao sav normalan svet, to bi se zvalo proslava 200 godina srpskog ustanka. Leteli bi avioni iza kojih bi ostajala srpska trobojka, na svečanoj tribini, stajali bi predsednici i premijeri, krunisane glave. Ali, mi nismo kao sav normalan svet. Evo zašto: rodonačelnika onoga što smo proslavljali smo obezglavili, Mihailu smo hicima napunili prsa i razneli lepu glavu, Milana smo davili u govnima i pucali na njega nebrojano puta, kako nismo uspeli, sam Bog zna. Aleksandra Obrenovića sa ženom, izmasakrirali su njegovi zakleti oficiri. Aleksandra Karađorđevića su nam ubili, njegovom sinu mi smo zabranili da se vrati. Onda je došao NESOJ. NJemu smo za života davali ulice i gradove, izmišljali pesme, proglašavali najvećom belom ljubičicom na svetu, kleli mu se, masovno izlazili da ga dočekujemo, ispraćamo i izlili jedan manji okean suza kada je, iznenada, u 88. preminuo… Stambolića smo bacili u krečanu. Zorana su, poput Aleksandra Obrenovića, kažu, ubili njegovi oficiri… O onima koji su bili prognani od Miloša Velikog do Miloševića Malog, Aleksandra Prvog Karađorđevića, o onima koji su mardeljali, bijeni, hapšeni pa puštani, nećemo ovaj put… Pre neki dan nam je izgoreo Hilandar!
Zašto li je planuo?
MIROLJUB LABUS, POTPREDSEDNIK REPUBLIčKE VLADE
MENJAO JE I SEBE I SRBIJU
CEO svet je bio impresioniran energijom, brzinom kojom je mislio, entuzijazmom i jasnom vizijom Zorana đinđića. On je želeo da modernizuje Srbiju, što je značilo da je uključi u Evropu. Za to je bilo potrebno ići po Srbiji iz godine u godinu od sela do sela, od grada do grada, iz sale u salu, sa pijace na pijacu i razgovarati s ljudima, ubeđivati ih, odgovarati na njihove doskočice, trpeti poraze i na kraju pobediti. A tek onda su prava iskušenja nastala.
Tražio je da se Srbija menja, jer se i sam menjao. Verovao je da za to nikada nije kasno. Bio je nemački đak, ali je shvatio da je u diplomatiji potreban engleski jezik. Odlučio je da nauči engleski u vreme kada je bio izabran za gradonačelnika Beograda. Tri godine nismo zajedno radili i nisam pratio njegovo napredovanje. Kada smo se ponovo sastali u maju 2000. godine na Harvardu, već je tečno govorio engleski.
Zašto to ističem? Nakon promena od 5. oktobra njegovi kontakti sa svetom su dobili novi sadržaj. Imponovao je njegov odnos prema političarima iz sveta. Bio im je ravan, ako ne i iznad mnogih od njih. Mlad, obrazovan, sa znanjem dva jezika i jasnom vizijom ostavljao je utisak na strane državnike i predstavljao je Srbiju na najbolji način.
Zoran i ja smo bili prijatelji. To smo ostali i kada smo se politički razilazili. To se desilo u dva navrata. Žao mi je što nije bilo vremena da poslednju razliku ispravimo.
Vest o tragičnoj smrti Zorana ne samo da me je duboko potresla, nego i potpuno iznenadila. Znao sam da je voleo rizik. Znao sam situacije u kojima je bio izložen enormnom riziku. Znao sam da je verovao da može da izađe na kraj sa svim iskušenjima. I ja sam tako mislio. Bio je u pravu, osim jednom. Tako je nastala tragedija. Ne samo za Zoranovu porodicu, nego i za sve nas. Bilo bi lakše živeti u Srbiji sa Zoranom, nego bez njega.
KAKO RUŽICA, JOVANA I LUKA đINđIć, ŽIVE SVOJE DANE BEZ ZORANA
SUZE JOŠ NISU STALE
Kakvi su to ljudi koji su mogli da ubiju našeg tatu? – izgovorila je pitanje i u njemu izrekla svu svoju bol i detinji užas Jovana, ćerka Zorana đinđića, uveče 12. marta 2003. godine, pred spavanje, odlazeći sa njim u svoju najtužniju i najbolniju noć.
To pitanje – na koje i danas, posle godinu dana od ubistva njenog i Lukinog oca, srpskog premijera i tada predsednika DS, nema pravog odgovora – Jovana nikada više nije izgovorila!
U njenom srcu, u njenim krupnim i lepim smeđim očima, njenim mislima i sećanjima njen TATA je neko koga voli, i o kome, posle dugog ćutanja ali i neshvatanja razmera tog užasnog gubitka, sada priča slobodnije, pominje ga i živi svoju ljubav, noseći u sebi i trajanje njegove ljubavi prema svojoj mezimici.
LJubav, vaspitanje, pažnja, nežnosti i neophodne zahtevnosti mame i tate, a godinu dana unazad samo od mame Ružice, od četrnćstogodišnje Jovane i njenog tri godine mlađeg brata Luke stvorila su decu koja su danas po mnogo čemu slična svojim vršnjacima. Ipak prezime đinđić, koje nose, i užasno ubistvo njihovog oca, neminovno čini da uz sve običnosti uz njih dvoje ide i tragična činjenica da im je ubijen, oduzet i nepovratno otet – otac, a Ružici – suprug, čovek koga voli, prijatelj, saputnik…
RuŽica đinđić svoj bol nosi uzdržana od bilo kakve javne poruke.
Da li veruje, strahuje, sumnja da će vreme sve postaviti na svoje mesto?
I kada plače ona kaže da je nisu ubili, da nisu ubili njenu ličnost, osim što oporavak najteže ide.
– Ja trpim svoj bol, ja ga nosim, ali neću nikome da ga dam, neću da mašem njime, jer taj bol je zalog i hoću da budem pozitivna zbog svega što je bio i njegov život. Sada imam i veliku odgovornost zbog svoje dece i neću da dopustim da naše sadašnje žrtvovanje, u ovom našem novom životu koji nismo birali, koji nismo hteli, a to jeste i drugi i drugačiji život nego što je bio – bude uzaludno ili izmanipulisano – govori za ”Novosti”, prvi put, o svom bolu, gubitku i odgovornosti Ružica đinđić.
– Ja nisam intelektualna personifikacija Zoranova, ja sam njegova fizička personifikacija, produžetak, nastavljanje, trajanje, prenos njegove energije na moju decu, kao da je on tu. I sve što radim, radim kao da sam uvezana i u skladu sa njim. I dok prinudno, ali odgovorno i hrabro ulazi u taj drugi, novi život, Ružica već radi na ustanovljenju i funkcionisanju Fonda ”Zoran đinđić”, koji će proklamovati neke od standarda i vizija koje je afirmisao njen suprug.
Prvog dana posle sahrane, iako još uvek pod dejstvom strašnog šoka od tog užasa, Jovanina i Lukina mama smogla je snage da sve to da prevaziđe, da ih pripremi i pošalje u školu, da spremi ručak koji je tog tragičnog dana ostao nedovršen.
A Jovana je, noseći sav bol u sebi, sela da radi zadatke iz matematike. Već četvrtog dana od ubistva njihovog tate i ona i Luka nastavili su da pohađaju školu i razrede su završili sa odličnim uspehom.
Neko je hteo – Ko? Valjda sudbina – da Jovana, inače, likom na mamu, najviše osobina pokupi od tate, a Luka obratno.
I uprkos tragediji da mu je tata ubijen, Luka, kao i svaki dečak, voli ”muške” igračke – pištolje, razno oružje, odlazi na fudbalske i košarkaške utakmice, trenira košarku, ide na tenis, voli da sluša repere, Eminema najviše, i, kako je to navikao sa svojim tatom, gleda SF filmove. Na kompjuteru, koji obožava, Luka je mali gospodar raznih animacija.
Svi u porodici đinđić živeli su Zoranove opozicione godine i boje DS i neke drugačije Srbije. Maleni Luka, još kao beba-dečačić na ramenima svoga tate prošao je kilometarske protestne šetnje, smejao se uz taktove bubnjara, često spavao na tatinoj glavi. Tada sedmogodišnja Jovana, nežna devojčica, nije volela tu gužvu, kao da je slutila ili osećala da u tome struji neka opasnost. U noći čuvenog kontramitinga u zimu 1996. godine, kada je njen tata konačno, iako u kasno doba, ušao u stan, potrčala mu je u zagraljaj rečima: ”Hvala bogu da si došao kući”.
Tatina mezimica, od školskih predmeta voli najviše srpski i svakodnevno čita dnevne novine, gleda omiljene serije, filmove, naročito romantične komedije, bliske njenom tinejDŽerskom senzibilitetu.
I zajedno sa Lukom sada gleda snimke iz nekog za sve njih srećnijeg života, na kojima se tata smeje, šeta sa njima, nosi ih, slave rođendane, komentarišu zajednička letovanja, putovanja, njegove gestove, reči… A mama još nema dovoljno snage da spreči suze, još je previše teško, izbegava te zapise i slike iz nekog drugog, pređašnjeg života. Ali, i kada suzama ne može ništa, tu je Luka da je, zabrinut, uteši.
Jelena Jovović
POSLEDNJI INTERVJU ZORANA đINđIćA “VEčERNJIM NOVOSTIMA”
SRBIJA NIJE ŽETON ZA PLAćANJE DUGOVA
Nebojša čović je, reagujući na Štajnerovu inicijativu, ocenio: “Ovo je povratak Srbije na Kosovo i Metohiju”. Delite li i vi to mišljenje?
– Dobro je što ćemo za koji dan razgovarati, makar to i ne bilo odmah na najvišem nivou, o pitanjima kao što su “granični” promet, suzbijanje šverca, energetika, saobraćaj. Ne kao dve države, već kao delovi zajedničkog prostora…
Za Srbiju razgovor o ovim temama nipošto ne može biti kompenzacija za njena državna prava na Kosovu i Metohiji. Prava države Srbije u južnoj pokrajini nešto su znatno šire i važnije od zbira prava EPS-a, Pošte ili Železnice. Radi se o sudbini i budućnosti Srbije, o statusu Kosmeta i državnih nacionalnih interesa povezanih s njim. U određenom smislu, i o budućnosti Balkana i o našoj potrebi da međunarodna zajednica sve ovo ozbiljno shvati.
Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu, prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule. Naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran i ne govorimo da Srbija ima sva prava. Ne. I u Rezoluciji 1244 je zapisano da mora da bude pronađen kompromis između prava Prištine i prava Beograda. Mene zabrinjava to što poslednje četiri godine sve ide mimo Rezolucije 1244 i protiv mogućeg i potrebnog kompromisa. Suočeni smo sa širokim isključivanjem čak i mogućnosti da Beograd ima bilo kakva prava. Zato su vratanca koja su odškrinuta Štajnerovom inicijativom suviše mala da bi se anulirao taj proces.
Kako vidite okvir u kom bi se pregovaralo o tom, očito, najvažnijem bloku pitanja- pitanje državnog statusa i institucija?
– Insistiraćemo da se razgovara: u kakvom će odnosu biti Srbija i Kosmet. U kakvom će odnosu biti za pet, deset godina i zauvek. Došao je trenutak da se ovo – bar preliminarno – nađe na dnevnom redu. Jer, niko se od proteranih neće vratiti ako nema bezbednosti i ako nema jasnoće u odnosima Beograd – Priština. Ako na Kosmetu i povodom njega nije definisan srpski državni i nacionalni intres. Kako, na primer, da regulišemo problem saobraćaja ako ne znamo status pokrajine? Kako možemo da regulišemo energetiku ako ne znamo da li su Kosmet i Srbija dve države, tri države ili jedna?
Ako se Beograd do sada sa ovakvim stanjem mirio, neće li previše rizikovati promenom pozicije?
– Ponavljam: mi ni formalnu, ni faktičku nezavisnost Kosmeta nećemo prihvatiti. Iskoristićemo različite mehanizme da animiramo pojedine vlade i zemlje i učinićemo se što možemo da međunarodnoj zajednici bude prihvatljiva nova pozicija. Potpuno sam svestan da nam predstoji dugotrajna borba da pokušamo da odbranimo svoj interes. Ali, isto tako , da mi u toj borbi ne možemo izgubiti ništa time što svoje interese počinjemo da branimo već danas. Mi smo poslednjih godina mislili da vreme radi za nas, da ćemo obnovljenim i osnaženim međunarodnim kredibilitetom vrlo brzo sebi obezbediti željene plodove. Da će svet reći: E, pošto ste sad demokratska Srbija, ponovo dobijate na Kosovu i Metohiji nadležnosti koje ste imali. To se već pokazalo kao netačno. Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovu: slaba Srbija – jaka Jugoslavija.
Neki su, i u zemlji, i u svetu, zbog Kosova i Metohije već počeli da vas sumnjičavo gledaju…
– Istina je, već sam, zbog Kosmeta, pokvario odnose sa dosta svojih kolega u međunarodnim organizacijama. Neki od njih su ovo za šta se zalažem shvatili kao guranje prsta u oko. Kosmet je, međutim, za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, u stvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da zastupam i branim interes Srbije. Prva je stvar – kad hoćete nešto da branite – da znate šta branite. Svet mora da shvati da srpske demokrate, a i ja kao predsednik Vlade Srbije, posle dve godine, još ne možemo da kažemo šta je naša država. Moraju da shvate i prihvate da je to za nas – kao što bi bio i za svaku drugu normalnu državu i narod – veliki problem. Da Beograd, stoga, ne može prihvatiti dalje odlaganje pitanja “konačnog statusa”. Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak da sam nekoga uhvatio usred nekih “radnji”. čini mi se da nekim remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Treba ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki đinđić počinje da “pali svetlo”. I govori: stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.
Šta će biti reakcija Beograda, a i vaša kao predsednika vlade, ako međunarodna zajednica uskoro kaže: Kosovo je de fakto postalo nezavisno, ostaje vam da sa njim harmonizujete odnose?
– Mi to nećemo prihvatiti. Uostalom, ukoliko međunarodna zajednica, koja je jača od nas, zaista ima nameru da kaže: Kosovo treba da bude nezavisno, hteo bih da to čujem. Hteo bih da se to zvanično kaže. Najgori su dovostruki aršini: pričanje o nepovredivosti granica, o suverenitetu, o Rezoluciji 1244, dok se na drugoj strani, radi suprotno, pri čemu se niko ne buni, pri čemu su jedni prisiljeni da ćute, dok se drugi prave naivni. Pri čemu se slabijoj strani poručuje: ne talasaj na svoju štetu.
Gde je rešenje i koliko se brzo prema njemu može ići?
– Srbija ima svoje državno pravo i na Kosovu i Metohiji. Nezavisno od toga u kom pravcu će se dalje kretati traganje za kompromisnim rešenjima: u pravcu ovakve ili onakve autonomije ili nečeg drugog. Srbija nije pod protektoratom da bi iko mogao da joj nameće bilo koje rešenje za neki deo njene teritorije. Nezavisno od mojih ličnih pogleda, videćemo u diskusiji u našim političkim strukturama i šire u zemlji: koliki je interes srpske nacija za koegzistenciju sa albanskom manjinom, koliko državni interes Srbije može da se ostvari na prostoru Kosova i Metohije. Sagledavanje koje nam predstoji podrazumeva i perspektivnu procenu naše nacionalne istorije u narednih 20, 30, 50 godna. Mi, povodom Kosmeta, moramo da vidimo Srbiju bar do 2050, da predvidimo trendove i kažemo šta je naš nacionalni i državni interes u pogledu granica, suvereniteta, državnih odnosa, saveza. Uslov za ovo je da budemo prihvaćeni kao partner u traženju rešenja.
DIVLJA GRADNJA
Neophodno da stvorimo još nekoliko koncentričnih krugova, kako u svetu, kad se kaže “Kosovo”, niko ne bi mogao da kaže: e, to je rešeno, nego: aha, to je problem, tamo se dešavaju neke opasne stvari. Mi taj potrebni broj diplomatskih i političkih krugova oko Kosova i Metohije u svetskoj politici još nismo napravili. Još nismo animirali sve one koji bi trebalo da podrže kompromisna rešenja. Naš najveći protivnik, kao i do sada, jeste: zaborav, ono zbog čega s
