Zabijelelo se nešto u mojoj sobi ko rajsko sunce da je izgrijalo. Tako je nešto jarko zasvijetlilo. Ja se, jadna, umorila, radila nešto u bašči, a imam, znaš brzinu srca, pa nako umorna, zaspala. Skočim, bokte sami, imam šta i viđet. Sve gore. Iziđem, ono neki ljudi u crnim odijelima, alaču, pale, neki avijon, opter, kako li ga ono zovu, leti, vako, iznad manastira. Stojim na vratima konaka, ne znam šta me, veseli, snađe. Jedan vojnik priđe i ščepa me za ruku. Izvadi bombu i baci je u konak. Ono me nešto oprlji po aljinama. Tu mi mrče svijest…
Devičku sestru Anđeliju Josipović, koja je u manastir došla pre 46 godina iz sela Bogutova kod Bijeljine, izbavili su vojnici Kfora. Iz zapaljenog Deviča „opterom“ su je prebacili u mitrovačku bolnicu, gde je ležala mesec dana. Na isti način pred razjarenim razbojnicima 17. marta 2004. godine izbavljene su devičke monahinje Anastasija, Olimpijada, Rata, Jefimija, Marina, Agrapina… S njima su se povukli vojnici Kfora, pripadnici francuskog bataljona. Devička crkva, posvećena Bogorodici, zapaljena je i porušena. U plamenu su nestali i svi konaci. Oskrnavljen je i sarkofag sa moštima svetog Joanikija Devičkog. Na konzoli oltarske apside ekstremisti su ostavili skraćenicu političkog programa o nezavisnom, albanskom Kosovu. Upisali su je nožem.
– Dobro mi je Gospod pamet sačuvao koliko sam se bila prestravila, ne znaš ti kako je to grozno. Ni sad nam nije mnogo bolje. čuvaju nas Bog i ovi vojnici. Da nije njih, polupali bi nas Albani k’o tikve. Vidiš, ne merem u našu livadu, u šumu, njivu. Donijeli su nam iz Prilužja jesenas jednu kozu, jare i jagnje. Nemam iz čime izranit. Ni slamku sijena nismo mogli od Albana pokupit’. Moram ih nekako do proljeća održati. Nema mi druge, duše mi. Albanima neka Bog da oprost. Nisu oni udrili na naše, nego na Božje – kazuje sestra Anđelija.
Vekovi u – blatu
Nekad ponos, danas ruševine
Svete arhanđele podigao je u 13. veku car Dušan, čim je dovršena gradnja Visokih Dečana. Knjige govore da je ovde obitavalo po 300 monaha, a katalikon je svakako bio jedan od najmonumentalnijih u Evropi. Manastir je bio poznat po mozaicima i dekorativnoj plastici. Do pedesetih godina dvadesetog veka tu su čuvene mošti cara Dušana. Tada su prenete u crkvu Svetog Marka u Beogradu.
Na metohijskom suncu sija mramor porušenog manastira Zočišta, nedaleko od Velike Hoče, Orahovca i Prizrena. Tamo gde se nekad uzdizala crkva iz 14. veka, posvećena svetim vračima Kozmi i Damjanu, čije su mošti tu čuvane, gomila kamenih oblutaka, sige i opeke. U naosu, pod otvorenim nebom ikona. Ostaci čuvenog podnog mozaika poređani na jednom zidu. Sarkofag sa moštima Kozme i Damjana prebačen je u Sopoćane. Marta 2004. godine i ovde su došli albanski razbojnici i minirali crkvu i konake. Sve je do temelja porušeno. Priča se da su „mineri“ poludeli.
– Poludeli su oni pre nego što su ovo uradili – priča nam monah Serafim i pokazuje ikonu Svetih vrača. Pronašli su je godinu dana nakon rušenja crkve u gomili gareži i blata. Neoštećenu, uzduž napuklu.
– Mošti Svetih vrača su isceliteljske. Dolazili su ovde odasvud oboleli i nemoćni. Albanci, naročito. Nekoliko njih izlečilo se ovde od epilepsije. Dovodili su decu, iznemogle… Ovca im se izgubi u planini, oni dođu i mole se. Znamo da su manastir porušili seljani iz Zočišta. Znamo da se mnogi kaju, ali ne smeju da to javno kažu. često na prilazima manastiru nalazimo smotuljke sa šećerom, kafom, zejtinom… ostavljaju ih Albanci koji osećaju grižu savesti – kazuje nam Serafim.
Nastojatelj manastira monah Petar (Ulemek) iguman đurđevih Stupova, inače rođak Milorada Ulemeka Legije, priča nam kako je nedavno jedan Albanac doveo dete i molio se za njegovo zdravlje u porušenoj bogomolji. Pričao mu je kako mnoga albanska deca pate od strahova.
– Vratili smo se ovde posle pet godina. Uspeli smo da podignemo nove konake, ali kada smo ih sagradili, došao je jedan austrijski oficir i rekao nam da jedan deo konaka moramo da srušimo, jer je, kao, dogovoreno da konak bude znatno manji. S lokalnim Albancima nemamo velikih nevolja. Deca kad prolaze ovuda psuju nas i gađaju kamenicama. Sila Božja se u nemoći iskazuje – kaže nastojatelj Petar. Trojica monaha, Petar, Serafim i Jovan i iskušenik Vladan, čuvaju vekova Zočišta. Ono kamenje svetog manastira sija iz – blata.
Piknik na zgarištu Arhangela
Monah Varsanufije iz Svetih Arhangela kod Prizrena začudio se kad je video posetioce na mostu preko Bistrice koji vodi ka nekadašnjem prestonom mestu Srbije, utvrđenju i hramu cara Dušana. Retko dolaze iz Srbije, a njih petorica monaha, Benedikt, Prohor, Jovan i iskušenik Vladan, odavde mogu samo – helikopterom. Taman posla da se pojave u Prizrenu. Rastrgli bi ih.
Konaci su opasani sa dva reda bodljikave žice. Ispred njih baza Kfora sa nemačkom zastavom. Prizren se vidi k’o na dlanu.
– Ništa to nije vredelo. U martu 2004. godine došlo je iz Prizrena nekoliko stotina Albanaca. Izveli su nas iz konaka Svetog Nikolaja i zapalili ga. Ostali su do duboko u noć. Plakali smo i molili ih da ne skrnave svetinju, ali nije pomoglo. Nekoliko dana posle toga, dolazili su ovde na piknik i naslađivali se našom tugom – priča nam Varsanufije. Sada se mole u novom konaku i kapeli Svetog Lazara četvorodnevnog.
– Videćemo šta će nam vreme doneti. Valjalo bi obnoviti stari konak. Ako se vojnici Kfora povuku, opet će sve ovo biti minirano. Ne smem o tome ni da mislim – zabrinut je Varsanufije. Zimi pred konakom zatiču divljač. Siđu sa Šar planine do Bistrice. Zimus su videli vuka. Išao je portom i izgubio se u kamenjaru. Ljudi su bili mnogo krvoločniji od njega. Njihovi „ujedi“ još nisu zarasli. A zbog ljudskih vilica, nalik vučjim, prestravljena je devička sestra Anđelija, noću se brecaju albanska deca iz Zočišta i bora se čelo mladog monaha Varsanufija iz Svetih arhangela. Nije dobro kad ljudi udare na Božje…
