UJKA JE NA PUTU
Vest sa pravom politickom upotrebnom vrednoscu nastala je ovako: „neko anoniman, blizak Vladi“ zagolicao je novinare – dosao bogati Srbin Branko Tupanjac, sastao se sa Vojislavom Kostunicom, tu bio i direktor „Zastave“ Zoran Radojevic
U ZEMLJI u kojoj se retko mogu cuti „lepe vesti“ i posebno u gradu u kome uvek ima vise ludih glava nego „lude srece“, najlakse se primaju laki abrovi, koji i ne moraju biti tako krupni, i novosti kojima se sasvim svesno i dirigovano siri narodni optimizam. Najcesce to biva u vreme izbornih kampanja, kao sto je i ova sada.
Evo, na primer, bas sada stize „ujka iz Amerike“. Samo sto nije banuo sa vrecama dolara, i to gde nego u „Zastavu“. Bas tamo gde je najpotrebniji i jos u pravo vreme. O njemu smo vec sve saznali: zove se Branko Tupanjac, biznismen je iz Cikaga i jedan od najbogatijih Srba u Americi, inace je Hercegovac iz Trebinja, kome je „obecana zemlja“ stvarno bila to, zivi u najelitnijem cikaskom kvartu, gde mu je prvi komsija Majkl Dzordan, drugi – direktor Nacionalne banke SAD, treci jedan od vlasnika torinskog „Fiata“, ima vilu koja lici na Belu kucu, „samo je po povrsini duplo veca, a po kvalitetu i vise“…
Nasa stampa sve je to istrazila, zabelezila i uslikala, tako da je ovaj zaista ugledni srpski „dijasporac“ za tili cas postao vrlo „poznat i blizak“ nasoj javnosti (k’o da je ovde, iz Cumica), iako je pre toga za njega culo, u vrh glave, dva promila domace srpske populacije.
Proradio je, u stvari, oprobani mehanizam „konstruisanja vesti“. Posao su, normalno, odradili novinari i mediji na nacin koji je uobicajen u svetskoj praksi i koji potvrdjuje metaforu o kotrljanju grudve snega – od loptice do gromade. Tacnije, stampa je uradila ono sto se profesionalno podrazumeva u savremenom ambijentu opste komercijalizacije.
Zbog toga ne teba brkati loncice u prici – ko je Branka Tupanjca vec ustolicio za novog gazdu „Zastave“, jer je cela storija ipak zakuvana u politickim kuhinjama. Kako? Tako sto je, nimalo slucajno, naprotiv, u fazonu „anonimnih izvora“, „nepotvrdjenih, ali pouzdanih informacija“ „saznanja u krugovima bliskih Vladi“ i slicno, pustena inicijalna vest da se americki biznismen nedavno sastao sa Vojislavom Kostunicom u Beogradu, a posto se tu nasao i direktor „Zastave“ Zoran Radojevic, svi elementi za konstrukciju bili su na gomili. Novinare je trebalo samo zagolicati sa tri cinjenice: dolazio Tupanjac, bio kod Kostunice, prisustvovao i Zoran Radojevic.
GOLICANJE je, ocito, veoma uspelo sa stanovista unutrasnjeg politickog marketinga, a od koga je krenulo i ko ce biti na trenutnom politickom profitu, to je vec stara profana prica za ciju analizu ne treba mnogo mudrosti.
Uglavnom, ona je dobro „legla“ u trenutnoj borbi za glasove biraca, posebno zato sto se prosto zalepila za prethodnu vest o „Fijatovom“ otpisivanju veceg dela „Zastavinog“ duga. Naravno, i tu je, da corba bude gusca, udenuta uloga Branka Tupanjca, jer je, navodno, bas on izdejstvovao to otpisivanje – preko pomenutog cikaskog komsije, inace jednog od vlasnika „Fiata“, kao da se u svetu krupnog kapitala stvari zavrsavaju po srpskoj komsijskoj matrici „poslala me mama da joj pozajmite solju brasna“.
Kad je cuo sta se po Srbiji prica i pise, nas ugledni Amerikanac uzvratio je kratkim i jasnim odgovorom: „Nisam spasilac, a poseta nije kupovina“. Vise od toga ni rec nije mogao da mu iscupa nijedan novinar, ali su zato, posebno oni koji nisu hteli da ostanu samo na nivou senzacije, poceli da buskaju okolo, ne bi li saznali sta se zaista pricalo u kabinetu predsednika srpske Vlade.
Jedan od posrednih izvora bio je Miroslav Majkl Djordjevic, takodje bogati i ugledni Srbin u Americi, inace Tupanjcev kum i dobar prijatelj. Zabelezene su ove njegove reci: „Branko je vec imao velikih problema da ulaze ovde. Pokusao je u Srbiji i Crnoj Gori da napravi ozbiljne stvari, ali nije uspeo. Jednom prilikom rekao mi je – Miroslave, to su tamo sve lopovi. Mislio je na vlast i birokratiju. Ipak, u nekoliko navrata izdvojio je Vojislava Kostunicu kao postenog i tolerantnog coveka sa kojim moze da se razgovara“.
Kada je rec o nekom konkretnom potezu Branka Tupanjca prema „Zastavi“, Djordjevic tvrdi da u njegovom karakteru nije igranje uloge laznog mesije. „Koliko ja znam Branka, on voli da kontrolise citavu situaciju u poslu kojim se bavi. Ne verujem da bi dozvolio sebi da se, kad vec ne poznaje automobilsku industriju, okruzi strucnim ljudima koji se razumeju u to. A ja ne vidim da se okruzio“, rekao je Majkl Djordjevic.
BILO je i drugih „opaski“ iz zapadnog poslovnog sveta tipa „Tupanjac se ne bi obogatio da je glup da ulazi u takve avanture“ ili „kad je posao u pitanju, on ne priznaje patriotski popust s kojim racunaju provodadzije Zastave u Srbiji“.
U svakom slucaju, ma koji nivo (ne)ozbiljnosti ima sejanje nove nade i optimizma, u prici o dolasku „bogatog ujke“, bar je u verbalnom smislu lepse i za uvo prijemcivije vrteti plocu o ozbiljnom i uglednom milioneru, nego susretati se sa facama poput Malkolma Briklina i Stevana Pokrajca. Prvi je osvedoceni visestruki bankroter, a drugi, Kanadjanin „nase gore list“, najvisi domet u pokazivanju ozbiljnih namera prema „Zastavi“ imao je kada je pred ovdasnje novinare izbacio nogu sa – novom cipelom. Ako je i simbolika, isuvise je vulgarna.
Asocijaciju na onaj cuveni aforizam da kod nas godine mogu da bude susne ili kisne, ali sve su istorijske, prave nam izjave domace privredno-politicke elite da je za „Zastavu“ ova 2004. – prelomna. Naravno, bile su i prethodne, medjutim posto u njima nista nije ucinjeno, refren se po inerciji prenosi.
Sama konstatacija, u sustini jeste tacna. Sto se dalje odlaze nalazenje tzv. „strateskog partnera“, bice sve crnje i crnje. Ali, problem nije u strancima. Njihov je izbor, njihove su pare, a gadjanje u neke patriotske zice nasih bogatih ljudi po svetu ocito nema efekta, jer se i oni drze surovih zakona biznisa.
Vratimo li se epizodi sa Brankom Tupanjcem, odmah se namece opor utisak da je – ukoliko se i desila neka ozbiljna prica o „Zastavi“ – sve brze-bolje upotrebljeno za dnevnu politiku. To je, naravno, primer poslovnog diletantizma.
S druge strane, cini se da se u ulozi domacih pregovaraca pojavljuju amateri za poslovnu politiku i ekonomiju uopste, a sto se tice „Zastavinog“ menadzmenta (kako to gordo zvuci), izgleda da vazi poslovica u preradjenoj formi – traze partnera, a mole boga da ga ne nadju. Sta njima, direktorima, i sada licno fali? Nista!
