Beograđani, kao i stanovnici drugih velikih gradova na svetu, retko kad napuštaju svoju četvrt, ako to ne moraju. Parižani sa Monparnasa, na primer, nemaju šta da traže na desnoj obali Sene a za žitelje Menhetna, odlazak u NJu DŽersi preko Hadsona, isto je što i za mene otići preko Save na Novi Beograd.
„Idemo u grad“ kažemo mi sa Vračara, kada se uputimo na Slaviju kao da je to na kraj sveta, a ne odmah dole, ispod nas. A, što se tiče Julinog brda, svaka čast, ali u životu nisam bio tamo.
Sedim, tako, svako veče u maloj kafanici stotinak metara od kuće. Zove se „Konoba“ i toliko je mala da se u nju ne ulazi, već se oblači kao kaput. NJen vlasnik Dejan, poznatiji kao Deki, hvali se da mu svi gosti žive u krugu od trista metara, i da mu još niko nije bio sa Slavije. Zbog čega vam ovo pričam? Zbog kobasica sa senfom, eto zbog čega.
Negde sredinom 1956. kada se vi niste ni rodili, dragi mladi čitaoče „Vesti“, posle predugog posleratnog perioda sivila i gladi, u Beogradu se pojavilo zato doba, čudo neviđeno – prvi kiosci u kojima su mogle da se kupe kuvane viršle i kobasice.
Nekako u isto vreme, otvoren je i prvi takozvani „mlečni“ restoran, „Snežana“, na uglu Knez Mihailove i ulice 7. jula, u kojem ste nakon dugog čekanja u redu, mogli da kupite kiflu od belog brašna i jogurt, ako ste imali sreće da stignete na red pre nego što se rasproda. Možda niste znali, ali pecivo u obliku kifle izumeli su bečki pekari kao znak sećanja na polumesec sa turskih zastava ispod zidina grada Beča za vreme duge opsade. Prve beogradske kifle imaju za moju generaciju isti istorijski značaj kao i za Bečlije, ali neću o tome, već o kobasicama.
Posle vladavine menzi, koje su se eufeministički nazivale „restoranima društvene ishrane“ i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, zvani SMB, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci: Kad zrelo razmislim siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre.
Kioske je, inače, postavio PKB – Poljoprivredni kombinat Beograd, i nisu bili veći od trafike, a u njima su iznad dva kipuća lonca stajale stroge brkate tetkice u nebeskoplavim radnim haljinama i cipelama bez peta i prstiju, uvek namrštene, ko zna zbog čega, ljute na čitav svet. Kiosci su bili retki, svega njih tri ili četiri, a najpoznatiji onaj, u parkiću preko puta hotela „Moskva“ i drugi, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu. Tetkice su nekom vrstom mašica vadile vrele kobasice iz vode i polagale ih nežno kao u kolevku, među strane razrezane zemičke, a onda preko njih, posebnom kašikom, premazivale čudo neviđeno – žućkasti senf, koji smo probali prvi put u životu.
Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert – poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama.
A onda, i kiosci PKB-a i tetkice u njima i one tanke kobasice, kao da su propali u zemlju bez traga. Smenjivali su se periodi siromaštva i lažnog blagostanja; Beograd je danas preplavljen brzom hranom na svojim ulicama. Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd – LJubljana. Probali smo, tako, papreno mađarske, najbolje francuske i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim i nijedan dižonski senf, mutard, ili kako se već zvao, nije ni izbliza imao ukus onoga sa usana iz 1956.
Najzad, ovog proleća, vlasnik „Konobe“, Deki, kupio je sasvim slučajno kod nekog mesara u Zemunu kobasice zgodne da mu ih gosti grickaju uz pivo. „Šta misliš o njima?“ pitao me je prve večeri. Probao sam ravnodušno prvu kobasicu i sledio se: imala je isti ukus onih nekadašnjih iz kioska na autobuskoj stanici Studentski grad. Nisam mogao da verujem ustima. Ispričao sam mu sve o tajni kobasica kojih se sećala i Dekijeva generacija i on ih odmah nazva: PKB nostalgija.
Veoma jednostavna stvar, zagrizeš kobasicu sa senfom zažmuriš, a vreme ljubavi i siromaštva počne nežno da ti obmotava nepca i dušu.
Jedina nevolja je u tome što Deki ni za živu glavu neće da otkrije kod kog je mesara kupio kobasice. Taj mora da je čarobnjak.
