Prema informaciji upravo saopštenoj u Beogradu, Miroljub Taric iz Sidneja je clan novoosnovanog Poslovnog saveta Privredne komore Srbije za dijasporu. Taric i njegova porodica vode firmu ABB koja se bavi prometom nameštaja (jedna od velikih fabrika koje zastupaju je i „Simpo“).
Miroljub Taric nije prisustvovao osnivackoj sednici Poslovnog saveta.
– Nisam mogao. Sednica je trebalo da bude najpre u maju, a onda je pomerena za jul – upravo u dane kada je održavan Sajam nameštaja u Melburnu, najveci te vrste u Australiji, tako nešto nisam smeo da propustim. Na drugoj strani, ja razumem i organizatore, oni su, verovatno, zakazali sastanak usred tamošnjeg leta, jer se ocekivalo da ce dobar deo naših ljudi iz dijaspore biti u Srbiji u to vreme.
Sa ove udaljenosti, takode, veoma je znacajno pitanje: da li se isplati toliko put i trošak da bi se prisustvovalo jednoj sednici od par sati i onda selo na avion i – vratilo u Australiju.
• Da li to znaci da Vi ne možete da ucestvujete u ovom Savetu?
– Taman posla, želja mi je da pomognem koliko god znam i umem, pitanje je, medutim, kako rešavati problem komunikacije i ovakve fizicke udaljenosti. To, mislim, nije samo moj problem. Ja jesam najdalje, ali ni onima koji su daleko šest sati avionom iz Amerike, recimo, ili 10-15 sati autom iz Evrope, takode nije jednostavno. Dakle, najpre što treba da se uradi, jeste da nam se obezbede materijali da možemo da radimo i sa distance.
Taric kaže da pred ovu sednicu nije dobio nikakav radni materijal.
– Samo poziv. Ocekujem da nam sad pošalju, pre svega obrazloženje zamisli, pa program rada, posebno sa instrukcijama šta se ocekuje od nas, ali i sa detaljno preciziranim obavezama same Komore prema nama. Ovo govorim da ne bismo opet došli u situaciju kao i mnogo puta ranije, kada su preduzimani najcešce bezuspešni, pokušaji angažovanja stranog kapitala preko naših poslovnih ljudi u inostranstvu.
Važne stimulacije
Od posebne je važnosti i to šta država planira da stimuliše ovakve projekte, kaže Taric.
– U svetu postoji niz rešenja kako su vlade ulazile u ovakve projekte. Znam recimo, da su u južnoj Italiji, pri otvaranju fabrika nameštaja, uložili u taj posao deo sredstava Vlade namenjenih socijalnoj pomoci nezaposlenim. Racunali su da ce im tako bolje pomoci.
• Imate loša iskustva od ranije?
– Pre više godina radio sam u Južnoj Africi. Imali smo tamo uspeha i to se culo i kod kuce. Bili smo pozvani u Privrednu komoru na razgovore. Sve vreme tih razgovora ja sam imao utisak da su me zvali na prijem da caskamo, a ne da vidimo kako da bolje poslujemo sa inostranstvom. Mislim, lepo su nas primili, organizovali su posle i rucak, ali se na tome i završilo, kako sam se i pribojavao.
• Šta bi , dakle, trebalo da bude Vaš zadatak kao clana Saveta?
– Kao što rekoh, tek ocekujem uputstva šta se traži. U osnovi, rec o tome da se pomogne unošenju svežih investicija i time zapošljavanju u otadžbini.
• Da li je to jednostavno?
– Ma nije to nemoguce, ima mnogo firmi i pojedinaca koji bi našli svoj interes, problem je druge vrste. Ni ja, ni bilo ko drugi ko bi se tim bavio ne želi da se obruka i ispadne neozbiljan pred tim eventualnim ulagacima. Znate, ugled u stranoj zemlji se teško i sporo gradi, a lako se procerda.
• Gde je najveca opasnost?
– U garanciji države odnosno njenih insititucija da ce podržati naše napore i stati iza nas. Evo jednog primera. Joška Peto je vlasnik Pegar Furniture iz Kvinslenda, najveceg australijskog proizvodaca tapaciranog nameštaja. On je poreklom naš covek, inace moj prijatelj i poslovni partner. Normalno bi bilo da nas dvojica razgovaramo o tome kako da se tamo investira. Medutim, niti sam ja spreman da ga na to nagovaram, niti bi on bio spreman da se sam ili bilo kako, na takve stvari odluci, ukoliko ne bude siguran da se radi o ozbiljnim poslovima. Ja znam da on ima ideju da ulaže. Ali, budite sigurni da ce na prvi znak da je ponovo rec o „sistemu lako cemo“ – Joška lepo da se spakuje, prede srpsku granicu i naum zbog kog je doputovao ostvariti negde drugde.
Naš sagovornik istice da je neophodno i da clanovi Saveta raspolažu detaljnim informacijama o lokalnim propisima koji se odnose na ulaganja i ulagace – od starta pa sve do politike plata i doprinosa.
– Svako od nas treba da bude spreman da u svakom trenutku da odgovor na sijaset pitanja o zakonima koja ce da postavljaju potencijalni ulagaci. Ne kad dodu – eventualno – tamo, vec sad, pre nego što se uopšte odluce da o tome razmišljaju. Dakle, opet zato da bismo bili ozbiljni u celom poslu, moramo da savladamo i tu materiju, koliko god je bolje moguce. Pre toga treba da je dobijemo, naravno.
U nekom doglednom vremenu, moguce je organizovati i celu grupu poslovnih ljudi koja bi otputovala u Srbiju tamo na licu mesta iznela svoje ideje. Ponavljam, medutim, da je opet na državnim organima da ne dozvole da se mi, koji smo poveli te ljude, zajedno sa državom – ne obrukamo – porucuje Miroljub Taric.
