O. Đoković
Ako si srpskog roda, dođi u parisku “badnjak ulicu”, ulicu Simplon. Nanizani su zemljaci, nepregledan je red za ulazak u bogomolju, sve svoj do svoga, svi uz osmehe i u čestitanju i poštovanju pravoslavlja. Opet je potvrđeno da je Saborni hram Svetog Save u Parizu dijasporska matica, tu se sigurno osećamo, zato, badnjače, množio si nas i Božić najavio.
U tom danu ulicom Simplon prošlo je na hiljade zemljaka.
Gordana Radosavljević, zarazno dobro raspoložena, mnogo je lepo osetiti njenu pozitivnost. Na božićno okićenom stolu dominira mladosveža boja iznikle pšenice, a prijavljuje:
– Imam i buketiće drena, za vino, za zdravlje. Spremiću sutra česnicu, supu, sarmu, pečeno prase – za familiju, a za goste je drugi dan, dođe mi mnogo Francuza i Portugalaca. Meni je Božić najlepši praznik.
Važno je poštenje
Naspram Gordane je dvojac.
– Ja sam Bugarka, ime mi je Temenuška, što znači ljubičica. Ovo je moj Dragan, poreklom iz Obrenovca, harmonikaš, 50 godina živimo tamo i vamo, zajedno smo 23 godine – kaže Temenuška.
Zajedno dodaju:
– Vence, korpe, uvezane hrastove grančice, suvo voće i još mnogo šta donosimo na štand svakog Badnjeg dana. Zaradi se sitno. A želimo svima zdravlje, mir, sreću. Važno je poštenje, ne ogovarati, pomoći kome možeš.
Tu je i Slavica Burić, rodom iz Sremske Mitrovice, 45 godina žiteljka Pariza, nudi uvezane grančice badnjaka i slame, i kod nje ima pšenice, venčića, a svako malo po zraku zavitla srpskom trobojkom:
– Spremala sam ovo mesec dana. Veliki trud, slaba zarada. Ove zastavice? Da navijamo za Đokovića bilo gde da se nalazi. Ja nijednog drugog sportistu ne znam.
Cane iz Oplenca, Daliborka i Mišel iz Lapovo-Vareša, Ivan iz Ohrida, Perica iz Lebana.
– Gledaj ovo polje badnjaka! Lepota! Doneo sam ih iz Leskovca. Uvek dođem sedam dana pred Božić kako bi se ovi buketi aklimatizovali. De, napiši, svi smo za Putina – naiskap izusti Ivan.
Ispred Marije i Jelene piše Udruženje Kraguji, a njih dve su besprekorne domaćice, nude šumadijski čaj, kuvano vino, girice, slane pite, kafu, grickalice, kalendare, knjige, prilaze im brojni sa narudžbinom: “Jednu vruću.”
– Zatraži li neko i vruće pivo? – pitanje je.
Nasmejaše se:
– Ima ona narodna: ne dao ti Bog hladnu supu i vruće pivo.
Sveće i badnjaci
Evo poze za slikanje, akteri se opisuju kao grupa Kosovo, Šumadija, Srpska Krajina i Srbija, malo su rodbina, malo prijatelji:
– Prvulović, Vučković, Šabić, Petković, dečica su Pavle (5), Vladimir (8), Andrea (5), Milan (10) i Ana (15). Volimo Božić. Običaje smo doneli iz rodnog kraja. Biće sarme i pečenja, kao i uvek, što znači da imamo čvrst karakter, ne menjamo se i neka nas niko ne menja – ocena je ovih nasmejanih zemljaka.
U punom hramu odvija se večernje. Mladi vladika Justin drži predbožićnu besedu sa: “Verujte, volite, praštajte.” Vernici mu veruju. A u sali kod sveća – vatra živa, jeste da nije od badnjaka i nema “koliko varnica – toliko parica”, ali svako se prekrsti i pomisli želju.
Blizance Nikolu i Miloša (12) doveli tata Vladan (mama radi) i sestra Katarina (21), koja motri na braću dok prislužuju sveće i govori:
– Nekad su nemogući, a volim ih najviše na svetu.
Na izlazu iz crkve članice Kola srpskih sestara Božica, Zorica, Cveta, Suzana i Stanica svakom verniku uručuju patrijarhovu Poslanicu i badnjak.
– Ove godine ih nismo uvezivali, stigli su nam iz Srbije. Ne znamo tačno koliko, mislimo oko 5.000.
Lena (2,5) je u naručju tate Zaječarca Dejana Mladenovića, detence pruža ručice, naravno, uručuju joj badnjak.
Oko štanda Školskog centra “Jelena Anžujska” je pravo narodno veselje, svi u mislima na Kosovo i Metohiju, kako pomoći, kako im život olakšati? I, novčiće prikupljaju.
Uz badnjak – odmiče vreme, stižu trubači…. proključala ulica.
Na istom mestu dve decenije
SKD Izvor je čedo parohije Sv. Sava. Štand im prostran.
– Imamo svega, naravno posno. Evo, lignje se frigaju – sjaje se oči Aleksandre Marković, folklorašice rodom iz Bulonja.
Tu je i Dubravka Stijović, predsednica Izvora.
– Kod nas nema biranja posla, svako sve radi. Meni kokice idu od ruke. Ovaj naš štand traje 20 godina. Skupimo novac za naš fond, omogući nam darove za mališane na Kosovu i Metohiji.
Alžirac zna ćirilicu
Fares, mladi Alžirac, musliman, sam je došao u ulicu Simplon sa željom da prisustvuje srpskoj božićnoj radosti.
– Volim vaš narod, evo, oduševilo me vaše zajedništvo, sloga, veselje. Imam i badnjak. Ne, neću rakiju, ne pijem alkohol. Naučio sam ćirilicu. Radim na Očnoj klinici Rošild, pa kad prepoznam neko srpsko prezime, ja ga odmah na papirić napišem na ćirilici i pokažem nosiocu imena. Svi se iznenade, a ja srećan – monolog je simpatičnog Faresa.
Učite srpski
Dobrila Bošnjaković iz Beograda i Zlatiborskog okruga je zaželela da se slika za “Vesti”:
– Nastavnica sam francuskog, srpskog i ruskog jezika. Poručujem svima da neguju srpski jezik i kulturu. Ja ću posebno slaviti trećeg božićnog dana, krsna slava mi je Sveti Stefan.
Rakija se brzo hladi
Stolić okrugao, na stolu pravilno u krug poređane rakijske čašice.
– Dobra rakija, ali se brzo hladi, moramo je brzo popiti i naručivati dodatno – objašnjava ova vesela grupa i predstavlja se sa Taras Milošević i Saša Ristić (Pariz), Slađana Pezerović (Soko Banja), Robert Stanojević (selo Mološište kod Niša), Miloš Novaković (Bajina Bašta)…
Sve domaće
Štand Zorana Ivića, rodom iz Despotovca, deluje poput apoteke, kao de luks butik.
– Radim sa delikatesnim proizvodima, bavim se tartufarstvom i pčelarstvom. Sve je domaće proizvodnje, naša su vina, slatka od raznog voća, lekovi od pčela, kreme za lice, one da bore nestanu. Imam radnje u Romanvilu i Levaloa Le Pere, a zemljaci su mi nadahnuće – opis je Zoranov.
