Prvi pregalac na polju optimizma u državnom sektoru besumnje je Božidar đelić, majstor lepih vesti i panevropskih obećanja. Kad god se odnekud vrati, donese radost. Po njemu smo već u Evropskoj uniji, a ako nismo, samo što nismo! Za njim Evropa viče: Gde ste dosad!? Ne sme da pomoli nos u Briselu, a da mu ne dobace:
Gde se krijete lideri na Balkanu!?
Ne zna, prosto, šta da odgovori…
Državni čarobnjak van konkurencije Mlađan Dinkić smislio je najnoviji patent za narod – kredit – koji se sam vraća, a u toku je i ekonomska diplomatija…
Najzad, da pomenemo u mislima našim i Nenada čanka, viteza državnog ustrojstva i harmoničnog razvoja Beogradskog pašaluka, u kome trenutno živimo Boris Tadić, radnici iz Lapova i ja, pored buduće rafinerije u Smederevu. Po čanku, Vojvodina i Kosmet se podrazumevaju kao posebnosti, ali i ostatak tzv. Srbije trebalo bi podeliti na još tri-četiri pokrajine, kako bi se znalo gde su čiji novci.
Svaka od tih pokrajina harmonično bi se razvijala o sopstvenom trošku, dok bi na atribute državnosti ipak morala da čeka do daljeg. A onda, jednoga dana, vidim na TV kako čanak sa ašovom u ruci simbolički postavlja kamen temeljac za konzulat Vojvodine u pokrajini Šumadija.
Verko Stevanović aplaudira!
Tek tada bi dobrosusedski odnosi procvetali, možda bismo tek tada bili zajedno, a ne kao danas – Šutanovac u NATO-u, čeda Jovanović stisnut Ustavom, a Jeremić vojno neutralan!
Pošto će sve biti onako kako nam kažu tamo Gde Treba, uzalud je lupati glavu sopstvenim pretpostavkama sopstvene budućnosti. Biće zabavnije da popričamo, kratko i koliko mi iskustvo u diplomatskoj službi dozvoljava, o tzv. ekonomskoj diplomatiji koja se nudi kao jedno od rešenja za izjedajuću besparicu i neizvesnu sutrašnjicu.
Ekonomska diplomatija je, čini se, fina dosetka. Usuđujem se, dakle, da ponovim: ekonomska diplomatija, kao zaseban sektor u današnjim srpskim političko-društveno-ekonomsko-finansijsko-pravnim okolnostima, apsolutna je nepotrebna.
Problem investiranja u Srbiju nije napolju nego u Srbiji. Problem bezbednosti investicija nije napolju nego u Srbiji. Problem netransparentnosti u privrednim aktivnostima i bankarskom poslovanju nije napolju nego u Srbiji. Problem inercije u privrednoj razmeni (spoljna trgovina, ekonomska kooperacija) nije napolju nego u Srbiji. Problem visokog stepena korupcije nije napolju (ima je i tamo) nego u Srbiji… I šta će raditi novi, mladi, poletni ekonomski diplomati koji su već iznajmili stanove po inostranstvu i upisali decu u školu? Na šta će proćerdati svoj entuzijazam? Doprineće blagovremenom ekonomskom pozicioniranju Srbije u eri globalizacije!? Koješta…
(Da budem do kraja iskren, nije mi previše žao tih novih diplomata – imaju oni leđa svojih rođaka, političkih partija i interesnih grupa; neka sila će im pomoći da opstanu u inostranstvu i bez učinka, ili će im se već naći nešto drugo. Propasti neće, čim su izabrani).
U diplomatiji, naročito ekonomskoj, nije otmeno, a još manje je korisno lagati. Upravo obrnuto, veoma je opasno. Druga strana uglavnom već sve zna. A pitali su me, u Australiji, na primer, upravo ono u čemu vam je iskren odgovor loš saveznik.
Prvo su pitali o stepenu korupcije, o bezbednosti investicija, o funkciji pravne države i čvrstini njenog delovanja, o transparentnosti poslovanja, o nelojalnoj konkurenciji, itd. To su me pitali predstavnici australijskih privrednih asocijacija i komora, AUSTRADE i drugih. A naši ljudi iz rasejanja, uspešni poslovni ljudi srpskog porekla i dobrih namera, nisu me pitali ništa. Odgovore su unapred znali.
I istinu.
Poneko bi otvoreno rekao: tamo, u Srbiji, još nije vreme za poslovni rizik ili „kako ću ja odavde, sa 18.000 kilometara, da se nosim s Miškovićem?“
Kod Australijanaca sam se šest i po godina vadio ovejanom pričom o porođajnim mukama tranzicije u celom bivšem Istočnom bloku, o uspostavljanju pravne države u Srbiji na čvrstim temeljima posle demokratskih promena, i tako dalje, a oni su se učtivo trudili da ne pokažu da mi ne veruju.
Držao sam se kao Milo đukanović: govorio sam istinu, a da nisam ni trepnuo!
Ali šta može ekonomski diplomata kada mu se, recimo, dogodi ovakav slučaj?
Preko prijatelja advokata, izbeglice iz Dubrovnika, upoznao sam u Adelaidi veoma imućnog Grka, vlasnika desetak turističkih agencija, i namah smo se sprijateljili. (Mislio sam da je i to kako nas Grci vole još jedan srpski nekritički mit, ali nije. Grci, barem oni prekomorski, zaista nas vole, reklo bi se bez ikakvih razloga!). Elem, moj Kostas i ja počeli smo da maštamo o njegovom centru za Balkan u Srbiji za nautički, manastirski, banjski i planinarski turizam. Priča je bila ozbiljna: Kostas je izračunao da su usluge i radna snaga u Srbiji jeftiniji nego u okruženju, a geografski položaj idealan. Može se, dakle, računati na profit…
Poslao sam hitan telegram u zemlju i posle nekoliko dana usledio je odgovor iz Privredne komore Srbije: neka se Grk obrati firmi „Family tours“ na Novom Beogradu, pa neka popričaju!?
Drugi slučaj.
Starački domovi u Australiji su unosan posao. Grupa dobrostojećih ljudi srpskog porekla iz Sidneja i Melburna, koja tamo već drži neke domove, zainteresovala se da li je i u Srbiji to moguće i da li je i Matica zainteresovana?
Kako da ne, odgovoreno mi je promptno iz Ministarstva zdravlja. Kad sam, međutim, zatražio propozicije iz zemlje, zakonsku regulativu, uslove, da ih predočim zainteresovanima, stigao je savet da ja lično, iz Kanbere, telefonom pozovem neku ženu sa Banovog brda, koja je prva otvorila privatni starački dom, pa da se kod nje raspitam o uslovima i njenim iskustvima…!?
Ovo su samo dva mala (ima još) bizarna primera kako izgleda naša ekonomska diplomatija u praksi.
I kako može izgledati diplomatija, posebno ekonomska, kada danas ugledni privrednik, direktor Beogradskog sajma Snežana Miljanić, tada generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova SCG, nije odgovorila ni na jedan od 23 političko-poslovna upita Ambasade SCG u Australiji!
