Doktor Velimir Mihailović rođen je 30.11.1924. u Klenku. Završio je Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a 1946. upisuje studije medicine u Zagrebu. Nakon završetka studija stažira u Vukovarskoj bolnici gde ostaje sve do penzionisanja 1991. godine. Bio je prvi specijalista pedijatrije u Vukovaru. Stotinak doktora je prošlo staž pod njegovim mentorstvom, a smatran je omiljenim dečijim lekarom u Vukovaru i Borovu naselju u kojem je živeo.
Od 2010. godine pisao je i pesme sve dok se nije razbolio 2014. Svoju prvu zbirku poezije objavio je 2016. godine pod naslovom „Pjesme tuge i smirenja“. Doktora Velju smo posetili u njegovom domu u Borovu naselju 2015. godine, a priča je objavljena u časopisu Izvor Zajedničkog veća opština broj 117. Umesto klasičnog In memoriama obajvićemo na ovom mestu ponovo tu reportažu.
Omiljeni borovski pedijatar
Za ovaj tekst i ne treba puno sagovornika. Da pitate bilo koga ko je u Borovu naselju bio roditelj šezdesetih, sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka, svi će vam reći isto. Doktor Velimir – Veljo Mihailović bio je najbolji i najomiljeniji pedijatar kojeg su Vukovar i Borovo ikad imali. I to je zaista tako. Doktora Velju svi pamte i svako ko je bar jednom odveo svoje dete kod njega doživeo je i zapamtio neku anegdotu.
Najčešće je to bilo na način da brižnoj majci uzme mališana iz ruku, uhvati ga za noge i okrene naopačke i kaže nešto u smislu: „Ma neće mu ništa biti gospođo, nije igračka da se pokida“. Nekonvencionalan u svakom smislu. Od jednostavnih medicinskih saveta koje su svi lako pamtili pa do načina uspostavljanja komunikacije sa roditeljima i decom na ovaj, šaljiv, ali za mlade i neiskusne roditelje veoma edukativan način. Čika Veljo je oduvek bio zafrkant.
I baš se nedavno na jednoj Fejsbuk stranici koja okuplja sadašnje i bivše stanovnike Borova naselja pojavila slika danas devedesetogodišnjeg doktora Velje. Fotografija je prikupila stotinu „lajkova“ i mnoštvo komentara u kojima su se mnogi prisetili svojih susreta i iskustava sa njim. Mnogi su i odahnuli, jer ga nisu dugo videli u Borovu pa su se pitali šta li je sa njim. Upravo iz svih ovih razloga odlučili smo da posetimo čika Velju na njegovoj borovskoj adresi, da malo popričamo i da mu posvetimo ovih nekoliko redaka u našem časopisu.
Do skoro je bio u svom stanu u Zagrebu kako bi bio bliže svojoj porodici koja tamo živi, a upravo se nedavno sa prvim prolećnim danima vratio u svoje Borovo u kojem će neko vreme i ostati. Odmah da kažemo, u njegovom društvu je još uvek jako veselo. Zadovoljan je što smo došli, iako mu ni u Borovu ne fali pažnje, jer ga svakodnevno posećuju i paze brojni prijatelji koje je ovde tokom godina stekao.
Prošao „sito i rešeto“
Sat vremena provedenih sa njim predstavljaju puno iskrenog smeha, uspomena i po neku suzu koju mu najčešće izaziva trenutak kada ne može da se priseti neke reči. Naime, čika Veljo je prošle godine doživeo moždani udar nakon kojeg otežano priča što je za brbljivca kakav je bio ponekad izuzetno teško. Bez obzira na to, svaku neizgovorenu reč zameni mimikom i gestama pa sporazumevanje sa ovim dobrim čovekom ne predstavlja nikakav problem. Psovke i dalje, kao nekad, sipa kao iz rukava.
– Ja sam bio vagabundo. Prošao sam sito i rešeto. Majka mi je bila iz Ivanić grada, a otac željezničar iz Niša. Rođen sam u Klenku, a posle smo se stalno selili. Živeli smo i u Zagrebu, Negoslavcima, Inđiji i mnogim drugim mestima. Išao sam u čuvenu gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a Medicinski fakultet sam završio u Zagrebu. Nakon toga sam živeo u Borovu i radio u Vukovarskoj bolnici, a uporedo sa tim sam privatno radio kao pedijatar kod mene kući. Proveo sam godinu dana i u Libiji gde sam radio kao doktor – kratko će doktor Veljo o svom dugom i sadržajnom životu.
Nakon toga vodi nas u sobu gde mu je nekada bila ordinacija na čijim zidovima još uvek žive mnogobrojne uspomene. Tu su fotografije, diplome, priznanja, ordeni za rad, za zasluge, a neki i za životno delo. Tu su i tri lekarske diplome, jedna njegova, druga od pokojne supruge Helene, a treća od ćerke koja je krenula njihovim stopama. Na jednom od priznanja piše da je primarijus Velimir Mihailović bio utemeljitelj dečijeg odeljenja vukovarske bolnice 1963. godine, dakle pre više od pet decenija.
– Eto ti, vidiš, nisam ja bio p… dim – kratko će, uz smeh, i u svom prepoznatljivom stilu doktor Veljo.
Bezobrazan, jednostavan, iskren, genijalan – sve je to ono što čika Velju i dalje čini kultnom ličnosti Borova naselja. Danas su takvi lekari retkost, a ko zna možda bi doktora Velju danas proglasili i za ludaka i napasnika što decu hvata za noge i okreće naglavačke. U svakom slučaju, ako je još igde sačuvan onaj stari duh ovog radničkog mesta kojeg se sećaju starije generacije, onda je to u ovom čoveku.
Doktor sa dušom pesnika
Pored fotografija i ordenja, doktor Veljo nam je pokazao i neke od svojih pesama koje je počeo da piše kada mu je preminula supruga. Jednu od njih izdvojićemo i ovde, a stihove koje ćete pročitati u originalu su napisani na glagoljici koju je učio u Karlovačkoj gimnaziji pre više od sedamdeset godina.
Mogu sada reći da mnoga ljeta
za mene su prošla, da sam sretan u životu bio
godine su davne a da nisam znao da sva djela moja
spomen vremena su
kojem darivan sam bio
i sve neka teče i dani nek se broje
u knjige neke spomenare
i kad se neko sjeti
uzdahom snenim
da spoznat znade
da samo djela ostaju
a mi kao da smo bilo prisutni
u prolazu
The post Umesto In memoriama: Mala priča o velikom doktoru appeared first on srbi hr.
