Da li su skladne porodice odavno izumrle? Svedoci su neprijatni, jer tvrde da je najcešca muzika iza naših vrata: galama, cika i vriska. Srpski domacin, izgleda, najslade spava kad ukucanima nadahnuto i prakticno objasni kako je on bog i batina. Poslednjih petnćstak godina coveka prosto podilazi jeza od svakodnevnih opisa obicnih dana u životu neke obicne porodice. Crne hronike to potvrduju toliko da se namece pitanje: da li je iko ovde ostao normalan i da li je ono što se nekad zvalo porodicnom harmonijom nacisto isparilo i pretvorilo se u zanimljivo štivo opisano u sve manje traženoj, a nekad popularnoj ediciji ljubavnih vikend romana. Ozbiljni pisci nikad nisu mogli da profitiraju pišuci o necem tako banalnom, kao što bi bila storija o srecnoj porodici. Ima li, kod nas, još takvih?
Porodica Pešic živi na cetvrtom spratu u jednom od solitera na Banjici (beogradsko naselje). Tri generacije žive u trosobnom stanu. đurdevka i Zoran imaju dvoje dece: sedamnćstogodišnju Jelenu i dvadesetjednogodišnjeg Milana. Žive sa Zoranovim roditeljima, Nadom i Jovanom, vitalnim sedamdesetogodišnjacima. Vec dvadeset tri godine žive zajedno. Pre nego što su dobili ovaj stan, pocetkom devedesetih, dvanćst godina su svi živeli u jednoiposobnom stanu, u naselju Braca Jerkovic.
Navika
„Tu smo nekako uspeli da organizujemo život, ali je stan bio pretrpan nameštajem. To je postao veliki problem kada su deca prohodala. Cesto su razbijala kolena ili glavu udarajuci u poneki deo nameštaja. Ipak, koliko god da zvuci ludo, cesto kažemo da nam je tamo bilo lepše. Komšiluk je bio drugaciji, ljudi su se više družili. Vrata nikada nismo zakljucavali. Sada kada komšija zazvoni, znamo da mu nešto treba“, prica đurdevka, koju skraceno zovu đurda. Ima cetrdeset šest godina i dvadeset pet godina radnog staža. Radi u projektnom birou „Elektroistoka“, kao elektrotehnicar na poslovima projektovanja.
Naša sagovornica kaže da je citavog života želela veliku porodicu i nije imala ništa protiv da od udaje živi sa roditeljima svog supruga, koji su je od pocetka lepo prihvatili. Imala je teško detinjstvo. Otac joj je umro kada joj je bilo tri godine. Majka je bila tekstilna radnica, uglavnom sa minimalnim primanjima. Bile su podstanarke. Za dvanćst godina promenile su trinćst stanova. „Cesto se dogadalo da nismo imale novac ni za najosnovnije stvari. Školovala me je opština, dobila sam stipendiju ‘Titovog fonda’. Osetila sam vecu bedu nego što je sada“, prica živahna i prijatna gospoda Pešic.
Njen suprug Zoran radi u veletrgovini lekovima „Temedifarm“, vec dvadesetak godina. Kaže: „Mogli smo da živimo odvojeno od mojih roditelja, ali kad se ta prilika ukazala, vec je bilo kasno. Toliko smo se navikli jedni na druge, da bi rastanak svima teško pao. Svesni smo da bi po nekim civilizacijskim standardima bilo normalno da svako dete ima svoju sobu, pogotovo jer je rec o mladim ljudima razlicitog pola. Ali, tako je kako je.“
đurda i Zoran su odgovorni i vredni ljudi. Društvena kriza ih je naterala da se ponašaju kao da su po tom pitanju spremni da obore rekord. Pored redovnog posla, još na pocetku braka poceli su da rade dodatne poslove. Zoran je fotografisao na svadbama, ili su se oboje javljali na oglase i krecili stanove.
Preduzimljivost
Sada nerado pricaju o svojim preduzimljivostima jer je vlada objavila rat ljudima u sivoj ekonomiji. Za naše uslove oni dobro zaraduju na svojim radnim mestima, zajedno oko trideset hiljada dinara, ali njihovo šestoclano domacinstvo dnevno troši izmedu dvadeset i trideset maraka na najosnovnije dnevne potrepštine, ne racunajuci meso. Novac od plate odlazi na hranu.
Ovaj par se ne stidi nijednog posla. đurdine kolege na poslu su, recimo, znale da ona na pijaci prodaje kolace koje sama pravi. A pravi ih sjajno. Potražnja je bila dobra, ali je đurda u nekom trenutku odustala, jer joj se nije isplatilo. Nije zabušavala, pravila ih je jednako kvalitetno kao i za porodicu. I ona i suprug su postali strucnjaci za rad na racunarima. Nisu pohadali nikakav kurs, samouki su: „Kupila sam knjige i ucili smo nocu. Snalazimo se kako znamo e da bismo preživeli. Svesni smo da je najgore kukati, a ništa ne preduzimati.“
Njihov uobicajeni radni dan izgleda ovako: đurda ustaje u cetiri i trideset, a Zoran u pet sati. Ona stalno radi pre, a on posle podne. Vidaju se tek uvece, ali i tada rade sve do dvadeset tri sata. Ako ništa drugo, đurda popravlja ili šije garderobu ukucanima. Radnim danima spavaju u proseku oko cetiri do pet sati, a vikendom do osam.
Evo i rezultata. Imali su auto, ali su ga prodali kada je njihov sin upisao Višu elektrotehnicku školu – smer za rad na racunarima. Kupili su mu kompjuter. „Sve što imamo steceno je pre devedesete godine. Od tada ništa novo nije kupljeno, a bela tehnika se vec uveliko kvari.“ Na srecu, Zoran ume svaki kvar da popravi, ali štošta i da napravi. Recimo, metalnu konstrukciju na terasi (vario je sam uz đurdinu pomoc) i lamperiju u stanu.
U poslednjih pet godina, tek su ove godine uspeli sebi da priušte godišnji odmor. Imali su novca za najjeftiniji aranžman, što znaci za seoski turizam. Bili su gosti jedne porodice u Kosjericu. Divno su se proveli.
Odricanja
I još o rezultatima. đurda ide kod frizera samo kad mora. Rado se secaju izlazaka u pozorište i bioskop. Godinama, od mnogobrojnih obaveza ne stižu ni da privire u hramove kulture. „Osim najosnovnijih potrepština, sebi ne kupujem ništa. Oblaci me drugarica koja živi u Minhenu. Dode jedanput godišnje sa mnogo poklona. Ovog leta je naša cerka kod nje provela tri nedelje. Sve troškove je snosila moja prijateljica. Sin nažalost godinama nigde nije imao priliku da ode na letovanje. Na srecu, deca nisu zahtevna što se garderobe tice. Ne smeta im što je uglavnom kupujem na tezgama. „Nas je mnogo i mašina za veš stalno radi. Mesecno trošimo izmedu šest i osam kilograma praška. O šamponima i ostalim sredstvima za higijenu da ne govorim. Ali, tu su cekovi kao spas.“
Od novca dobijenog na vencanju, Pešici su kupili mali plac blizu Beograda. To je za penzionisanog mehanicara Jovana pravo uživanje. Svakodnevno je tamo, brine o bašti i vocnjaku. đurdina svekrva Nada radnim danima kuva i brine da sve bude cisto i u redu. Na pitanje da li su stešnjeni i da li su ponekad žrtve nervoze mladih ukucana kažu: „Cim je neko od njih u takvom raspoloženju, obilazimo ga u širokom luku. Tek kad nervoza prode, razgovaramo ili ukazujemo na eventualnu grešku. Nismo stešnjeni, ima dovoljno slobode ako covek coveka razume. Slobode nema kad nema razumevanja.“
U kuci o finansijama brine Zoran. Otac ga je ovlastio da podiže njegovu penziju. Odnos prema novcu u ovoj porodici je vrlo liberalan. Niko nema džeparac. Svi uzimaju koliko im treba dok novca ima. Pešici kategoricno odbacuju mogucnost da je bilo ko od njih gazda u kuci. Sve važne odluke donose zajednicki. Poslovi se ne dele na ženske i muške. Niko nije privilegovan.
Najstariji ukucani su, zbog svega što nam se dešava, zabrinuti za buducnost svoje dece i unuka. Sa setom se secaju kako se nekad lepo živelo. Kad su samo od jedne plate mogli da kupe „ficu“. Svakog vikenda su nekud putovali na izlet i išli na letovanja.
Bespomocnost
I Zoran je tužan zbog svoje bespomocnosti, što svoje najbolje godine nije iskoristio da nešto ozbiljnije stvori. „Želeo sam da svojoj porodici sagradim kucu, želeo sam da svojoj deci više priuštim, želeo sam da putujem. Nažalost, sve se svelo na borbu za puko preživljavanje. To je deprimirajuce. Toliko radimo a postižemo minimum.“ Kada se sve sumira, uspeli su da im makar ishrana bude kvalitetna i da deca ne zaostaju za svojim drugarima što se mogucnosti za izlaske i garderobe tice. „Ja ne kukam. Brige se zaborave kad se svi okupimo za stolom i raspricamo. Ima dogodovština, nikad nije dosadno. Srce mi je onda puno.“
Možda je jedan od razloga što razmirice u ovoj porodici nisu ceste zato što svaka generacija u svojoj sobi poseduje po jedan televizor. Deci je njihov poklonila baka iz Požarevca dok najstariji Pešici imaju svoj koji su dobili na poklon za 25-godišnjicu braka. Još uvek radi, iako ce oni za cetiri godine proslaviti 50-godišnjicu zajednickog života.
O linijama sukoba i slatkim osvetama najotvorenije govori Jelena. „Skoro je nemoguce da telefoniram a da niko ne sluša. Najradoznalija je baka a loše cuje, pa onda pridikuje i komentariše. Ili kad ucim a oni puste Drugi dnevnik do daske. Naše sobe su jedna pored druge. Zidovi su tanki i sve se cuje. E onda reagujem zavisno od raspoloženja. Ili ih lepo zamolim da smanje ton ili uzvracam udarac. Odvrnem muziku do daske“, prica kroz dobrocudni osmeh Jelena.
Bez obzira što dele sobu, Jelena i Milan su odlicni daci. Jelena ide u Dvanćstu beogradsku gimnaziju, na trecoj je godini. Milan završava Višu elektrotehnicku školu. Ne izbacuju jedno drugo iz sobe kad im dodu prijatelji. Milan povremeno emigrira u sobu kod deke i bake jer voli da uci naglas. Kaže da se sa njima ponekad spori jer im smeta glasna muzika i njegova (ne)religijska ubedenja. „Ja sam ateista, primecujem da se to mnogim ljudima ne svida.“
Buducnost
Brat i sestra ponosno isticu da ne vole sve što vole mladi. Ne vole stil života koji propagira Televizija Pink, ali ni onaj koji propagira MTV. Dosta im je ljudi „koji ne mogu, a hteli bi da se razlikuju od drugih“. Nisu šminkeri i ne vole fensi mesta. „Bitno nam je društvo, a gde cemo da budemo – to je manje važno.“ Ne izlaze cesto, najviše dva puta nedeljno. Oboje bi voleli da ostanu u zemlji. Kad diplomira, Milan sebe vidi kao sistem-administratora u nekoj vecoj firmi, a Jelena bi volela da bude profesor u nekom institutu za strane jezike i da putovanja budu sastavni deo njenog posla.
Ovi mladi ljudi su pre svega skromni, možda su prerano sazreli: „Primecujemo koliko se roditelji muce a cesto i žrtvuju da bi nama bilo bolje. Oni bukvalno toliko ulažu u našu buducnost da na sebe skoro ne misle.“
Onoliko koliko je đurda ceznula za velikom porodicom, njena deca ceznu za osamostaljivanjem. Na pitanje da li bi živeli zajedno sa roditeljima kad stvore vlastitu porodicu odgovaraju uglas: „Nikad! Želeli bismo da ih što cešce vidamo, ali je odvojeni život komotniji.“
Svi clanovi familije isticu da su zadovoljni i smatraju privilegijom to što im se cini da su posle svih teškoca ostali normalni. Neobicni su po tome što su uspeli da sacuvaju obicnost. Dražesni život na Balkanu nije se pretvorio u izgovor za nedostatak ljubavi. Oni su školski primer da kriza ne mora uvek da bude nepovoljna. Za razliku od mnogih drugih oni su postali tolerantniji, proširili su svoje mogucnosti za adaptaciju, razvili zdrave mehanizme odbrane i iz društvenog pakla izašli kao zdrave licnosti.
