Ničija sklonost prema umetnosti nije slučajnost, već, već kako se obično definiše – suptilna veza gena i Božijeg dara… Od njega to ne iznanađuje, jer je sin poznatih slikara Cvetka Lainovića i Zorke Cerović.
Nikola Lainović više od pola života proveo je instranstvu. Posle studija u Beogradu, 1991. godine, otišao je u Firencu, gde je godinama živeo. Njegovo kreativno usmerenje razlikuje se od pozvanja njegovih roditelja i ima drugačiju specifiku.
„Ja sam oduvek crtao, i kao mali. Terali su me, pogotovo tata, da crtam stalno, imao sam talenta i to sam znao da radim. Kada sam studirao, tada nisam crtao…A kada sam otišao u Firencu, jednostavno sam morao da se upitam šta ja to umem da radim bolje od ostalih…onda sam opet počeo da crtam i to se, na svu sreću, probilo. Ušao sam u firmu koja proizvodi majice i jednostavno sam počeo da crtam majice, brašom, i posle smo ih štampali“, kaže Nikola za RTS.
Susret sa budućom suprugom, iz voljene Italije preselio ga je u Minhen, gde gotovo 18 godina živi sa porodicom, pronašavši novi izazov u poslu. 2001. godine pobedio je na konkursu za najboljeg ilustratora za udžbenike nemačkog jezika za strance i dobio ozbiljan angažman od izdavača Langenšajd. Ubrzo ulazi i u lavirint reklame. Radi za nemačke agencije, ali neizostaju ni agencijske ponude iz Srbije. Rado ih prihvata, tako da se iza mnogih reklama koje viđamo na programu krije Nikolin rad.
„Reklamna agencija smisli neku priču, pošalje mi je i ja to nacrtam. To su u stvari, kratki stripovi, kratke scenografije. To posle pokažu klijentu, oni se odluče i tada snimaju. To je jeftinija varijanta, nego da traži statiste, sredi enterijer, eksterijer, to je onda jako skupa varijanta. Ja sam prvi korak, pa onda ide snimanje reklama“, objašnjava Nikola.
Atraktivna profesija obezbeđuje mu egzistenciju, ali prema crtanju oseća i strast. I baš kao i Cvetko koji za života, ni jednog prijatelja nije ostavio bez portreta, tako i Nikola, sjajan portretista, u tome vidi neopisivo zadovoljstvo.
„To baš volim da uradim, i drago je ljudima kada ih nacrtam i to je jedino što mogu da kažem da vuče ka toj umetničkoj liniji“, iskren je Nikola.
Omiljena literatura mu je naučna fantastika.
„Na to me tata navukao, njemu je to bila omiljena literatura, oduvek sam bio fan…knjige, filmovi, čak i muzika koju slušam…moj san je da putujem galaksijom“, kaže Nikola.
Slobodouman i svoj, fizičke sličnosti sa ocem i karakterom majke, Nikola je u svojoj ličnosti zadržao jarke obrise beogradskog osnovca škole „Ivo Andrić“ i temperamentnog tinejdžera 12. beogradske gimnazije. Iz braka sa Nemicom Lizom ima sedamnaestogodišnju Sofiju i trinaestogodišnjeg Filipa koji perfektno govore srpski jezik i imaju afinitet prema umetnosti.
„Ona crta fenomalno, radila je portrete svojih drugarica…zna da peva, svira, da igra, još je i đak generacije. Filip je više sportista, mada ima talenta, svira klavir i gitaru, crta dosta dobro“, o deci govori Nikola Lainović.
Učestali dolasci u Srbiju nisu ostavili prostora nostalgiji. Ipak nedostaje ono što je nemoguće bilo poneti sa sobom.
„Ovde su moji drugovi, ovo je moj grad. Nedostaje ova živost Beograda, ludilo. haos…ova energija Beograda mi nedostaje…to sam video samo u Njujorku i nigde drugde“, kaže Nikola.
Da li bi mogao da zamisli da se vrati u Srbiju i ovde nastavi život?
„Da, sigurno da, kada bi moglo tehnički da se to uradi, da! Da radim za Nemce, a živim ovde, definitivno da. Jer volim ovaj grad“, iskren je Nikola.
