Kad je Vaso Kalanj, nakon odluke da se vrati iz izbeglištva, sa stvarima natovarenim na kamion, stigao pred svoju obnovljenu kuću u selu Bjelina, zaseok Kalanjeva Draga, naišao je na provaljena vrata. Brava je bila razvaljena, štok na vratima sobe u kući izbijen, a vodokotlić u kupatilu izbačen napolje. Iz kuće ništa nije bilo ukradneo pa je Vaso zaključio da je to samo opomena šta bi sve tek moglo da mu se dogodi ako se odmah ne vrati u Srbiju.
Kuća je nedavno devastirana i Marku ćaliću u selu Brgud, zaseok ćalići. Na njoj su razvaljena vrata, a ukradeni bojler, tuš i električni sat. Razvaljena su i vrata na kući Save Zorića iz Kožlovca. Svi prekidači u kući su uništeni.
Milanko Vasilj iz sela Medviđa čiji su zaseoci raštrkani po retkim uzvišenjima kamenite Bukovice u Dalmaciji, ne može da se useli u svoju obnovljenu kuću, jer je odmah po obnovi uništena. Neko je sa nje skinuo i odneo sva vrata i prozore. Gotovo sve prostorije u kući su pretvorene u javni klozet. Prazna je i kutija koja po kući razvodi električne instalacije. Razbijeno je električno zvono, a zidovi u sobama i kuhinji ispisani pretećim parolama: „Koštat će te“, „Platit ćeš za sve“. Na jednom od zidova je nacrtano i veliko slovo „U“ s krstićem u sredini.
Uzaludne prijave policiji
Braći Šarić, Peri i Mirku iz sela Vukšić u voćnjaku je posečeno 10 stabala bajama, starih oko 50 godina, 15 stabala trešnje i 20 stabala smokve. Uzurpirano im je hektar i po zemlje, a u njihovim starim kućama neko je smestio seno i kokoške. Svi ovi napadi, uzurpacije, krađe i provokacije prijavljeni su policiji, ali počinioci krivičnih dela još nisu pronađeni.
Milanko je prvi odlučio da se vrati u svoje selo sa 57 srpskih domaćinstava koliko ih je tamo pre rata otprilike bilo. Međutim, veliko je pitanje hoće li nakon ovog haračenja po Milenkovoj imovini još iko od njegovih zemljaka tamo hteti da se vrati.
– Ovo je poruka pre svega onima koji su isto kao i ja podneli zahtev za obnovu svoje uništene imovine, te ostalim izbeglim Srbima, bez obzira jesu li iz Bukovice, Ravnih Kotara, Like, Korduna, Banije… Na mojoj kući i u njoj, napisno je i ucrtano, šta i njih čeka. Lukava je to taktika do srži pokvarenih ljudi. ‘Ajde ako je neko nešto ukrao, krade se svuda po svetu, krade uostalom i sirotinja koja nema šta da jede, pa je i ovde takvih, ali toliko godina posle rata, razbijanje po nečijoj kući samo zbog toga da bi nekome zlo naneo, ipak ne može da bude samo posledica nečije zlovolje, i samo mržnje kao takve, već se u ovom slučaju radi, duboko sam ubeđen u to, o taktici i strategiji jedne politike koja hoće i na taj način da smanji broj Srba u Hrvatskoj. Udaraju nas sa svih strana, gde stignu. Onima koji su se vratili, ako su već vratili kuće, a u većini su vraćene, neće da daju natrag zemlju. Onima koji su podneli zahtev za obnovu, ili nisu odoborili kategoriju koju su trebali, ili ako su im već obnovili kuće one, kao što je slučaj sa mojom, ponovo postaju ruševine – ispoveda se Milenko.
Teške trenutke Milanko ovih dana preživljava i zbog toga što je sam. Prošle godine mu je umrla supruga Pera, a voleo bi i da ga deca što češće obilaze – Branka, Jadranka, Jovica i Veselka. Međutim, i oni imaju svoje porodice i puno obaveza.
Setivši se nekih Nemaca i Engleza, penzionera, koji su nedavno obilazili Bukovicu da vide gde bi kupili kuću kakva je Milenkova, čak i goru od nje, svu u ritama, još u ruševinama i neobnovljenu, ovom stasitom 70-godišnjaku se vratio blagi osmeh na lice. Ali ne zbog Nemaca i Engleza kao takvih već zbog jedne rečenice o kojoj nikad ranije nije razmišljao:
– Ako su oni tako sigurni da će ovde da im bude lepo, zašto do takvog zaključka i moja deca ne bi došla? Makar kad odu u penziju jer će onda ovde i njihova deca da dolaze, a naša dedovina će uvek ostati naša. Ali, uz jedan preduslov – da u Hrvatskoj budemo ravnopravni makar sa Nemcima i Englezima.
