General Dragoljub Ojdanic, prvi od haških optuženika, koji se posle donošenja zakona prvi odlucio da se odazove pozivu Saveznog ministarstva za pravosude, posle obavljene procedure, najverovatnije u ponedeljak ili utorak, otputovace avionom za Hag. Ekipu „Vesti“ primio je juce u svom stanu na Topciderskom brdu u Beogradu, gde je u stvari bila njegova zvanicna rezidencija dok je bio nacelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i savezni ministar odbrane. Posle prošlogodišnjeg penzionisanja, po svom zahtevu, ostao je sa porodicom u ovoj vili, dok mu se trajno ne reši stambeno pitanje.
Potpuno smiren okružen unucima Dragoljubom (7) i Milanom (5), koji mu se svaki cas penju u krilo, grle ga i ljube, Ojdanic kaže:
– Eto polako pakujem stvari. Najverovatnije cu za Hag putovati avionom u ponedeljak ili utorak. Dok se završi pravna procedura u Saveznom ministarstvu za pravosude. Moj advokat Vojislav Seležan je vec tamo i na tome radi.
Kafa i rakija
Generala pitamo da li ce u Hag putovati u onoj njegovoj generalskoj umiformi i sa onim brojnim odlikovanjima na njoj u kojoj smo ga vidali na raznim svecanostima.
– Rado bih tako putovao – kaže Ojdanic – jer se ne stidim ni uniforme ni odlicja koju sam dobio, ali nažalost ovoga puta nemam pravo da je obucem, jer sam vec godinu dana u penziji.
Supruga LJubina, iako se sada posle donošenja zakona oseca sigurnija za svoj položaj (stambeni i materijalni), nerado govori o svojim brigama. Goste stalno nudi slatkom, kafom i rakijom kako je to red u domacinskoj kuci, pogotovu kod Zlatiboraca. Upadljivo je da su uz dedu najviše njegovi unuci, narocito imenjak Dragoljub.
Dirnuli ga Zlatiborci
Zovu poznanici i telefonom raspituju se kad polazi, hoce da dodu da se pozdrave i da ga otprate. Zato se interesuju i njegovi seljani iz sela Ravni na Zlatiboru. General Ojdanic je veoma obradovan njihovom pažnjom. Posebno su ga dirnule reci Zlatiboraca da ce doci da ga isprate na ćrodrom, ali i da ubrzo docekaju pri povratku sa trubacima.
– Ne zna da idem – kaže setno Ojdanic – ali izgleda da to oseca i nosi u sebi. Ovaj drugi je mali i još ne shvata. Oni ce mi najviše nedostajati.
General se prvi put vidno uzbudi tek na naše pitanje da li ce unuk Dragoljub naslediti dedu?
– Nipošto! To necu dozvoliti. Svi vojnici su neslavno prošli: Mišic, Stepa, Bojovic, pa i Putnik.
Sa posla stiže i cerka Milojka. I ona je brižna, ali se trudi da ne pokaže.
– Moram da budem jaka i zbog njih i zbog dece. Valja nam sacuvati zdravlje i pamet. Verujem da ce se tata brzo izboriti za istinu i vratiti nam se.
General Ojdanic nam prica, ocito veselim glasom:
– Spavam kao jagnje. A kad se probudim uporedujem svoju sudbinu sa onim što je sve proživeo moj deda koji je prošao sve balkanske i svetske ratove, golgotu Albanije, kao i sa drugim ljudima koji su doživeli pakao Sutjeske i Golog otoka i to mi daje snage da i ove svoje nevolje preživim.
Ojdanic ima vremena i da se našali:
– Do sada sam ratovao sa ljudima i uspešno izlazio na kraj. Valjda cu sada i sa ženom, Karlom del Ponte.
