Na slavne pretke i junake Prvog balkanskog rata, tokom kojeg je u oktobru 1912, srpska vojska raskovala lance otomanskog ropstva, država Srbija je danas potpuno zaboravila. Iako je do proslave 100 godina oslobođenja Stare Srbije (Kosova, Metohije, Makedonije i Raške) u Prijepolju ostalo manje od deset dana, državni zvaničnici, ali i domaći mediji potpuno zanemaruju ovaj veliki događaj za naš narod.
Dok su Rusi celu 2012. godinu posvetili pobedi u čuvenoj Borodinjskoj bitci nad Napoleonom, većina Srba i ne bi znala da odgovori na pitanje koje godine je oslobođen Kosmet od okupatora. Dok drugi narodi (naročito u regionu) svoje minorne pobede predstavljaju kao gigantske i u službi izgradnje države, a često i falsifikuju istoriju, mi naše trijumfe iz Prvog i Drgog srpskog ustanka, a naročito Balkanskih i Prvog svetskog rata potpuno nipodaštavamo.
Da bude još veća ironija, srpsko rukovodstvo nastavlja da se odriče Kosova i to na stogodišnjicu njegovog oslobođenja, samo zato da bi i dalje imali evropsku perspektivu!
Zašto je samo u Srbiji sramota obeležavanje velikih pobeda? Zbog čega država ćuti i da li su Srbi najzaboravniji narod na svetu? Jer, tradicija je upravo ono što čovek ne sme da zanemari i zaboravi. Zanemarivanje vlastite tradicije završava se usvajanjem tuđe.
– Pobede mnogih drugih država deluju beznačajno u poređenju sa našim. Ipak, Srbi su nemaran narod i brzo zaboravljaju i dobra i zla dela. To je naša velika mana, nedostatak kakav nemaju, recimo, Bugari ili Hrvati – ističe istoričar Radoš Ljušić.
Srbija suočena sa ovim problemom još od 1918, kada je stvorila Jugoslaviju, a onda ponovo od 1945. U prvom periodu je bila opterećena Hrvatima i Slovencima, koji su služili austrougarsku vojsku, a u drugom periodu komunističkim nacionalnim pitanjem. Nije bilo poželjno slaviti događaje u kojima su ovi narodi poraženi. Vodilo se računa da oni, kao jugoslovenski građani, ne budu povređeni.
Srbija danas, napuštena od starih Zapadnih prijatelja, a ne stekavši nove, zaboravila je i na mnogo važnija pitanja nego što su pobede iz davno minulih ili skorašnjih vremena. Iako bi podsećanje na te pobede i najvećim skepticima stavilo do znanja da Kosovo nikako nije izgubljeno i da je rešenje srpskog nacionalnog pitanja ostvarivo.
Tužno zvuči podatak da većina Srba ni ne zna da bi narednih dana trebalo da obeležimo stogodišnjicu oslobođenja Stare Srbije. Ne znaju ni za Cersku bitku, koja je bila prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu. Trijumf Srbije doprineo je da se austrougarska Druga armija duže zadrži na balkanskom, umesto da se premesti na ruski front.
Umesto da država bude ponosna što se Cerska i Kolubarska bitka i danas izučavaju na mnogim vojnim akademijama, mi se svoje istorije stidimo i pokušavamo da je ugušimo. A istoričari smatraju da je poraz Austrougarske u Cerskoj bici praktično označio početak kraja Habzburške monarhije. Posle te pobede kompozitor Stanislav Binički komponovao je čuveni Marš na Drinu.
Vekovni san je postao stvarnost
Prvi Balkanski rat bio je najpopularniji rat u srpskoj istoriji jer je označio dovršenje oslobođenja nekadašnjih zemalja Dušanovog Carstva od turskih zavojevača – ispunjenje petovekovnih snova o nacionalnoj slobodi. Rat je doživljen kao moralno snaženje posle godina stalnog potiskivanja srpskih interesa na raznim stranama od Bosne i Hrvatske, do Kosova i Makedonije.
Odziv je bio neočekivan, dobrovoljci su pohrlili iz svojih neoslobođenih zemalja, posebno iz Bosne, Vojvodine i Dalmacije, odakle je stizala i značajna materijalna pomoć u novcu i lekovima za ranjenike. Srbija je od ukupnog broja stanovnika(2 922.000) pod oružje digla 402.000. Oficirski kor, mlad i željan podviga prednjačio je u hrabrosti. Oficiri su lično predvodili svoje vojnike, a komanda za napad bila je – ZA MNOM!
U rat su krenuli mnogi mladi srpski intelektualci – pesnici, književnici, naučnici… Kosovo, Metohija i Makedonija su oslobođeni, a vekovni san naroda postao je stvarnost.
