Živimo s lažima. Ima ih svesnih i nesvesnih, porodičnih i društvenih, nacionalnih i međunarodnih, ljubavnih i mrzilačkih, dobronamernih i podlih, nasrtljivih i prigušenih, drskih i zasnovanih na prećutkivanju. Najgore su ove u službenoj upotrebi, državne; one bi da se zakonski zaštite, pa svaku sumnju, primedbu ili nepoželjnu činjenicu proglašavaju za reviziju osveštane istine
Kad sam je upitao šta misli o Ratku Mladiću, mlada žena, žiteljka Republike Srpske, našla se u neprilici. Pretpostavljajući da i ja spadam u naprednu elitu izlečenu od nacionalnog virusa, odgovorila mi je mucajući i izvinjavajući se :
Znate… kod nas u Srpskoj… to je malo drukčije… za nas je Mladić heroj… borac za slobodu… žrtva osvete naših neprijatelja…
Hvala Bogu da tako mislite, da niste i vi poludeli, rekoh.
Mlada žena me pogleda sa zahvalnošću.
Pritisak opšte laži je tako jak da su se neki među nama počeli stideti onoga što uistinu osećaju i misle. Prihvatljivo, tj. politički ispravno mišljenje je kao kuga : žarište je daleko i skriveno, prenosioci brojni, najčešće nesvesni šta i za koga rade. Ulogu pacova igra pretežan deo sredstava za informisanje. Bombardovanju Srbije, Iraka i Libije prethodili su izmišljeni povodi. Laž se baca kao ubojni ratni otrov. Kad je otkriju, posao je završen. Na redu su nove, istinske nevolje ; tobožnji, početni razlog je zatrpan leševima, udavljen u krvi.
Živimo s lažima. Ima ih svesnih i nesvesnih, porodičnih i društvenih, nacionalnih i međunarodnih, ljubavnih i mrzilačkih, dobronamernih i podlih, nasrtljivih i prigušenih, drskih i zasnovanih na prećutkivanju. Najgore su ove u službenoj upotrebi, državne; one bi da se zakonski zaštite, pa svaku sumnju, primedbu ili nepoželjnu činjenicu proglašavaju za reviziju osveštane istine. Ako počnu dopune i izmene ko zna gde će se stići i šta će ostati od priče.
Kantovo kruto načelo odbacivanja svake neistine razblažio je njegov praktični sunarodnik Gebels savetom : Laži, laži, uvek nešto ostane! Od svršetka Drugog svetskog rata istina je postala stvar korisnog dogovora. Brojke žrtava se unapred utvrđuju. Mrtvima se trguje kao stočnim blagom; mrtve duše i nepostojeći gubici vredniji su od stvarnih, s njima se bolje manipuliše. Istorijska zbivanja su, takođe, stvar dogovora. Povesnicu pišu pobednici, a oni ne dopuštaju da se čuje i druga strana. Kolektivno znanje se svodi na opšteprihvaćenu laž. Gimnazijalci se ne bave samostalnim naučnim istraživanjem, oni uzimaju zdravo za gotovo ono što piše u udžbeniku.
Kadikad je važnije ono o čemu se ćuti, od onoga što se govori. Napeta i odgovorna kao kod ljudi koji se kreću po minskom polju, lica TV novinara se razvedre kad na red dođe izveštaj o vremenu ili kad progovore o rezultatima sportskih susreta. U kući obešenog preporučljivo je povesti razgovor o meteorologiji i sportu. Prošlost je iskrivotvorena, sadašnjost pod nadzorom spoljnih sila, budućnost nedostižna, u milosti Evropske unije. Bezopasna je i priča o ljudskim pravima, ali u njih ne spada pravo na goli opstanak. Da nam isporuče bezukusnu hranu spikeri pribegavaju tehnici zvanoj društveno osmehivanje; ono se sastoji od razvlačenja i sakupljanja muskulature lica, bez učešća očiju. Sadržaj je zaslađen lepim ponašanjem i oponašanjem srdačnosti. Posle godinu ili dve dana svakovečernjeg ispiranja mozga i ne primetimo da smo zašli za Goleš planinu.
Bilo je vreme kad sam precenjivao korisne strane licemerja; činilo mi se da olakšava probijanje kroz džunglu. Jer, mi smo i tu u zaostatku za velikim svetom: iskreni smo po meri nerazvijenosti, istiniti koliko smo grubi. Ako je kresanje u brk najniži oblik otvorenosti, licemerje je izopačen vid civilizovanosti. Sa farisejima je i Isus muku mučio. Srećom, između koristoljubive glume i odnegovane, plemenite istinitosti, ima mnogo prelaznih stanja, usmerenih u jednom ili u drugom pravcu. Nevolja je što mi često i sebe lažemo, od sebe se krijemo. Nepošteno mišljenje je opasnije od izrečenih neistina i racionalnih podvala: ono nas razara iznutra, ubija moć zdravog rasuđivanja. Slušajući naše proroke zanesene bajkom o Evropi, pitam se: koliko oni zavaravaju sebe, koliko publiku? Samoobmanjivanje je batrganje po strani od svih puteva; laž se upotrebljava od danas do sutra, ona ne računa na ozbiljniji, trajniji uspeh. Otpor je uzaludan i jalov. Obmanjivači neprestano menjaju stajnu tačku, skaču sebi u usta, ne daju se uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Onaj ko prozre laž prinuđen je da preteruje u suprotnom pravcu, da naduvava protivdokaze. Preterivanjem se istina još jednom izneverava: zbog nepoštovanja proporcija upadamo u novu poluistinu, nastalu iz prenaglašavanja. Teško je izići iz vrzinog kola laži; stalno smo u njemu.
Mladost mi je prošla u nastojanjima da utvrdim bezbedan odnos sa vladajućom laži. U nižu gimnaziju sam pošao 1949. godine. Prve literarne sastave sam kucao na jedinoj pisaćoj mašini do koje sam se, u Ljigu, mogao probiti. Ona se nalazila u prostorijama sreskog Komiteta partije. Ušunjavao sam se, nezvan, u lokalnu ispostavu moćnog jednopartijskog sistema gde su me mrzovoljni nameštenici gledali bez razumevanja, sa nešto službene predusretljivosti prema đaku koji se, eto, usudio da im priđe. Ograničenja, koja je doneo prevrat iz 1945, izgledala su mi večna. Odrasli su gnevno šaputali; njihov šapat je dolazio iz beživotnih prostranstava jučerašnjice. Mladima se živelo, a život su vodili i nadgledali pobednici. Poredak, uspostavljen na svršetku rata, nismo mogli porediti ni sa jednim drugim, ni boljim, ni gorim. U mazohističkoj pomirenosti sa stanjem stvari došao sam dotle da sam, sredinom šezdesetih, objavio poduži ogled pod naslovom Pohvala laži; u istom nadahnuću napisao sam i tekst u odbranu poltronerije. Laž sam osećao kao pogodbu življenja i kretanja. Pokušavao sam da prihvatim vladajuću ideologiju, i što sam se više trudio, to sam se jače udaljavao od nje. Oko tridesete počeo sam se čupati iz močvare.
Zar je danas drukčije? I zar je mladima lakše? Mesto genijalnog Vođe zauzelo je Nj. V. Novac. Sa tugom pratim pokušaje mladih da se uključe, uzdržavajući se od davanja saveta. Lakše mi je rugati se nekadašnjem sebi, nego njima. Kao što mi, oko 1950, nismo tugovali za međuratnim stanjem stvari, tako ni od današnje mladeži ne treba tražiti da brane ono što su njihovi očevi pustili da propadne. I njima je dano da se priklone ili da se uklone. NE dolazimo na svet sa izgrađenim merilima o tome kako bi život trebalo da izgleda. Svet je ono što se, pri otvaranju očiju, zatekne. Zahteve utvrđujemo naknadno.
Počev od 1965, stao sam se čistiti od onoga što se u gledanju i mišljenju beše zaprljalo. I oni gore su se, tada, počeli urazumljivati. Naišli su mali pomaci u procesu liberalizacije, počelo je razdoblje otopljavanja: kapalo je, curilo, oticalo, pljuštalo, kao da smo izlazili iz Ledenog doba. Dolazilo je do povremenih oštrih zahlađenja, polarna gromada se nije smanjivala. Takozvani modernizam je dao podsticaj bogaćenju i razvijanju izražajnih sredstava. Pošto je izbegavao mešanje u politiku, izrodio se u ono što je Sveta Lukić nazvao socijalistički estetizam. Geslo takvog opredeljenja sadržano je u ciničnoj dosetki: Hoćeš slobodu? U redu, neguj slobodan stih!
Svesno ili nesvesno, iz straha ili računa, sarađivali smo sa nasiljem: prvo, jer se nije moglo izbeći, i drugo, vođeni varljivom nadom da ćemo, delujući iznutra, menjati zatečene prilike. Pa i kad bismo podigli glas, to je davalo mršave rezultate. Građevina se urušila sama od sebe, potonula je u brlog svojih laži, protivrečnosti i gluposti. I to je jedina izvesnost koju mogu preneti današnjoj mladeži: urušiće se i ova lagarija. Njeni akteri će nestati kao da ih nikad na svetu nije ni bilo. Ko se, danas, seća imena sekretara Gradskog komiteta, od čije je volje zavisilo objavljivanje Slobodana Jovanovića ili Dragiše Vasića? Ostaće, od svega, mutna uspomena na lopovski žargon moćnika, naših i stranih, kako je Lav Tolstoj nazvao domunđavanje velikih sila povodom okupacije Bosne i Hercegovine.
Ulogu glasila u usmeravanju javnog mnjenja najbolje je okarakterisao onaj humorista rekavši: Ja nikad ne lažem… sem kad čitam novine naglas.
čitajmo ih u sebi, ako nemamo pametnija posla…
