Uranijumske i dioksine posledice bombardovanja 1999.

NATO genocid
Uranijumske i dioksine posledice bombardovanja 1999.

češki filozof Karel Košik je usred bombarderske kampanje NATO protiv SR Jugoslavije napisao: „Istorija ne teži konačnom idealnom stanju ili vrhuncu. Ljudi se u svakoj etapi bore sa ovom ili onom opasnošću, važno je da li će pretnju na vreme prepoznati i hoće li imati hrabrosti i snage da izađu s njom na kraj.“ Ovim rečenicama Košik je pokrenuo dve ključne teme koje su danas postale aktuelnije nego u vreme samog bombardovanja. Prva je tema vezana za aluziju na Fukujamin „kraj istorije“, a druga tema vezana je za opasnost koja je šest godina posle bombardovanja postala realnija nego tada, kada su njeni uzroci bacani po Srbiji i Crnoj Gori.
Na Fridmanovo i Hantingtonovo priznanje, da nisu bili u pravu kada su insistirali na privatizaciji po svaku cenu, jer se pokazalo da je vladavina zakona elementarnija i važnija od privatizacije, nadovezao se 2004. Fukujama, govoreći da je napredak danas moguć samo uz jak državni aparat. Jačanje države rešenje je za sve savreme probleme pojedinih država i globalnog sveta – poručuje Fukujama, priznajući da istorija i dalje traje. Slabe države u zemljama u tranziciji dovele su do korupcije, siromaštva, organizovanog kriminala, terorizma i do katastrofalne zagađenosti životne sredine.
Druga Košikova tema o velikoj opasnosti koja nam preti od posledica uranijumskog i dioksinog rata koji je 1999. vođen protiv SR Jugoslavije, danas postaje problem vezan za opstanak i prosperitet srpskog i drugih naroda koji žive na teritoriji SCG.
Međutim, treba poći od prve istine koju je prezentirao Košik u vreme bombardovanja: „U ratu protiv Srba ne samo da se testiralo oružje na živim ciljevima i proveravala sposobnost komandnih štabova, već se takođe ispitivala, i to prevashodno, psiha ljudi.“ Zato se slobodno može reći da je ovo analiza o efektima bombardovanja koji i danas deluju na zdravlje i psihu žitelja SCG
Te tragične 1999, za 78 dana bombardovanja stradalo je 2.000 civila i 1.002 vojnika. Izvršeno je 36.219 naleta vojnih aviona. NATO avioni leteli su na visinama između 10 do 15 kilometara gde se nalazi ozonski omotač. Rezultati njihovog dejstva jeste sigurno i oštećenje ozonskog omotača iznad Balkana. Međutim, treba reći da oštećenje ozonskog omotača ima sezonski karakter vezan za određene geografske širine i određeno doba godine. Tako da se mora konstatovati da oštećenje ozonskog omotača nije moglo opstati na našim geografskim širinama u dužem vremenskom periodu ali je sasvim sigurno doprinelo globalnom proširenju ozonske rupe.
Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 113 lokacija na području tadašnje SR Jugoslavije, većina na teritoriji Kosova i Metohije. Prema proračunima doktora Vladimira Ajdačića, na SR Jugoslaviju bačeno je 13.000 tona osiromašenog uranijuma. Amerikanci su priznali „sejanje“ „samo“ 11.000 tona ovog nus-proizvoda uranijuma 235 koji se koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama.
Prema podacima NATO, od 5. do 11. septembra 1995. njihovi avioni su ispalili 5.800 projektila sa osiromašenim uranijumom u blizini Han Pijeska i Hadžića u Bosni i Hercegovini.
U posledice bombardovanja srpskih zemalja ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih hemijskih materija rasutih i sagorelih zbog posledica bombardovanja. Opasni piralen iz trafo-stanica, živa, raznovrsni dioksini, sagoreli kerozin, haloni – sve su to posredne posledice bombardovanja koje nanose mnogo ozbiljniju štetu po čoveka i njegovu okolinu, nego što se do sada priznavalo.

Političari kriju istinu
Ko nas je bombardovaoBelgija, Kanada, češka, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Portugalija, Španija, Turska, V. Britanija i SAD
Do istine, one potpune, teško je doći bez pouzdanih podataka o dejstvima (kvantitet i kvalitet), tačnom broju preleta, vrsti sredstava korišćenih za zaštitu letilica ili borbenih sredstva. Na našoj strani o činjenicama vezanim za bombardovanje mogu govoriti samo pripadnici kvalifikovane javnosti u koje spadaju vojni stručnjaci, rukovodstva firmi po kojima je dejstvovala NATO alijansa, lokalne zajednice na čijem terenu se dejstvovalo, medicinski i ekološki stručnjaci, naučni radnici u poljoprivrednim, vodoprivrednim, nuklearnim, hemijskim, tehnološkim i drugim institutima, nevladine ekološke organizacije i pojedinci stručno osposobljeni za ekološke probleme.
Od svih pobrojanih pripadnika kvalifikovane javnosti samo se mali broj uključio u priču o ekološkoj zagađenosti koju je prouzrokovalo bombardovanje 1999. Taj mali broj pripadnika javnosti bio je 1999. uključen u Komisiju za procenu štete u životnoj sredini koju je formirala savezna vlada. Ova komisija je započela obiman i vrlo stručan rad, pretežno zasnovan na kvalitativnoj proceni štete. Međutim, posle prvih obimnijih i značajnijih rezultata, neko je iz političkih struktura naredio obustavu rada. Da je rad komisije bio nastavljen, mi bismo imali mnogo bolju pregovaračku poziciju kako o tužbama protiv zemalja koje su nas bombardovale, tako i o eventualnom obeštećenju građana i države.
Na drugoj strani događalo se da zbog neblagovremenog i neadekvatnog informisanja ljudi zalaze u kontaminirane uranijumske zone, pa čak i grade objekte za razne namene. Takođe treba napomenuti da je nemarnost i svojeglavost nekih odgovornih ljudi u velikim proizvodnim pogonima dovela do toga da se iscureli piralen baci na javnu deponiju kao što se to dogodilo u Boru posle razaranje trafo-stanice „Bor 3“. Nažalost, u Boru su se rukovodioci lokalne samouprave i čelnici ugroženih industrijskih postrojenja oglušili o sve opomene domaćih i stranih stručnjaka tako da je odlaganje piralena obavljeno na nestručan i opasan način.
U vremenu kada je zaštita životne sredine postala ključni pojam u naučnim, društvenim i političkim opredeljenjima a najveći problem u ekonomskoj sferi, na primeru odnosa prema uranijumskom i dioksinom ratu najbolje se može dokazati da su faktori zdravlja i bolesti pre svega društveni, a onaj ko krije podatke o ugroženosti stanovništva saučesnik je u zločinu.
Sagorevanjem nafte oslobađaju se različita ciklična jedinjenja, koja su veoma štetna, a pod dejstvom sunčeve svetlosti i drugih faktora oslobađaju se i dioksini, koji su izuzetno kancerogeni. Uranijum i dioksini učinili su da se bombardovanje SR Jugoslavije može proglasiti genocidnim činom.
Posledice se uklanjaju sporo i na neadekvatan način
Očigledne poslediceU Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30 000 novih bolesnika.
Krajem 2003. (11.12.) krenulo je put Francuske 149 neoštećenih kondenzatora punjenih kancerogenim transformatorskim uljem – piralenom. U Francuskoj u postrojenju „Seše“, najvećem u Evropi za uništavanje opasnih materija, biće istopljeni kondenzatori. Ukupna količina ovog opasnog otpada, smeštenog u specijalnim kontejnerima, procenjuje se na oko 5,5 tona.
U opštini Bujanovac, na lokaciji Bratoselce, tokom 2003. izvađeno je 350 metaka sa osiromašenim uranijumom. Tokom 2004. okončano je i čišćenje Pljačkovice kraj Vranja, gde je na izuzetno nepristupačnom terenu pronađeno 48 metaka sa osiromašenim uranijumom.
Uprava za zaštitu životne sredine Ministarstva nauke i zaštite životne sredine potpisala je 19. jula 2005. godine sa Institutom za nuklearne nauke „Vinča“ ugovor o realizaciji projekta sanacije kontaminiranog zemljišta osiromašenim uranijumom na lokaciji Borovac, na teritoriji opštine Bujanovac.
Prema najavama iz resornog ministarstva, tokom naredne godine u planu je sanacija lokacije Reljan u opštini Preševo, čime bi se završila sanacija svih lokacija kontaminiranih osiromašenim uranijumom na teritoriji Srbije van Kosova i Metohije.
Svi prezentirani podaci o preduzetim aktivnostima govore o ozbiljnosti s kojom Vlada Republike Srbije prilazi ovom problemu. Međutim, za kompletnu sanaciju svih kontaminiranih površina raznim otrovnim supstancama, od žive, amonijaka, piralena i još mnogo čega, treba mnogo novca, toliko koliko Srbija neće imati još dugo. Zato je i bitno da se sa posledicama bombardovanja upozna svetska, kao i nepoosredno ugrožena balkanska javnost. Samo širokom finansijskom potporom iz inostranstva i brzom akcijom na terenu može se realizovati ozbiljnija sanacija zagađenog prostora Srbije.
Međunarodne komisije umanjuju štetu
Da se na međunarodnom planu ponešto i radi, govori podatak da je Program UN za zaštitu životne sredine, inače stručna organizacija u sistemu UN, na zahtev tadašnje Savezne vlade obavila ispitivanje stanja životne sredine u tri stručne misije. Svaka misija bila je sastavljena od eksperata iz više zemalja i analizirala je desetak industrijskih lokacija: Pančevo, Novi Sad, Kragujevac, Bor, Niš, neke termoelektrane, Dunav i nekoliko lokaliteta sa stanovišta ugroženosti životne sredine kao što su Kopaonik, Fruška gora i Zlatibor. U isto vreme radili su isti posao, u istom obimu, i naši eksperti i interesantno je reći da se objavljeni rezultati UN i naši razlikuju samo u nekim nalazima, ali su te razlike u granicama prihvatljivosti.
Nato je kršio međunarodne zakoneMora se znati da su NATO snage bombardujući SR Jugoslaviju prekršile sledeće međunarodne konvencije, rezolucije i protokole:- Konvenciju o delovanju na životnu sredinu donetu 1977.- Konvencija o zaštiti svetske prirodne baštine 1982.- Stokholmsku deklaraciju o životnoj sredini 1972.- Dodatni protokol broj 1 u Ženevskoj konvenciji. U oblasti zaštite žrtava međunarodnih ratnih konflikata 1949.- Konvenciju o zabrani upotrebe određenih ubojnih sredstava.- Bečku konvenciju o zaštiti ozonskog omotača- Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozon (1987. sa izmenama 1997.)- Rezoluciju Potkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997.
Međutim, evidentno je da do sada niko nije započeo, a kamoli uradio, sveobuhvatni istraživački postupak sa zdravim i ugroženim kontrolnim grupama dobrovoljaca u određenom vremenskom periodu ne kraćem od pet godina. Samo serije ovakvih istraživanja na ugroženim prostorima mogu dati adekvatne i pouzdane rezultate na osnovu kojih bi se eventualno mogle preduzeti određene akcije. Za realizaciju ovog projekta potrebno je dosta sredstava koja su u zemljama u tranziciji, kao što je naša, vrlo ograničena i zato je neophodno da se na nekoj od donatorskih konferencija reši i ovaj problem.
Za program zaštite ozona u našoj zemlji Multilateralni fond za realizaciju Montrealskog protokola obezbedio je 4,5 miliona dolara. Sredstva su otišla u domaća preduzeća „Prvu iskru Barič“, „Obod“, „Prvu petoletku“, „EI“, „Jugostroj“, „Hemofarm“, „Vatrosprem“ i u još deset malih firmi, kako bi se eliminisali iz upotrebe freoni i haloni koji su krivi za uništavanje ozona. Nacionalni program SCG za konačno eliminisanje supstanci koje uništavaju ozon dobio je u julu ove godine još 2,8 miliona dolara, kao i 260 000 dolara vrednu instalaciju za formiranje „banke helona“. Uz freon, haloni su najveće „ubice“ zemljinog ozonskog omotača. Zbog toga su međunarodne organizacije za zaštitu životne sredine, na osnovu Montrealskog sporazuma (ratifikovalo ga je 190 zemalja), odlučile da 2010. godine na snagu stupi zabrana njihove proizvodnje i prometa.
U ozboljno nastojanje da se otkrije prava istina o ekocidu koji se dogodio na prostoru SCG spada i trodnevni radni sastanak o Kontrolisanoj upotrebi halona održan novembra 2004. u hotelu „Metropol“. Na ovom skupu je objašnjeno da su sve kabine lovaca F-16 pre poletanja 1999. bile „naplavljene“ halonom, kako bi se sprečio eventualni požar u avionu. Halon se iz kabine aviona ispuštao po sletanju tako da je štetne efekte halon najviše pričinjavao na agresorskim aerodromima kada bi sletao posle obavljenog zadatka.
NATO skriva istinu
Jugoslavija je te fatalne 1999. godine bila poligon za isprobavanje municije sa osiromašenim uranijumom što je, pored dioksinog rata, bio jedan od ciljeva bombarderske akcije protiv Vojske Jugoslavije zacrtanih još avgusta 1998. godine. Trebalo je utvrditi kakvu prodornu moć osiromašeni uranijum ima pri praktičnim ratnim operacijama, kakav mu je efekat na živu silu i prirodnu okolinu i da li se na taj način SAD mogu osloboditi hiljada tona osiromašenog uranijuma kao otpada koji nemaju gde da bezbedno lageruju.
Ista akcija sa pogubnim posledicama ponovljena je intervencijom Koalicionih snaga u Iraku, na koji je bačeno više hiljada tona uranijumske municije i zbog čega je intenzitet zračenja na gotovo celom prostoru iračke države 1.000 puta veći od normalnog. Program Ujedinjenih nacija za životnu okolinu (UNEP) utvrdio je pet vrućih prioriteta u ekološkom pogledu u industrijskim zonama oko Bagdada i Faludže, gde je prosuto na hiljade tona toksičnih materijala a koje treba ukloniti na bezbedno mesto.
Crna Gora priznajeŠest od osamnaest domaćih stručnjaka – fizičara i pripadnika vojske, koji su učestvovali uklanjanju municije sa uranijumom sa rta Arza kod Herceg Novog, dobilo je genetske poremećaje, piše podgorički Dan povodom saopštenja Ministarstva zdravlja Srbije.Prema rečima pomoćnika ministra dr Nevene Karanović, reč je o posledicama prisustva osiromašenog uranijuma bačenog na crnogorsko poluostrvo Luštica tokom NATO bombardovanja. Kod šest osoba je u urinu pronađeno 0,03 do 0,23 miligrama uranijuma po litru i utvrđene su specifične promene hromozoma, direktno izazvane OU. Dekontaminaciju ovog prostora vršilo je osamnaest stručnjaka iz Ekotoksikološkog zavoda Crne Gore i beogradskog Instituta Vinča. Jedino je preminuo Žarko Raičević.“Glas javnosti“, 24. avgust 2005.
Međutim, ponuda UNEP – a, nije naišla na odobravanje Amerikanaca i Britanaca koji ne nameravaju da u dogledno vreme izvrše dekontaminaciju zagađenog terena, pravdajući to nedostatkom pravnih međunarodnih normi i dokumenata po kojima bi oni bili obavezni da izvrše uklanjanje svog kontaminiranog zemljišta. Ovo se uklapa u ukupno ponašanje Amerike i Britanije kada su Irak i SCG (Jugoslavija) u pitanju, jer po svaku cenu sprečavaju nezavisne procene o ozračenosti i posrednoj zagađenosti životne sredine izazvane upotrebom osiromašenog uranijuma i drugih ubojnih sredstava.
Vođstvo Pentagona je čak zabranilo prikazivanje filma o štetnom uticaju osiromašenog uranijuma na američke vojnike koji su boravili u Iraku, a koji su za prikazivanje pripremili američki lekari. Međutim, prema podacima antiratne američke nevladine organizacije „PEACE NO – NUKES“ egzaktno je utvrđeno da postoji opasnost po čoveka i ostali živi svet od upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom.
Prema sve obimnijim i validnijim podacima o delovanju osiromašenog uranijuma (OU), kojima se bavi svetska stručna javnost, postalo je izvesno da su u SAD čak 697.000 vojnika, koji su učestvovali u akciji „Pustinjska oluja“ u Persijskom zalivu, zaradili uranijumsku bolest. Na inicijativu Hilari Klinton, urađena su ispitivanja zdravstvenog stanja veterana iz Zalivskog rata i od 27 kontrola u 24 slučajeva pronađeni su tragovi uranijuma u organizmu, a kod 60 odsto njihovih potomaka pronađene su deformisane ćelije. Svi izneti podaci, kao i prognoze o humanitarnim i ekološkim posledicama, opravdane su jer zbog posledica upotrebe municije sa OU pate svi narodi u zemljama gde je ovo oružje bilo korišćeno, ali i oni koji su ga upotrebljavali.
Ali, tragične posledice zadesile su i one koje su agresori podržavali sprovodeći ratne operacije, kao na primer Albanci. Albanci sa Kosmeta su sa oduševljenjem podržali sve akcieje NATO snaga 1999, ali su i dobili problem zbog kog će za 20 godina biti prava retkost da neko sa ugroženih područja Kosmeta umre prirodnom smrću. Prema zvaničnim podacima NATO alijanse iz 2000. godine, OU se našao na svim mestima po kojima su delovali avioni tipa „A 10“. Najviše misija avioni „A 10“ obavili su zapadno od puta Peć – đakovica – Prizren, u okolini Kline, kao i na prostoru oko Prizrena i severno od linije koja spaja Suvu Reku sa Uroševcem.
Domaća pomoć u skrivanju istine
Pronatovski lobi u Srbiji deluje protiv interesa svog naroda, jer sprečava bilo kakvu raspravu o moralnoj i materijalnoj odgovornosti NATO za posledice bombardovanja. Mnogobrojne NVO (nevladine organizacije) ne uzimaju u obzir rastući broj slučajeva ekoloških i kancerogenih oboljenja posle bombardovanja.
Takođe ne uzimaju u obzir i neophodne potrebe zemlje ne samo u materijalnoj pomoći za lečenje i rehabilitaciju obolelih već i za provođenje mera o likvidaciji, odnosno dekontaminaciji posledica upotrebe modernog naoružanja uključujući i municiju sa OU. Upotreba ove municije zabranjena je rezolucijom Potkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997. U prilog tezi o riziku pri upotrebi uranijumske municije progovorio je i jedan od vodećih američkih generala, pišući u svom izveštaju namenjenom Beloj kući „da upotreba municije sa OU trpi podnošljiv rizik“.
U Srbiji, u kojoj nije regulisan pravni status NVO i gde one isključivo žive od novca pristiglog iz inostranstva, na najbolji način se može reći da onaj koji plaća muziku zahteva i kakva će se muzika svirati. „Borba za pare“ uslovljena je rezultatima prethodnih ulaganja. A pošto je među 19 zemalja NATO alijanse najviše onih koje su i najveći donatori naših NVO, onda je sasvim razumljivo što se nijedna od ovih organizacija ne bavi otkrivanjem istine o dejstvima i posledicama NATO bombi. čak je primetno suprotno delovanje nevladinog sektora koji želi da prikrije ili da usmeri posledice bombardovanja ka izvoru uobičajenih tradicionalnih zagađivača
Pravi primer za ovakvu praksu su nastojanja NVO iz Pančeva da sve povećane posledice zagađenja u uslovima smanjene industrijske proizvodnje povežu sa aerozagađenjem, zapostavljajući katastrofalne posledice 40.000 tona azotnog „šuta“ (delovi razorenih postrojenja) koji se nalazi u krugu „Azotare“.
Naime, prema podacima UNEP-a, koji se posle trogodišnjeg rada 2004. povukao iz Pančeva (istekao im trogodišnji ugovor), a koji je za vreme svog delovanja utvrdio da gorući problem ovog grada predstavlja baš tih 40.000 tona opasnog azotnog „šuta“, koji je nastao kao posledica bombardovanja proizvodnih postrojenja „Azotare“ i koji po merilima ekologa predstavlja jedan od toksičnijih materija koje ugrožavaju čovekovu životnu sredinu na duži rok.
Uranijum i sedam godina posleUranijum dospeva u čovekov organizam disanjem, hranom i vodom, pa čak i preko kože. Najugroženiji organ je bubreg. U njemu se zadržava 0,05 – 12 odsto unetog uranijuma. Najvažniji put odstranjivanja uranijuma iz organizma je mokrenje, ali se tragovi uranijuma mogu detektovati u urinu i sedam godina posle unošenja čestica osiromašenog uranijuma u organizam.
Mora se spomenuti i činjenica da sami zagađivači i žrtve bombardovanja podatke o elementima bombarderskih i proizvodnih akcidenata proglašavaju tajnim i da se zbog toga oni ne smeju prezentirati javnosti. Takav slučaj se dogodio kada su rukovodioci pančevačke „južne zone“ (kako Pančevci nazivaju Rafineriju, Petrohemiju i Azotaru) uskratili podatke italijanskim ekspertima koji su septembra prošle godine započeli pilot-istraživanje o riziku i nesrećama koje mogu ugroziti eko-sistem i živote ljudi.
Interesantno je napomenuti da pored pomenutih zemalja, koje su priznale da imaju žrtava od posledica odloženog dejstva uranijumske municije (Francuska 40, Italija 35, Grčka 3, Crna Gora 1), Srbija krije žrtve. Naime, u već mnogo pominjanom Pančevu stacionirana je 72 motorizovana brigada Vojske SCG koja je 1999. učestvovala u ratnim operacijama na prostoru Kosova i Metohije i među njenim pripadnicima ima i onih koji su umrli od posledica dejstva uranijumske municije. Bilo bi dobro kada bi naše vlasti objavile sve podatke vezane za ove slučajeve. Jer, kako možemo tražiti odštetu ili pomoć od međunarodne zajednice kada krijemo stvarne posledice varvarskog bombardovanja?
Dvoličnost Zapada
Dvoličnost Zapada ne poznaje granice. U aprilu ove godine Parlament EU doneo je Rezoluciju broj B6 – 0094/2005. kojom se reguliše proces regionalnih integracija na zapadnom Balkanu, tačka 12 u kojoj stoji uznemirenost zbog sadržaja radioaktivnih elemenata u kontrolisanoj vodi i tlu. Isto tako iskazuju zabrinutost zbog sporog tempa dekontaminacije u različitim rejonima BiH. Zastupnici EU sve to čine kako bi se zaboravilo da su jednoglasno 1995. podržavali bambardovanja bosanskih Srba u BiH. Dobro je ako su oni izvukli pouku ili nauk iz 1995. i 1999. pa zato nisu podržali Vašington u invaziji na Irak.
Sve analize odnosa SAD prema ostatku sveta utvrdile su da su Sjedinjene Države velikim delom izvan okvira međunarodnog prava, budući da su potpisnici samo trećine aktuelnih međunarodnih multilateralnih sporazuma.
Ukupno posmatrano, svedoci smo paradoksa da je Amerika sve angažovanija na globalnom planu, a u isto vreme su i sve izolovanija u globalnoj međunarodnoj saradnji. Neprihvatanje Kjoto protokola o klimatskim promenama, međunarodnog dokumenta koji je početkom godine stupio na snagu, ili povlačenje potpisa sa Rimskog ugovora kojim je stvoren Međunarodni krivični sud, samo su neki od primera američkog „egoističnog“ ponašanja „mimo sveta“ jer je sve očiglednije da se SAD zbog nepotpisivanja mnogih međunarodnih ugovora sve naglašenije izdvajaju iz međunarodne zajednice.
Kao primer američke arogancije mora se navesti slučaj sa UNEP-om. Naime, Međunarodna ekološka organizacija „Prijatelji Zemlje“ marta 2004. osudila je pokušaje SAD da podriju i oslabe do nestanka UNEP (Ekološki program UN). Prema tadašnjem saopštenju „Prijatelja Zemlje“ na prvom međunarodnom ministarskom sastanku „Globalni ekološki forum“ koji je marta 2004. održan u Južnoj Koreji, sve prisutne zemlje, osim SAD, bile su jedinstvene u oceni da je UNEP previše institucionalno i finansijski slab i da je zbog toga neefikasan u borbi sa sve ozbiljnijim ekološkim problemima. Tom prilikom SAD su na sve načine pokušale da ospore svaki predlog za jačanjem UNEP-a. Međutim „Prijatelji Zemlje“ su uspeli da izlobiraju ostale zemlje da podrže francuski predlog da se UNEP osnaži i pretvori u moćnu i efikasnu specijalizovanu agenciju UN za ekološka pitanja.
Šta je UNEP do sada uradio
Italijani organizovano protiv uranijumske bolestiBroj mrtvih vojnika, podoficira i oficira italijanskih oružanih snaga, povratnika iz balkanskih misija mira, popeo se na 35 sa tendencijom naglog rasta broja umrlih (Francuska je priznala 40, a Grčka tri mrtva od posledica balkanskog sindroma, Crna Gora jednog). Obolelih od Hočkinovog sindroma i leukemije ima i Italiji preko 270. Procenat vojnih lica u italijanskoj mirovnoj misiji koja su bila na Kosmetu i Bosni sa sindromom onkoloških bolesti pet puta je veći od od proseka obolelih u italijanskim mirnodopskim oružanim snagama, ali i mnogo veći od procenta obolelih među civilnim licima obolelim od Hočkinovog sindroma. Interesantno je napomenuti da nijedan drugi italijanski vojnik angažovan u mirovnim operacijama u drugim zemljama širom planete pod zastavom UN ili NATO nije oboleo od Hočkinovog sindroma. Zbog pomenutih evidentiranih činjenica, zvanično potvrđenih, italijanski Senat je odlučio novembra 2004. da donese zakon o osnivanju Komisije sa zadatkom da ispita sve pojedinosti i posle godinu dana rada podnese izveštaj parlamentu. Komisija je sastavljena od 20 senatora.
Analizirajući izveštaje Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu u okviru UNEP-a, posvećen Kosmetu, jugu Srbije i rtu Arza u Crnoj Gori, dr Radomir Kovačević, načelnik sektora za radiološku zaštitu pri Institutu za medicinu rada i radiološku zaštitu „Dr Radomir Karajović“ Kliničkog centra Srbije, slaže se potpuno da je na pomenutim prostorima upotrebljena municija sa osiromašenim uranijumom. Međutim, zapanjujuća je činjenica da su nakon dve i po godine od bombardovanja detektovane radioaktivne čestice i u vazduhu, koje se još uvek prenose na velike daljine, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništva. Zbog toga je, prema zaključku UNEP-a, neophodno da se dekontaminacija zemljišta, koja je još uvek moguća, a nije izvršena, obavi što pre.
Bilo je i plutonijuma
Prilikom misije stručnjaka UNEP-a 2000. godine na Kosovu i Metohiji procenjena je ugroženost životne sredine na 11 lokaliteta. Prema upozorenju stručnjaka iz Instituta „Dr Dragomir Karajović“, u zaključcima UNEP-ovog izveštaja pokušano je da se evidentirana opasnost umanji i svede u neke već priznate ali neškodljive parametre. Naime, samo u tom izveštaju, i nikada više nije spomenuto, da je u nekim uzorcima ugroženim OU pronađen i plutonijum. Priča o plutonijumu toliko je opasna da joj nema kraja, kako u objašnjenju, tako i u posledicama.
Na poziv jugoslovenskih vlasti UNEP je od 27. oktobra do 5. novembra 2001. sa timom od 14 međunarodnih stručnjaka ispitao pet od 11 mesta, koja su pogođena municijom sa OU u Srbiji, i jedno mesto u Crnoj Gori koje je bilo pogođeno, plus jedno pogođeno vojno vozilo. Ovih pet mesta na kojima su izvršena ispitivanja UNEP-ovi stručnjaci su sami izabrali po kriterijumu količine upotrebljenog OU, bezbednosnih činilaca, karakteristika životne sredine i gustine stanovništva. Tim za procenu je sakupio 161 uzorak, uključujući 69 biljnih, 54 uzoraka tla, 17 uzoraka vazduha, 11 uzoraka vode i 4 uzorka razmaza. Tri penetratora i tri fragmenta penetratora su takođe analizirana. Uzorke je analizirala švajcarska labaratorija „Spiez“ i italijanska labaratorija ANPA.
Rezultati ispitivanja su pokazali da se čestice OU mogu detektovati u uzorcima tla i u osetljivim biološkim indikatorima kao što su lišajevi. Tim je bio jako iznenađen što je u vazduhu posle dve godine pronašao čestice OU.
Glavni zaključak UNEP-ovih stručnjaka svodi se na neophodnost stalnog nadzora kontaminiranih oblasti sve dok se ne izvrši dekontaminacija. Međutim, u izveštaju je navedeno da NATO nije dao podatke o jednom mestu svog dejstva OU a jugoslovenske vlasti su ga identifikovale. Nažalost, izbegavanje davanja pravih podataka postala je uobičajena praksa NATO svuda gde je delovao pa i na tlu SCG.
Osiromašeni uranijum
Osiromašeni uranijum se po hemijsko-toksičnom svojstvu razlikuje od prirodnog uranijuma. Postoje tri vrste uranijuma – 234, 235 i 238. Ovaj poslednji se koristi u nuklearnim reaktorima za proizvodnju nuklearne bombe. U tu svrhu ga obogaćuju s druga dva radioaktivna izotopa koja su izvučena iz minerala uranijuma, koji, pošto je lišen ove dve komponente, postaje uranijum 238 od 99,8 odsto, tj. OU. Mineral koji je dvostruko manje radioaktivan od orginalnog. U ovoj bezazlenoj ali ne i „naivnoj“ formi se koristi zbog svoje čvrstine (gustine tj. velike specifične težine) jer je dvostruko teži od olova, u proizvodnji štapova za golf, kao balast za avione, za kobilice brodova, za oklopne tenkove i za povećanje probojnosti projektila.
Kada projektili od osiromašenog uranijuma eksplodiraju u dodiru sa ciljem, razvijaju temperaturu od 3.400 stepeni Celzijusa probijajući i najtvrđe oklope. Sam OU pri sagorevanju razvija temperaturu blizu 3.000 stepeni, dok sa malom primesom plutonijuma razvija još dodatnih 400 stepeni. Posle probijanja prepreke zrno se pretvara u sićušne čestice, koje sagorevaju u dodiru sa vazduhom, izazivajući kod onog ko ih udiše oštećenja kratkotrajnog ili dugotrajnog karaktera. Da li će oštećenja kod kontaminiranih osoba biti kratkotrajna ili dugotrajna, zavisi od oblika uranijumovog oksida sa kojim je osoba došla u kontakt.
Detaljna mapa sa lokacijama na KiM zagađenim uranijumomklikom miša uveličaj mapu
Postoje dva oblika uranijum- oksida. Jedan koji je u gasnoj formi i on se može izlučiti iz tela znojenjem i mokranjem. Drugi oblik u „keramičkom stanju“ se može fizički održati na nekom tkivu na duži rok, a to znači da osoba koja je došla u kontakt sa ovim oblikom uranijumovog oksida poseduje trajni izvor zračenja u sopstvenom organizmu, sa svim posledicama koje to zračenje izaziva.
Uranijum ne spada u oligoelement, nije satavni deo ljudske ćelije. OU ima alfa emisiono dejstvo i veliku prodornu moć. Njegovim dejstvom stvaraju se jonski parovi, koji cepaju sve membrane uključujući i genetski materijal koji se kasnije prenosi na potomstvo. Prouzrokuje, pored malignih, i mnoga druga oboljenja. Poseduje toksičnost koja izaziva otrovna dejstva na svim najvitalnijim čovekovim organima
Jedan miligram OU unet u organizam dovoljan je da zaustavi rad bubrega, dok pedeset miligrama izaziva veću radijaciju od maksimalne doze dozvoljene samo za radnike koji rade u nuklearnim centralama. Tehnički rečeno, kada radijacija prodre u telo, dovoljna je samo desetina trimilionitog dela sekunde da otme jedan elektron od čoveka. Zatim elektron, pošto je negativno naelektrisan, ostavlja pozitivno naelektrisan atom vršeći takozvanu jonizaciju. Posle toga elektron i atom, pošto su postali nestabilni, proizvode lančane hemijsko-fizičke reakcije, prouzrokujući promene u molekulima i u genetskom nasleđu ćelije, koja od tog trenutka može da pospeši razvoj raka.
U iskustvu muslimana, Albanaca, Srba i Hrvata iz BiH rođen je fenomen nazvan „američka kiša“. Naime, osobe koje su došle u dodir sa OU vrlo brzo posle kontakta žale se na hronični umor, glavobolju, preterano znojenje i otežano disanje, a te tegobe, prema izjavama ozračenih građana, pojačavaju se tokom kišnih dana.
Ono što posebno brine jeste podatak da je OU opasniji od uranijuma jer oksidiše, rastvorljiv je u vodi i trebalo je da se zagađene zone odmah dekontaminiraju, pre nego što OU stigne do vodonosnih slojeva u zemlji.
Kerozin kao zagađivačJoš niko nije sproveo opsežna istraživanja o sagorevanju kerozina i njegovom uticaju na životnu okolinu. Poznato je da na nekim od svetskih aerodroma imamo svakih tridesetak sekundi jedno sletanje ili uzletanje i interesantno bi bilo utvrditi da li se u okolini tih aerodroma javljaju neke ekološke posledice.Tokom 78 dana bombardovanja avioni NATO alijanse poleteli su 36.219 puta i uz 200 helikopterskih preletanja potrošili su zajedno 367 miliona litara kerozina.
Najteža stanja kod ljudi nastaju kao posledica mutagenih, teratogenih i kancerogenih dejstava OU, koja stvara radijacione grozdove na hromatinu u jedru ćelije. Porast incidence malignih oboljenja nastaje dve do pet godina posle prve interne kontaminacije hranom i vodom.
Prezir moćnika prema posledicama bombardovanja
Bombardovanje BiH, Jugoslavije i rat u Iraku potvrdili su opasne posledice upotrebe municije sa OU, ali su transparetno pokazale potcenjivanje SAD i Britanije negativnih posledica po zdravlje lokalnog stanovništva. Imajući to u vidu može se predvideti da će čelne države bombarderske akcije prema Jugoslaviji 1999. biti još čvršće u nastojanju da se do konkretnih podataka i posledica ne dođe nikada, posebno sada kada SAD i Britanija imaju snažniji uticaj na aktuelnu vlast u Iraku i SCG.
U Srbiji, posebno u južnom delu, u Crnoj Gori u graničnim područjima sa BiH, Kosmetom i Albanijom zabeležen je velik porast obolelih od raka respiratornih organa (prema statističkim podacima domova zdravlja sa pomenutih područja). Municija sa OU zagadila je čovekovu sredinu i menjaće stotinama godina genetsku strukturu stanovništva koje je bilo ugroženo ovom municijom.
Ukupno gledano, postaje neophodno da se koordiniranim akcijama na globalnom planu zaštiti pravo ljudi nastradalih od posledica delovanja municije sa OU kao i ostalih ekoloških zagađivača i otrova. U tu svrhu treba istrajati na tužbi protiv zemalja NATO pakta koje su nas bombardovale. Jer ako su delovale planski i sinhronizovano radi eksperimenta nad balkanskom populacijom (posledice trpe na razne načine sve balkanske zemlje, a posebno BiH, jug Srbije i Kosmet), onda moraju snositi i svu odgovornost, uključujući i materijalnu, jer bi to mogao biti faktor uzdržavanja od upotrebe ovog oružja u budućnosti.
Svim ugroženima od uranijumske municije i ostalih elemenata koji su izazvali ekocid, mora se kompenzovati fizička, materijalna, moralna i psihička šteta, jer samo tako pravda može biti zadovoljena, a uranijumska demokratija osuđena.
Tužbe i odštetni zahtevi
Međunarodni sud pravde u Hagu odbio je tužbu SRJ (SCG) protiv zemalja NATO proglasivši se nenadležnim za ovo pitanje, što ne znači da agresija i njene katastrofalne posledice nije bilo, kao da nije bilo žrtava i neće biti novih invalida i obolelih od raka i umrlih zbog posledica bombardovanja. Ništa nije rešeno ako je sud odbio tužbu, negativnih posledica ima, pa ima, i na nama je da se sve žešće borimo za obeštećenje, kako za uništena pr