Državna revizorska institucija trebalo bi da ispituje i nabavke koje su izuzete od primene zakona o javnim nabavkama, poput vojske i policije
Ne postoji društvo koje nema problem sa korupcijom i u kome ona ne predstavlja manju ili veću opasnost. Međutim, korupcija je posebno opasna za države u tranziciji, koje tek treba da zadobiju poverenje građana, izgrade stabilne institucije i predvidljiv pravni sistem. Sama Evropska unija se definiše kao klub uređenih, a ne bogatih država, dok je postojanje vladavine prava uvek bilo ključni uslov za pristupanje ovoj zajednici. Hrvatska je prva zemlja koja je počela pregovore o pristupanju otvaranjem poglavlja vladavina prava i koja će sa njim i završiti pregovore. Nema sumnje da je to početak prakse kome će, između ostalih, biti podvrgnuta i Srbija.
Velika opasnost za države u tranziciji je takozvana sistemska korupcija. U poslednjem izveštaju Evropske komisije o stanju u Srbiji ne koristi se ova sintagma ali sepominju izrazi koji mogu imati slično značenje.
Rak ranu našeg pravnog sistema, koje je žarište korupcije, predstavljaju propusti u sistemu javnih nabavki. Rasprostranjena praksa je tzv. aneksiranje ugovora, zloupotreba postupaka po hitnosti, kao i dogovaranje ponuđača. Koncesije i javnoprivatno partnerstvo nisu obuhvaćeni važećim zakonom o javnim nabavkama iz 2009. godine. Komunalne delatnosti su bitan segment javnih nabavki, ali u Srbiji nisu dobro regulisane.Veliki problem u primeni važećegzakona o javnim nabavkama je član 6, koji predviđa Aneks 1A i Aneks 1B spiska usluga koje mogu, odnosno moraju biti sprovedene u skladu sa Uredbom o javnim nabavkama male vrednosti, koja je u koliziji sa samim zakonom. Ovo predstavlja izvor velike zabrinutosti da se na zaobilazan način isključuju procedure javnih nabavki u većem delu nabavke usluga.
U našem sistemu javnih nabavki van dometa zakona ostali su i tokovi koji se dešavaju prilikom planiranja potreba naručilaca. U tom smislu, Državna revizorska institucija morala bi da ispituje celishodnost raspolaganja javnimsredstvima, čak i u slučajevima kada je nabavka ostvarena u okviru odobrenih budžetskih sredstava i u skladu sa zakonom. Državna revizorska institucija trebalo bi da ispitujei nabavke koje su izuzete od primene zakona o javnim nabavkama, poput vojske i policije. Dodatni problem u sistemu javnih nabavki predstavlja postupak tokom i nakon zaključenja ugovora o nabavci, gde može doći do znatnih odstupanja od tenderskih uslova – drugim rečima do dezavuisanja procedure koja prethodi zaključenju ugovora.
Vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou u Srbiji je oko četiri milijarde evra, što čini oko 15 odsto društvenog proizvoda. Svaki procenat ušteda, dakle, ima veliki značaj. Za razliku od kupovine za sopstvene potrebe, lice koje kupuje državnim novcem nije motivisanoda najefikasnije troši sredstva i podložno je korupciji. Osnovni mehanizmi za promenu postojećeg načina ponašanja su ozbiljniji pravni okvir, stroža budžetska i eksterna finansijska kontrola, obezbeđivanje javnosti postupka i efikasne konkurencije među ponuđačima, kao i delimična centralizacija javnih nabavki.
Dobra vest je što se pristupa izmenama osnovnog zakona, ali u njegovu izradu bi trebalouključiti sve relevantne stručnjake i izmene ovog propisa ne usvajati pre nego što svi odgovarajući podzakonski akti ne budu pripremljeni.
*Glavni urednik naučnog časopisa ,,Izazovi evropskih integracija
