Među brojnim usamljenim i siromašnim starcima na Pešteru, Goliji, Rogozni i Kopaoniku, koji se i ove zime grčevito bore da na nogama dočekaju proleće i požive još koju godinu, baka Raza Čaušević (85) iz Sjenice je u možda najtežem položaju, jer iako živi u gradu, danima i mesecima retko ko posećuje. Često se smrzava u svom oronulom kućerku, a bude dana kada i bukvalno gladuje ili, da bi sastavila za najpotrebnije lekove, po ceo dan živi na čaši vode i jednoj kifli.
– Duže od dve decenije živim sama u vlažnoj i oronuloj kući u sobici tri sa četiri u kojoj, kao što vidite, plafon samo što mi nije pao na glavu. Suprug mi je davno preminuo, a dece nismo imali. Dok sam bila mlađa i boljeg zdravlja nekako sam se i snalazila, ponešto i radila, čak i crep na kući menjala, a sada se ne može. Godine i bolesti pritisle, treba sve više lekova, iz dana u dan borba za goli opstanak je sve teža. Da nije socijale od 85 evra koju mesečno primam i povremene pomoći rođaka skapala bih od gladi i studi – iskreno će starica Raza.
Srećna je, ipak, što joj je neko konačno zakucao na vrata i što smo je posetili zajedno sa humanitarcem Hidom Muratovićem.
– Težak je život u starosti, samoći i sirotinji, na Pešteru i u hladnoj Sjenici pogotovu. Najteže mi je što mi danima, a nekada i mesecima niko vrata ne otvara, što nemam s kim da progovorim, što nemam koga ni za hleb da pošaljem i što sama za lekove ne mogu da odem. Usamljenost je teža nego i sirotinja, jer život u samoći je kao život „u grobu“. Ponekad se zapitam da li vredi živeti takav život, ali sama sebi kažem i bodrim se da onaj odozgo, a ne mi, odlučuje ko će kako i koliko živeti. Meni je zapalo da se mučim, mnogim mojim vršnjacima po pešterskim selima verovatno je još teže – priča baka Raza.
Naglašava da je odnedavno povremeno posete geronto-sestre, da joj počiste i posperme sobu i da zajedno popiju kafu što je uvek oraspoloži i da joj novu snagu da se bori.
Ova starica kaže da sve što mesečno primi potroši za lekove i da često odvaja od usta (gladuje) ili štedi na ogrevu (smrzava se) samo da bi mogla da kupi najpotrebnije tablete.
– Ne treba meni, jednoj ostareloj duši bez prohteva, mnogo. Bila bih srećna kada bi pred zimu, ako dočekam sledeću, mogla da spremim dovoljno drva ili uglja i lekove. Kada bih uspela da nabavim jedan bolji šporet „smederevac“, jer mi ovaj koji imam dimi, a i televizor bih volela da imam. Ne bih strahovala kao sada, hoću li usred mraza i mećave ostati gladna – dodaje ova starica i nada se da će joj, nakon što se pojavi u novinama, dobri ljudi pomoći da bar malo poboljša život.
Da pomognemo…
Pošto nema televizor i ne sluša radio, baka Raza nije čula za humanitarca Hida Muratovića. Kada joj je tokom posete rekao da pomaže upravo starima, nemoćnima i usamljenima kao što je ona i da će i njoj pomoći, mnogo se obradovala. Odmah mu je naručila da joj iz Novog Pazara donese baterije, šećer i kafu i nešto od lekova.
– Baka je nemoćna da sama brine o sebi, svaka pomoć joj je dragocena. Uskoro ću je ponovo posetiti i poneti joj paket prve pomoći, nadam se da će joj pomoći i dobri ljudi iz naše dijaspore – ističe Muratović.
Чланак Usamljenost teža od sirotinje се појављује прво на Vesti online.
