Rino (Reno) je gradić na samom severu Nevade, na granici sa Kalifornijom.
Nadimak u Americi mu je „najveći mali grad na svetu“, a poznat je po
kockarnicama, skijanju u okolnom Tahou, kao prvi grad koji je u Americi liberalizovao razvod braka, pa su ljudi tridesetih godina prošlog veka imali izreku da će „uskoro u Rino“, kada im se činilo da će im se brak završiti razvodom.
Centar Rina podseća na stari deo Las Vegasa, bez glamura i sjaja, pomalo ostarele kockarnice, izlizani tepisi, i sobe za 30 dolara po noći. Nekako sve podseća na ostareli zabavni park u kojem su sve vožnje malo manje uzbudljive i na
„balerini“ ne rade baš sva svetla. Ipak, Rino i treba iskoristiti zbog
tako jeftinog smeštaja a onda se ne zadržavati u gradu, nego se uputiti put jezera Taho, koje je otprilike pola sata vožnje daleko.
Leti je na jezeru lepo otići na jednu od peščanih plaža, a zimi na
jedno od skijališta kojih ima u izobilju, i gde su se i održale zimske
olimpijske igre 1960. godine. Bukvalno svaka slika, bilo kakvim fotoaparatom uslikana može da posluži kao razglednica, jer slika na kojoj je nebo plavo jezero iz kojeg se izdižu planine sa svih strana sa vrhovima ovenčanim snegom jednostavno ne može loše da ispadne.
Ipak da ovo ne bude samo još jedna od priča o putovanjima kroz Ameriku sa
opisima prelepe i očuvane prirode, potrudio se otac Džejms Barfild.
Pošto sam se zadesio sa suprugom u Rinu za Uskrs, raspitao sam se da li postoji, i na moje iznenađenje i pronašao Srpsku pravoslavnu crkvu u gradu. Seli smo u auto i uputili se prema datoj adresi, a kada smo tamo i stigli pomislio sam da nas je ili Gugl prevario ili se crkva sa te adrese odavno odselila.
Ničega osim jedne kuće i prazne poljane na adresi crkve. Ali ajde, vidim parkirano je više kola sa strane ulice pa pomislim da i mi izađemo i procunjamo se po kraju, uz nadu da nas neće pojuriti neki od ljubitelja drugog amandmana
američkog ustava.
Kako smo prišli toj jednoj kućici pored poljane, vidim da je na vratima ambara pored kuće zakačen krst. Taj ambar je lepo ofarban, crvene boje i pomislih pa šta će da mi bude ako budem pogledao šta je unutra. Otvaram vrata, a na moje čuđenje, unutra gomila ljudi, njih pedesetak u prostoriji od nekih 40 kvadrata, na zidovima ikone, improvizovan, ali lepo oslikan oltar. Sušta suprotnost veoma
prostoj spoljašnjosti.
Liturgrija je na engleskom jeziku, što i nije za neko čuđenje, jer je to slučaj u otprilike polovini naših crkava u Americi. Po završetku službe, prilazi nam sveštenik i upoznaje se sa nama. Crna mantija, duga seda brada, iskreno srećan i nasmejan prilazi nam i govori nam Hristos Vaskrse, ali se izvinjava što je to jedino što zna da kaže na srpskom. Zove se otac Džejms Barfild, a u Srbiji nije
nikada bio. Kako nam je objasnio, živeo je u Kaliforniji u okolini
srpskog manastira posvećenog Svetom Hermanu sa Aljaske. Polako, ali
sigurno posvetio se pravoslavlju i posle nekoliko godina je i postao
pravoslavni sveštenik. Pre sedam godina se preselio u Rino u Nevadi i
dao je oglas u novinama da traži zgradu koju bi mogao da iznajmi radi
osnivanja crkve. Na njegovo iznenađenje, nazvao ga je čovek koji mu
je ponudio svoj ambar, koji je, kaže, sagradio kako bi u njemu sačuvao od propadanja sve ikone koje su iz Rusije doneli njegovi preci, generacijama ikonopisci. Kaže čovek, samo vi dođite, evo imate sve već spremljeno, ne morate ništa da plaćate, samo da se uselite, čak se i obradovao što će sve te ikone nečemu služiti.
I tako otac Džejms dobi crkvu. Dok nam sve to priča, prilaze mu i drugi ljudi,
upoznaju se sa nama, svi se pozdravljamo čestitamo jedni drugima Uskrs.
Tu je bračni par iz Gruzije, nekoliko grčkih i ruskih porodica,par naših studenata sa okolnih univerziteta, dosta američkih porodica,gomila male dece koja se igraju u crkvi i dvorištu ispred. Svi sudoneli nešto što su spremili od kuće da se pojede – pečenje, picu,prebranac, par vrsta torti, raznoliko kao što su i njihovenacionalnosti.
Inače, otac Džejms drži liturgiju ponedeljkom, utorkom i sredom u sedamuveče a naravno i subotom i nedeljom. Na kalendaru koji crkva štampatakođe piše da od ljudi koji dolaze u crkvu dobija 500 dolara mesečnoi da mu plaćaju zdravstveno osiguranje od 354 dolara mesečno. Tokomnedelje takođe radi od osam do pet u jednoj advokatskoj kancelarijikao službenik, kako bi zaradio ostatak para neophodan da bi izdržavaoporodicu… slušam to i onda se samo setim naslova iz domaćih novina….
