• Otac je Veru naučio da je život najveći dar. Nebo, sunce, trava, cvet, leptiri koji preleću, ptice, ova reka, život bebe koji je zapulsirao u njoj, ovaj Uskrs, sve je to dar ljubavi, radosti i velikog žrtvovanja. Oči su joj zasuzile. Potrčala je do Majkla. Obisnula mu se oko vrata.
Iza jezera polako se pomaljala rumena svetlost toplog sumraka. Izmaglica je nestala, a vazduh je titrao od vreline. Stepenaste terase obrasle niskom travom, orošene vodom, blistale su pod suncem kao da je čarobnjak razbacao gomilu smaragda koji su zaslepljujuće bleštali prizorom nestvarne lepote.
Debeli, kruti listovi eukaliptusa opojno su mirisali i rasterivali opake komarce. Vera se nasmeja, saže i zahvati vodu rukama, pa njome ovlaži vrele obraze. Odavde su ona i Majkl u čuturicu koju je donela iz Srbije, prošle nedelje zagrabili vodu. U Australiji verenici baš na Uskrs odlaze na najbliži potok ili reku da bi poneli tekuću vodu i sačuvali je do venčanja. Kada se njome poprskaju, brak će im biti srećan i dugo će trajati. U to je Majkl duboko verovao. Nije bilo razloga da ne poveruje i ona.
Upoznala ga je ubrzo po dolasku u taj ogromni, nepoznati svet. U Australiji je poznavala samo drugu ženu svog strica Milenka, Amerikanku belgijskog porekla, Arlin, ljupku, ali pomalo napadnu, brbljivu ženu, koja nije bila loša koliko znatiželjna. Sve je ona morala da sazna i šta je to što je Veru oteralo iz Srbije, ima li tamo momka i hoće li da se uda ovde.
– Znam neke fine momke koji su usamljeni na svojim velikim imanjima, farmeri su, dobri, radni, bogati, muževni, šta imaš protiv da se bar sa nekim od njih upoznaš?
Da je ne bi ljutila, Vera je pristajala na te susrete koji su se završavali kako su i počinjali, njenim očajem. Australija je bila gostoljubiva koliko i neukroćena. Baš kao i njeni momci. Nežna i „lomljiva“, Vera je od muškarca tražila nešto drugo nego da mu bude priplodna zečica. Kada je Arlin priredila večeru za omanje društvo na kojoj je Vera trebalo da se sretne sa Dagom Konorsom, veterinarom, prijatnim i obrazovanim, ali njoj potpuno neprivlačnim čovekom, srce joj je zastalo kada je ugledala plavokosog mladića koji je sa nekom brinetom pričao na dnu salona, ne primećujući je. Bio je preplanuo, na onaj smešan način, tipično ostrvski, kao da je sad stigao iz Engleske. Kosa mu je bleštala na suncu skoro bela, kao i obrve. Grickao je maslinu iz rajskog koktela, a ona je poželela da poljubi te usne odmah, pred svima, da ga uhvati za ruku, odvede ga na reku, kraj vodopada, da legne na travu vlažnu, zelenu i meku kao persijski ćilim i pusti ga da je uzme, toplu, drhtavu i tako usamljenu.
Kada mu je Dag mahnuo rukom i pozvao ga, a on krenuo ka njima, Veri su se noge odsekle. Mislila je da će pasti, toliko u njoj više nije bilo snage.
– Ovo je moj prijatelj, Majkl. On je arhitekta, voli sve što je dobro građeno, a ume da hoda – smejao se Dag. – NJemu je to profesionalna deformacija.
Ni Majkl ni Vera se nisu nasmejali dok su jedno drugom mrmljali svoja imena. Gledali su se netremice. Kada joj je slučajno dotakao ruku, da bi je poveo do bara, ona je uzdrhtala kao struna na dedinim guslama koje su, pošto je otišao sa ovoga sveta, zaturene na tavanu njegove stare kuće, u Pazovi. Kada je bila mala toliko da joj je glava jedva nadvisivala staru hoklicu, verovala je kazivanju deda Žarka da za Uskrs zeka donosi poklone dobroj deci. Na Veliku subotu vredno je, mada nevešto, satima pravila uskršnje gnezdo. Deda je rano izjutra, dok bi ona još sanjala, išao na „lovku“, mesto u šumi na kome su se skupljali lovci, da bi odande doneo svežu, tek počupanu travu. Još neispavanu, budio ju je topot konja i kotrljanje kolskih točkova po velikom, domaćinskom dvorištu. Iz kuhinje su već dopirali mirisi nadošlog kiselog testa za bakine čuvene štrudle sa makom koje je naprosto gutala i njen vruskavi, mek hleb sa koricom koja se topi u ustima. čim bi joj unuka usnula, baka Jela bi ponovo isplela gnezdo od sveže šumske trave i u njega bi stavila poklone. Ujutru bi Vera skakala od sreće jer bi gnezdo bilo prepuno đakonija koje je u slasti jela, od šarenih jaja kuvanih u spanaću, lukovini, šaranih voskom, do teglica sa medom po kojem su plutali komadići saća, pa kolača i obavezno dvadesetice, za njenu kasicu prasicu koja je čekala u roditeljskom domu, u Zemunu.
– Skupljam pare, deko – govorila je – da putujem po svetu.
Kada su za ocem krenule njena mama Mara i ona, nikada joj nije bilo jasno zašto njih dvoje stalno uzdišu za kućom. NJoj je u Nemačkoj bilo divno. Kada je otišla kod svoje drugarice Angele, dobila je jaje, šareno kao oči njene mačke. NJihov stan je za Uskrs bio iskićen kao božićno drvce lampionima, granama ukrašenim raznobojnim jajima, a Angela je među cvećem na terasi stana u Minhenu tražila korpu punu farbanih jaja i zeka od čokolade. Veri se tada činilo da je njena korpa nekako siromašna, a Uskrs manje vredan od Angelinog.
– čekaj, dušo, biće slavlja dok se vratimo kući. Sad moramo da štedimo svaku marku.
U to doba još nije uveden evro. I štedeli su, marljivi, vredni, već posle nekoliko godina zaradili su za plac za kuću, pa za sprat, a šta je tad bilo kupiti plac na Prigrevici, kraj Dunava. Svi su ih odgovarali, govorili da je to bacanje para, kupite nešto u centru grada. A sad samo plac vredi kao suvo zlato, toliko se to okolo izgradilo, pa te kuće sa bazenima, sa verandama nad rekom, milina jedna.
NJen otac Dragutin ni tada nije hteo preko mosta, u Beograd. I odlazak u Zemun za njega je bila avantura, a po svetu je krenuo za građevinskim poslovima, prateći ženu. Ona ga je gurala da putuje, radi i stvara, za njihovu jedinicu, za Veru.
U Italiji su bili kratko, ni godinu dana, ali taman dovoljno da proslave Uskrs tamo. Kod Silvije je Vera probala uskršnju tortu „di Paskveta“, slani kolač sa kuvanim jajima i spanaćem koji je mirisao kao i baka Jeline sremačke štrudle. Jedva se uzdržala da ne pljune zalogaj jer spanać nije podnosila, muka joj je bila i od pomisli da pojede bilo šta od tog „mlitavog Popajevog zelja“, kako ga je zvala.
– Šta bi radila, lepa moja – zadirkivao ju je otac – da živimo u Grčkoj. Tamo se za Uskrs jede čorba od jagnjećih iznutrica „Magiritsa“, a crveno obojena jaja smeju da se „ljušte“ tek od subote uveče. Nikako pre toga.
– Bljak! – uzviknula bi i sklupčanih nogu, bez daha, slušala dok otac priča kako je to po svetu jer, tada joj se činilo, niko nikada nije putovao i ne zna ništa kao njen otac.
– U Švedskoj je Uskrs žut praznik, dete – smejao se Dragutin – a uskršnja jaja ne donose zečevi, nego pilići. Naokolo divno miriše. Kuće se ukrašavaju brezovim grančicama i poklonima od perja. U doba Uskrsa u Švedskoj još ništa ne cveta, pa vredni ljudi grmlje po baštama ukrašavaju šarenim lampionima i žutim ukrasima. A Irci zakopavaju haringe.
– Šta su haringe, tata?
– Ribe, lepotice tatina, morske ribe.
– Zakopavaju ribu kao kerovi kosti, zar je to moguće?! – uzviknula bi.
Kako bi se samo mama i tata slatko nasmejali. Odmah bi je poljubili u kosicu ili joj štipnuli rumene obraščiće pune zdravlja i svežine.
To je, zato, devojčice, što su ljudi, svi odreda, jeli haringu u doba posta, pa posle, naročito mesari, obeležavali da ponovo može da se „krka“, uživa u mesu i mesnim prerađevinama.
– Ja volim da krkam – kazala bi i opet bi se mama i tata smejali kao deca.
Pričao joj je otac da u Finskoj, na Uskrs, brezovim grančicama udaraju jedni druge po leđima, a deca galamom i lupanjem označavaju kraj posta, mira i tišine. Nikako nije mogla da shvati kako to da deca smeju da se deru i još za to dobiju slatkiše, umesto batina. Ali, odavno je to shvatila, odrasli su prilično nerazumna bića.
U Velikoj Britaniji, u kojoj deca dugo nisu znala za farbana jaja i uskršnje zečeve, ljudi se za sreću lupkaju macama, kao na karnevalu, a u Škotskoj se na brežuljcima pale uskršnje vatre. U Španiji muškarci na procesiju dolaze u kostimima kostura, a na uskršnju misu, na blagoslov, mladići donose palmine grančice, a devojke ih ukrašavaju slatkišima.
Vera se ježila od straha zamišljajući kako li su strašni ti kosturi. Posle očeve priče dugo bi drhtala ispod prekrivača, do duboko u noć.
Kad su bili u Austriji, videla je visoke drvene stubove sa velikim, zelenim vencima u koje su bile upletene jabuke, pomorandže i mašnice duginih boja.
– Šta je to, tata?
– Uskrs, dete.
– Što mi ne slavimo?
– Slavićemo kad bude vreme. Naš Uskrs „pada“ kasnije.
– Kako to, kasnije? Zašto ga ne slavimo zajedno?
Nije baš najbolje shvatila očevo objašnjenje, a baš se trudio da joj objasni. Ono što je njoj bilo jasno je da je njihova porodica nekako drugačija, da ih to što su pravoslavci razlikuje, ali da svoje praznike mora da nosi sa sobom.
– Ma gde bila, devojčice moja, moraš svoju tradiciju, slike i uspomene da nosiš sa sobom. A ako i slike pogubiš, one iz srca ne daj nikom. Na njima vaspitavaj svoju decu. Ma gde bila, sa sobom nosi svoju Srbiju.
Srbiju baš nije mogla da ponese, ali je uvek kraj sebe imala Vukov „Srpski rječnik“. Tu je, uvek za Uskrs, a nekad i češće čitala, smešeći se arhaičnom jeziku koji je na jedvite jade razumela: „O vaskrseniju se tuku šarenim i crvenim jajima, tj. udaraju vrhovima jaje o jaje, pa koje se razbije ono uzme onaj koji je razbio. To čine kod namastira i kod crkve i nepoznati ljudi, ali treba najprije da vide jaje jedan drugome: jer neki probiju jaje odozdo te iscijede žujce i bjelance, pa naliju voska da je tvrđe. Drugi dan vaskrsenija (u ponedeljnik) ko ne ode u crkvu na jutrenju, onoga (npr. u Srijemu i u Bačkoj) hoće da poliju vodom ili da bace u vodu; zato se kaže onda: danas idu godišnjaci u crkvu (tj. oni koji idu samo od godine do godine). Od vaskrsenija do Spasova dne govori se, kad se dvojica sretnu na putu, ili kad koji kome dođe u kuću: Ristos vaskrs (mjesto dobro jutro, pomoz’ Bog i dobar veče) i odgovara se vaistinu vaskrs; tako i kad se pije, mjesto spasuju se i na zdravlje.“
Uvek se Vera smejala kako su Srbi, i u davna vremena, bili radi da podvale jedan drugom. Ili da doskoče, đavo bi ga znao. I njen otac je voleo da se šali. Bio je veliki šeret. Tako je uspevao da prebrodi naporan život na koji se nikad, ali ama baš nikad nije žalio.
– Dok imam za koga i kod koga da radim, dobro je – govorio je. – Dok je posla i mojih princeza, život ne može biti lepši.
Otac je Veru naučio da je život najveći dar. Nebo, sunce, trava, cvet, leptiri koji preleću, ptice, ova reka, život bebe koji je zapulsirao u njoj, ovaj Uskrs, sve je to dar ljubavi, radosti i velikog žrtvovanja. Oči su joj zasuzile. Potrčala je do Majkla. Obisnula mu se oko vrata.
– Hajdemo kući.
Poljubio je u teme i nežno je zagrlio. Tamo, u gnezdo koje je u Australiji svila sa čovekom koga je volela snažnije od života, i za koga će se udati, uskršnji zeka je, na njen pravoslavni Vaskrs, doneo i pečenicu i kolače i crvena jaja, a „čuvarkuću“ je njena majka Mara postavila nasred komode. Za život i zdravlje.
